Šta se stvarno dešava u Zemunelu

U „Zemunelu“ kao kod majstor Kreke. Na prvi pogled razbacano i nefunkcionalno, a i dalje mnogi svraćaju, znajući šta dobijaju. Iako nepoverljivih u oba slučaja ima. Nalik automehaničarskoj radnji u kojoj Trajko Gavrilović zanoveta i svaki čas Velimiru Živojinoviću spočitava što ne sredi nered, tako u Partizanovoj radionici možda nije sve kao u apoteci, mada oni koji opravljaju uveravaju da, poput Bate, tačno znaju gde im stoji alat.

Prema njihovoj oceni čuvaju blago. U poznatoj seriji porodično, u slučaju crno-belih fudbalsko. Poslednjih godina vidljivo na primerima fudbalera oblikovanih u radionici (Nikola Milenković, Strahija Palović stekli status reprezentativaca Srbije), novčanim dobtikom (uz dvojicu štopera, transferima Filipa Stevanovića, Marka Milovanovića i Svetozara Markovića premašena granica od 20.000.000 evra), a od pre dve sedmice i peharom omladinskog prvaka Srbije. Prvim zvanjem najboljeg tima države u kategoriji fudbalera do 19 godina posle 13 godina čekanja.

Dovoljno za nešto svetlije tonove u klubu koji grca u problemima, a za to vreme u Sportskom centru „Partizan – Teleoptik“ ističu da problema – nema. Štaviše...

“Niko dosad nije čuo istinu o dešavanjima u školi, dobrim i lošim situacijama, problemima sa kojima se suočavamo. Među partizanovcima se često pominje ko je veći, a ko manji Grobar, mere se ’njihovi’ i ’naši’. Nemam pravo da kažem da volim klub više od navijača koji pohrli na istočnu tribinu kad je napolju minus tri da bi gledao utakmicu. Isto tako, niko nema pravo da slično prebaci meni. Ljudi koji komentarišu na razne načine često imaju skriveni lični interes, ne onaj koji se tiče poboljšanja rada“, staloženo za Mozzart Sport priča Vanja Radinović, od januara 2018. direktor Omladinske škole Partizana.

Neko bi rekao „sad se setio da izađe u javnost“, jer su omladinci vođeni trenerskom rukom Nenada Stojakovića podigli pehar, međutim, nekadašnji saradnik u stručnim štabovima Aleksandra Stanojevića i Avrama Granta u prvom timu, a trener u mlađim selekcijama ističe da se od napada branio ćutanjem. I radom.

“Nije Partizan privatna firma, a ja direktor koji će reći: ’Mora ovako’. Kad se više ljudi na različitim pozicijama dogovori šta je stav onda radimo na tim osnovama. Ljudi spolja su pogođeni takvim razmišljanjem. Čak bi pojedini unutra voleli da su im uloge bitnije, ali ne mogu samo da budu prisutni. Nikoga nismo postavili, niti razrešili bez signala iz kluba, ali pošto se posao promenio u poslednjih 15 godina, onaj koji je uključen u školu mora da pravi razliku u nekom delu“.

Promena koju pominje Radinović inicira dilemu da li crno-beli imaju entuzijaste (ili zaluđenike) kakvi su ne tako davno, doslovce sve do samrtne postelje, bili Dušan Trbojević i Nedeljko Kostić, te da li je za razvoj igrača povoljnije osloniti se na oko „lovca na talente“ ili, sve češće, uticaj modernih tehnologija.

“Nastavil smo putem Koleta i Trbe, samo što javnost nije upoznata“, opominje Goran Arnaut, šef skaut službe Omladinske škole Partizana. “Učili smo od najboljih u poslu i shvatili kako da formiramo piramidu. Sad imamo više ljudi uključenih u skauting, pokrivene teritorije Istočne i Zapadne Srbije, Vojvodine i Beograda. Fudbal se podigao na viši nivo i razumljivo moramo pratiti i tehnološki razvoj. Iako javnost možda misli da je terenski deo zapostavljen, baš je suprotno. Posvećeni smo. Dok je čika Kole bio živ često smo ga konsultovali, uključivali aktivno u proces“.

