Šta to izjeda crno-bele?

Trebalo je po svim logičkim parametrima da ova sezona bude bolja za Partizan, korak napred u odnosu na prošlu, koja je rezultatski završena neuspešno, ali bilo je dobrih, odličnih igara koje su nagoveštavale da bi crno-beli uigraniji, spremniji, odlučniji, mogli da se ovog puta bore za titulu. Barem duže od oktobra.

Pričao je o tome i Savo Milošević nakon prethodne takmičarske godine. Govorio kako je tim „namešten“, kako mu brojna pojačanja nisu potrebna. Kako se igrači sada znaju u prste i bez njegovih sugestija kraj terena. Najavljivao je napad na titulu kao imperativ svih imperativa.

Sezona je krenula i nastao je – kolaps. Nervoza. Na svakom koraku. U svakom delu tima, na klupi kraj terena, u liku prvog trenera. Bacanje flašice i šutiranje mikrofona u Novom Sadu je vrh, nije početak tog brda nagomilane frustracije. Bila je to tačka posle koje je Milošević izgubio kompas usred meča, koji mu je izmicao nekoliko puta i tokom zimskih i letnjih priprema. Od stoika na početku trenerske karijere, koji je govorio kako se nikada neće baviti sudijama, do neobuzdanog besa i poruka „Neću više da ćutim“ i „Sram vas bilo šta radite“.

Nije Milošević ništa rekao posle meča u Novom Sadu. Čeka se da se završi taj neki dvodnevni samit u Humskoj 1, posle kojeg će rukovodstvo kluba nešto da kaže. Sad na minus šest posle šest kola, šta god da kažu, navijačima teško da će biti bilo kakva uteha. Jer i golim okom se vidi, na prvu loptu, bez mnogo proučavanja, da nešto izjeda Partizan, da se nešto ozbiljno poremetilo u odnosu na prethodnu sezonu i da jedan nedosuđeni faul nad Umarom Sadikom u Novom Sadu ne može da bude i uzrok i povod da Milošević proključa kao pritajeni vulkan.

Početak nervoze, čini se, datira sa kraja prethodne sezone. Partizan je omanuo u finalu Kupa, ostao je bez trofeja, odigrao je ispod svake kritike, a osim izgubljenog pehara, to je bio i znak da će morati u evropske kvalifikacije od prvog kola. Neki neobični zent od Lalatovića i Vojvodine se tu video, kada Partizan za pola sata produžetaka nije smeo da napadne grogiranog rivala. I za to je kažnjen porazom na penale.

Trijumfalno najavljivani restart, novi početak i juriš na titulu doživeo je ozbiljan udarac već u prvom kolu, kada su crno-beli uz pregršt problema pobedili Napredak u Kruševcu, da bi se sve raspalo i ogolilo u Novom Pazaru, gde je Partizan dozvolio čak da bude „okrenut“, da od mukom stečenih 2:1 izgubi meč 3:2. Nakon šest odigranih kola to je jedina pobeda Pazaraca, koji su doslovno skupljali tim danima uoči sudara sa ekipom iz Humske.

Tad je prvi put Milošević priznao da ima probleme u ekipi. Stvari koje su nefudbalske. Ispostavilo se da je kapitenska traka postala jabuka razdora, mada je nekih antagonizama već bilo, samo su narastali kako je vreme prolazilo, a pobeda koje sve loše guraju pod tepih nije bilo.

(©MN Press)

Ne može a da se čovek ne zapita posle do sada odigranih mečeva da li je možda taj imperativ osvajanja titule, gromoglasno istaknut na prozivci u Zemunelu, postao teret koji je za gro ekipe - pretežak. Može se to naslutiti i iz nekadavne izjave Takuma Asana, koji je rekao da je u svlačionici uvek neverovatna tenzija ako Partizan ne vodi posle prvog poluvremena. Svesni su u Humskoj da crno-beli mogu do šampionske krune samo ako prate u stopu Crvenu zvezdu, koja gotovo da ne kiksa u poslednje tri sezone. A, takav niz, sa dosta tanjim igračkim kadrom od večitog rivala, preteško je napraviti. I to lomi psihu.