Jedino što se duh vremena razlikuje, na šta ukazuje dvojac koji, uz Marka Ranevskog, vodi gro poslova u školi.

“Sam Kole nam je pričao da je radio u, za Partizan, boljem vremenu. Utoliko mu je bilo lakše da zamisli sprovede u delo. Oslonio se na jačinu kluba. Znamo šta se sad dešava, trenutak nije lagan pojavilo se dosta klubova koji kvalitetno rade, poput Vojvodine, TSC-a, Spartaka, lučanske Mladosti, Zvezda je uvek bila velika... Suočili smo se sa ozbiljnom konkurencijom, a u Koletovo vreme, kako je sam govorio, postojao je maltene samo Partizan, dominantan u mlađim kategorijama. Ispada da se stalno pravdamo, a nema potrebe“, sleže ramenima Arnaut.

KLUBOVI DAJU 40.000 EVRA MENADŽERU DA ODVEDE PETLIĆE

Marko Ranevski, Vanja Radinović i Goran Arnaut

Ističu u „Zemunelu“ da se i dalje oslanjaju na lokalno raspoređene skaute, njihove „dojave“, ali da dragoceno potrošenim vremenom smatraju ako se pre snimanja uživo uvere u prednosti i mane pojedinaca pregledavanjem karakteristika na raznim platformama.

“Vreme za odlučivanje je drastično skraćeno usled pojave konkurencije. Ranije su se na Koletovu ili preporuku saradnika maltene na dvnevnom nivou pojavljivala deca bolja od onih koje imamo. Činjenica je i da su uslovi koje smo davali bili ubedljivo ispred konkurencije. Prirodno je bilo da najtalentovaniji završe kod nas. Jedino ako je neko ostrašćen, mnoooogooooo voli Vojvodinu ili Zvezdu, ostajao bi na lokalu. Sad smo u situaciji da je tržište mladih igrača nerealno, klubovi za nedovršenog petlića (dečaka između 12 i 13 godina) plaćaju po 30.000 ili 40.000 evra agentu kako bi pojedinac došao na drugo mesto, a ne kod nas. Tako se svest mladog dečaka krivi. Imali smo primere da deca treniraju o našem trošku, vodimo ih besplatno na pripreme, spremamo u osetljivom periodu, a onda se pojavi ’mali’ klub, ponudi menadžeru nerealne uslove i talenat ode. Kome da objasnim da to nije naš propust, nego da je reč o nerealnom tržištu. Mimo logike“.

U jednom trenutku Partizan je rešio da uđe u to kolo, što je dovelo do toga da maltene ceo kadetski tim sklopi profesionalne ugovore.

“To izaziva kurcšlus u glavi i nemir u svlačionici, stvara nesportsku konkurenciju, nelagodu među roditeljima i agentima... Onda smo rešili da tako ne poslujemo, po cenu da izgubimo bisere. Postoji dosta pokušaja zloupotrebe, izvrgavanja realnosti, a kad neko ima skriveni interes onda je to pogodno tle dodavanju raznih kvačica i tako nastaje prljavi ples oko nas. Nijednog trenutka nas to nije poremetilo, ovde su čista fudbalska posla, usmerena isključivo da najbolji igrači budu u omladinskoj školi, kasnije u prvom timu“, dodaje Radinović.

Sintagma „prljavi ples“ podstiče na polemiku, ostavlje dilemu da li je direktor mislio na opstrukcije Partizanove opozicije, logistiku konkurencije ili nešto treće.

“Prvljavi ples oko nas podrazumeva da se stanje u školi Partizana predstavi haotičnim i neorganizovanim, a kad se završi ciklus od pet godina vidi se ko je šta uradio. Vidimo promociju dosta igrača i nekoliko osvojenih prvenstava, kao i veliki broj reprezentativaca. Ponekad je igrač Partizana u reprezentaciji nedovoljno ili neadekvatno tretiran. To je opredeljenje ljudi koji vode selekcije. Nikog ne zovemo da molimo da pusti nekog da igra, ne mešamo se u izbor selektora, ali nismo ni mimo informacija. Možda bismo nekad mogli da utičemo, ali u Evropi ne postoji nijedan ozbiljan skaut da ne zna prvu ekipu naših kadeta ili omladinaca. To je dovoljno“.

Vazura: U Teleoptik ne može niko ko nije pod ugovorom, bivši igrači neka piju pića u kafićima

Oglasio se Lazar Marković: Dragi Partizane, reprogram je najmanji problem

Radinović je na direktorskoj poziciji od januara 2018, Arnaut posle osvajanja duple krune sa seniorima (bio glavni skaut prvog tima) prekomandovan u školu. Zapravo mu je Miloš Vazura nudio fotelju, ali nekadašnji omladinac je smatrao da nema kapacitete da preuzme tako odgovoran posao i zato je kontaktirao Vanju, kako kaže, boljeg od sebe.

“Kad smo došli na pozicije pitali smo se kojim putem ćemo ići. Saglasili smo se da nema razloga da jurimo ni za kim. Mi smo Partizan, renomirana škola na nivou Evrope. Uspeli smo da održimo kvalitet u školi tako da ne dovodimo suvišne igrače. Ono čime raspolažemo usmeravamo ka momcima za koje procenimo da imaju šansu da postanu prvotimci. Pritom, naši resursi nisu kao mogućnosti konkurenata, zbog čega smo rešili da godišnje dajemo seniorskom pogonu dva do tri igrača. Nismo pogrešili“, dodaje Radinović.

Ambijent u i(li) van „Zemunela“ utiče na roditelje, agente i igrače.

“Onaj ko ima ozbiljan potencijal i želi da trenira, gotovo sigurno neće napraviti ozbiljnu karijeru ako ne dođe kod nas. E sad, različita su opredeljenja: neko voli finansije – ide u Zvezdu; neko povlašćenu poziciju – odabraće Čukarički; neko TSC usled medijske promocije – hita u Bačku Topolu; neko je vezan za lokal – ostaje u Vojvodini. Ne pričam negativno. Samo, ako bi neko da kroz trening napreduje i bude najbolji taj će sigurno imati ozbiljnu karijeru pod uslovom da ga naši skauti odaberu. Sto odsto. U fudbalskom pogledu radimo najbolje u poređenju sa konkurencijom. Jedino što ne radimo dobro je - reklama. Uprkos tome, zatvorili smo ciklus opravka škole i postavljanja na zdrave temelje“.

-------------------------------------------------------------------------------

Između ostalog zato što je zasnovana na čvrstim vezama i maltene prijateljskim odnosima. Dokazano na primeru Marka Ranevskog, koji je 2018. iz marketing tima prekomandovan na funkciju sekretara Omladinske škole Partizana i, prema rečima Radinovića, ima ulogu „life coucha“.

“Moj posao nije vezan za teren, već za organizaciju, administraticuju, zakazivanje turnira, obezbeđivanje prevoza, raznih prijava i registracija, sve što se može podvesti pod logistikom“, skromno će Ranevski, dok njegovu ulogu direktor i šef skaut službe stavljaju u istu ravan bitnosti sa svojim funkcijama.

“Mare je lakmus papir odnosa u celom klubu, posebno među trenerima, tačno zna kad je u stresnim situacijama potrebno opustiti atmosferu, a kad ’zategnuti’ da bi se prionulo na posao. Svaka od naših uloga je potpuno različita, ali kad pitate trenere ili igrače, kazaće vam da je Markova bitna koliko i naša. Sa profesionalne strane završi posao, a još bitnije, sa ljudske utiče da odnosi budu sjajni. Takav profil ličnosti potreban je svakoj organizaciji“.