Dalje, jedno vreme saniran, ponovo je buknuo problem samoisticanja i sebičnosti u napadu. Iako očigledno taj deo tima funkcioniše mnogo bolje od ostalih linija, upadljivo je koliko nekad saigrači „ne vide“ jedan drugog u gol šansi, a onda neretko stigne i revanš ovog drugog samo nekoliko minuta kasnije.

Kada se na sve to doda pravilo U21, koje je dva mesta u timu zacementiralo za dvojicu mladih igrača, uz neophodne rotacije među strancima, para je počela da pišti iz Zemunela. Kapiten Stojković je izgubio mesto u timu i daleko da je time oduševljen, a Suma i Natho, koji se ne gledaju baš kao najbolji drugari, postali su igrači čuvene „muzičke stolice“: njih su dvojica, jedno mesto u timu, pa ko ugrabi. Trojica ostalih internacionalaca su zakucana na svojim pozicijama i do sada ih nisu napuštali.

Dodatni problem je i što dvojica junoša, a to su do sada među starterima bili Filip Stevanović i Aleksandar Popović, ne donose ni blizu onog što se od njih očekuje. Stevanović je nekoliko puta zamenjen već na startu drugog poluvremena, dok se golmanu Popoviću teško može pronaći neka bitnija odbrana, neka reakcija kojom bi ulio sigurnost timu. Umesto da U21 pravilo bude prednost Partizana zbog velikog broja talentovanih igrača u pogonu, ispostavlja se da mu donosi ozbiljnu glavobolju, sa kojom se teško nosi.

Sve to kada se stavi na jedno mesto, u jednu svlačionicu, nastaje, što bi englezi rekli „melting pot“ i nervoza raste, jede, izjeda ekipu. Ključa, veže noge. I onda dođe do mučenja čak i protiv Letonaca usred Humske u 1. kolu kvalifikacija za Ligu Evrope.

Partizan čak u Novom Sadu nije loše igrao. Štaviše, utisak je bio na 0:0 da visi gol u vazduhu i do njega je došao preko Sadika. Onda je Suma, kojem se od prvog minuta videlo da mu ne ide i da mu nešto nije po volji, doživeo pomračenje i utakmica je dobila drugačiji tok po crno-bele. Pa čak i brojačno slabiji, Parni valjak je na terenu opet bio bolji od Novosađana sve do novog vođstva, posle čega je rešio ili bio prinuđen da se brani, a onda je doživeo, kao u Novom Sadu, još jedan veleobrt i posle šest odigranih kola već je svoje izglede za titulu sveo na skroman broj procenata.

Šta to još izjeda Partizan? Obično kada u timu ima toliko nervoznih igrača, toliko neraspoloženih, koji odjednom igraju dosta slabije nego pre, razlog bude novac. Ali, u Humskoj tvrde da to nije problem. Može da bude i očekivanje pojedinaca da je bilo vreme da odu, da su predugo tu i da je vreme da dođu do izdašnije zarade u inostranstvu.

Na kraju, a možda i na početku, Partizan je u novu sezonu ušao bez igrački ojačanog kadra. Maki Banjak je došao na mesto Strahinje Pavlovića, a talentovani Denis Stojković je zalog za budućnost. Ostalo je i dalje nepokriveno mesto desnog beka, pre svih ostalih. Rotacija je proširena samo prebacivanjem nekoliko momčića iz Teleoptika, koji još nisu u stanju da kad je gusto prelome rezultat. Savo Milošević je čvrsto verovao da tim koji je prošlu sezonu završio bez ijednog trofeja, sad može do oba. I već posle mesec i kusur igre ta ideja se ispostavlja kao potpuni promašaj. Kao onda kada su Bjeković i Zečević verovali da će im Boja i Odita doneti Ligu šampiona, pa se desila Artmedija.

I otud velika nervoza...