--------------------------------------------------------------------------------

Partizanova škola u ovom trenutku okuplja između 40 i 45 ljudi: trenera, medicinara, skauta i administrativaca. Valja znati da su skauti raspoređeni regionalno i ugovorima su vezani za klub, dok su čak i pojedini agenti uključeni u „dojave“.

“Svaki skaut je zadužen da vikendom isprati pet do sedam utakmica. Plan se formira petkom, jednom sedmično pravimo presek viđenog. Volim da čujem svačije mišljenje i potom sa trenerom i direktorom odlučujemo. Nema glasanja, moje je da kao glavni skaut predložim nekog igrača, direktor ima pravo odluke, a trener je prva figura u poslu. Kakva god da je odluka, zajednička je. Niko dosad nije rekao: ’Ovog sam ja doveo’ ili ’Ovog si ti promašio’. Stvarno vlada zajedništvo, kao kvalitet više u ovom dobu“, naglašava Goran Arnaut.

Ističu u „Zemunelu“ da su akcenat na ulaganja stavili na esnafski deo posla i fokusirali se na trenere. Iako se često mogu čuti zamerke kako nema dovoljno bivših igrača Partizana u školi, pogled na to ko vodi selekcije sugeriše da su uključeni Miroslav Vulićević, Nikola Grubješić, Miloš Bogunović, Darko Božović...

“Izvinite, Arnaut i ja smo takođe bivši igrači Partizana“, opominje Vanja Radinović, iako se javnost pita gde su „velika“ imena, na šta se nadovezuje Goran Arnaut: “Neće da rade u mlađim selekcijama! Voleli bismo da hoće Danko Lazović ili Zvonimir Vukić, ali ne žele. Javnost ne zna da ljudi sa tako visokog nivoa, koji su igrali baš ozbiljan fudbal i dosta zaradili, neće da se late ovog posla. Pošteno govoreći, možda ne bismo ni mi da smo napravili slične karijere“.

AKO ĆEMO EVROPSKI NIVO NE MOŽEŠ U 60. GODINI DA ŠUTIRAŠ SLOBODNJAKE SA DECOM

Sportski centar Zemunelo (©MN Press)

Opet, ostaje dilema, ako škola postoji da bi izbacila produkt za prvi tim, logično je pretpostaviti da to ne bi trebalo da budu igrači, već i treneri. A poslednji koji je iz škole dobio šansu u prvom timu beše Vuk Rašović, još pre deceniju!

“Za pet i po godina ovde zatekao sam ljude koje sam kao trenerski početnik, inferioran u odnosu na njih, video na istom mestu i pre 15 godina. Koliko je to sati provedenih na košavi, kiši, koliko odricanja... Normalno je da čovek protokom vremena gubi energiju ili motiv, možda ne može više da ’vuče’ ili nije u stanju da se menja. Daleko od toga da takvi nisu nepotrebni, samo ne mogu više da budu na istim pozicijama. Zato smo se suočili sa raznim neprijatnostima, čovek koji sebe smatra kvalitetnim mora da bude objektivan, ne pije vodu da u 60. godini šutira slobodnjake sa decom, ako hoćemo evropski nivo. Želim da takvi budu sa nama, zlatna je vredno ono što nema u knjigama da se pročita, njima su na stotine dečaka prošli kroz ruke, samo moraju da prepoznaju da je vreme za pasivniju ulogu. Ne manje značajnu. Opstrukcije su se pojavile zato što ljudi nisu želeli da budu realni prema sebi, govorimo o Slađanu Šćepoviću i Dževadu Prekaziju... Oni bi trebalo da budu deo Partizana, imaju težinu, neću ja da se slikam, oni su frontmeni, ali nemaju više dovoljno prostora da daju deci što se traži za razvoj igrača“, smatra Radinović.

Otkako je na poziciji glavnokomandujućeg zamenio Miodraga Miću Radovića morao je da „seče“, donosi nepopularne odluke.

“Kad prestane lepa etapa u životu vezana za igračku karijeru, krećeš u posao u kome si petlić. Dolaziš kod anonimusa, Vanje Radinovića, ne znaš šta ume ili ne, ali nije ’legenda’. Ako ne počneš da radiš na sebi, da se menjaš, jer moderan fudbal to zahteva, bićeš trener koji ’krcka’ lovu od fudbala, ali procečan. Omladinska škola Partizana na zaslužuje prosek u trenerskom pogledu, već posvećenost, učenje. Zato skidam kapu Žarku Lazetiću. Često smo se sukobljavali u fudbalskom pogledu, ali smo postavili stvari tako da trenerova reč ima prvenstvo ako se razmimoilazimo. Čoveče, on je trener! Onda ode u realan život, ukaže mu se šansa da se prilagodi ili izumre“.

U međuvremenu se Lazetić otisnuo u Metalac, te sa TSC-om kreirao istorijski plasman, vredan izlaska u Evropu.

“Žarko je radio na sebi i ta doza posvećenosti je neophodna da bi uspeo. Počeo je kao trener kadeta (generacija 2000), osvojio titulu, sa Kokirom, Milosavljevićem, Šehovićem... Odmah se videla ruka trenera. Kao mlad trener možeš sebi da priuštiš neke poraze, kao što je možda iz tvrdoglavosti izgubio večiti derbi 3:4 iako je vodio 3:0. Ili kao što je Dražen Bolić poražen od Čukaričkog 2:7, sa Strahinjom Pavlovićem i Filipom Stevanovićem u ekipi. Ali mi od tih momaka napravio transfere vredne po 20.000.000 evra. To je poenta“, ukazuje Arnaut.

Namerno su obojica pomenuli Lazetića, kao trenera sklonog igri, na čemu insistiraju Nenad Stojaković (omladinci) i Đorđije Ćetković (kadeti).

“Kod nas trener na svake dve godine menja kategoriju, ali njih dvojica ne menaju orijentaciju. Okrenuti su kombinacijama, posedu, atraktivnom pristupu, golovima. Ako želimo da održimo klub u ova luda vremena za Partizan, a zna se o čemu pričamo, da sačuvamo zdravu supstancu, moramo da odaberemo trenere koji će ostati verni ideji Partizana. U protivnom gubimo sami sebe“, opominje Radinović.

Nameće se pitanje profila igrača sposobnih da iznesu tu ideju.

“U većini slučajeva ćemo se saglasiti šta je potrebno Partizanu, ali da je li to odgovarajuće potrebama sadašnjeg trenera prvog tima Igora Duljaja ili onome što je pre pet godina tražio Miroslav Đukić? Nije isto. U pet godina još i možemo da tolerišemo. A da li se podudara ono što traže Aleksandar Stanojević i Igor Duljaj? Ozbiljan problem. Ne možemo na taj način da koncipiramo priču. Zato smo odlučili da se okrenemo igri. Živimo od prodaje igrača. Kad je nema slede egzistencijalni problemi, na različitim nivoima, međutim, ako pripremimo igrača za Poljsku, Švedsku, Aziju ili SAD, pobedili smo“.

Među momcima značajnog udela u osvajanju titule omladinskog prvaka, vredne ulaznice za UEFA Ligu mladih su i pojedinci koje je javnost mogla da upozna kroz epizodne uloge u prvom timu, kao što su Janko Jevremović, Matija Stjepanović, Bodan Mirčetić...

“Ne utičemo na profesionalni sektor, ako procene da bi nekog trebalo spustiti u omladince onda je kod nas dobrodošao. Kao što smo Marka Milovanovića vratili u jednom trenutku. Verujem u ’raspored časova’. Neko je dobar igrač, ali je njegovo vreme je tek za šest meseci. Svi koji su došli do omladinaca Partizana su izrazito talentovani i svi klubovi u Srbiji bi voleli da uzmu ponekog. U jednom peirodu pola Čukaričkog ili Voždovca su činili naši momci“, podseća Radinović.

NAŠA JEDINA ŠANSA JE DA PROMOVIŠEMO DECU

Šampionska generacija omladinaca

To je jedna strana medalje. Druga je u poražavajućem podatku da je prošlog leta Partizan morao da dovede bonusa sa strane (Kristijana Belića iz Čukaričkog), jer nije proizveo ili dao šansu sopstvenom kadru.

“Morali smo da nastavimo priču promovisanu kod Sava Miloševića, kad su se pojavili Strahinja Pavlović i Filip Stevanović. Da je situacija sjajna i pojačanja prave ozbiljnu razliku ili da smo prvi na tabeli onda bih razumeo da nema prostora za talente. Ni ja im ne bih dao. Ovako, Samed Baždar, Mihajlo Ilić i Nemanja Jović bi trebalo da dobiju veći prostor, klub ne može da funkcioniše ako tim momcima ne omogući promociju. Nekom će izgledati da se mešam drugima u posao, ali to je moj stav. Naša jedina šansa. Ako oni ne budu igrali teško ćemo preživati. Možemo da diskutujemo da li su dovoljno dobri. Za mene – jesu. Vanserijski. Mogu da postanu top nivo, ali potrebno je dati im šansu. Ovako, na oko, sviđa mi se, ne sviđa mi se, teško to funkcioniše“, pojašnjava Arnaut.

Nestrpljenje se ogleda i u utisku da u Humskoj nisu sačekali pojedine talente.

“Voleo bih da je Nikola Štulić ostao duže kod nas. Ako je Štulić ’klasa 2001’, neka bude godinu dana rezerva Rikardu, a Marko Milovanović se u Teleoptiku sprema, Samed Baždar u omladincima. Kad taj točak zavrtiš onda je to pobeda. Nama se dešava da se Stanojeviću svidi Milovanović i dođemo do toga da nemamo više Štulića, a nismo sigurni ni šta će biti sa Markom. To mora da bude odluka na nivou kluba. Zdravko Mamić je u Dinamu, po cenu da ’gori’, trpeo i forsirao. Ne kažemo ko će to biti, ali kad se za nekog opredelimo moramo da ga guramo“, dodaje Goran Arnaut.

Na sličan način Vanja Radinović opominje da se u javnosti oformila pogrešna slika kako je radionica u „Zemunelu“ u stanju da svakog leta napravi sedmoricu prvotimaca.

“Nemoguće“, uverava direktor škole i jasno ukazuje šta ga još više tišti. “Kad nekome padne na pamet da mi unutra manje volimo Partizan od ljudi sa strane. Ne znaju sa kakvim se problemima suočavamo, nekad nisu samo fudbalski, svesni ste okruženja, ne mešam se u politiku i druga dešavanja, samo kažem da nije lako odbraniti u Partizanu ono što je najvrednije – a to je škola – od interesa koji nisu onakvi kakvim se prikazuju. Svako ko kaže da manje volim Partizan od nekog sa strane dobro razmisli šta priča. Iz ljubavi prema Partizanu i prema poslu, neću dopustiti da se neko igra sa ugledom škole i kvalitetom igrača. Po cenu da ne sedim više ovde. Onaj ko se brine za budućnost Omladinske škole Partizana ne mora. Ko bi da pomogne je dobrodošao. Ko želi da olakša, takođe. Za sve važi isto, mora da se radi“.

VANJA VLAHOVIĆ JE RANO OTIŠAO

Vanja Vlahović (©Starsport)

Ostao je nedorečen slučaj Vanje Vlahovića. Dao je 16 golova za omladince u prvom delu prvenstva, bio nekoliko puta priključen prvom timu, a onda otišao u mladi pogon Atalante. Teško je oteti se utisku da je to loš potez uprave.

“Ako na jednoj strani imate najboljeg strelca lige u vidu Rikarda Gomeša, a na drugoj dečaka koji bi trebalo da dođe umesto njega, nekad nije realno da dobije minute. Dešavalo se dok je Saša Ilić bio kapiten da se pojavi vezni igrač, ali nema gde da igra. Ne zavisi projektovanje fudbalera samo od toga da li je kvalitetan. Ako nema dovoljno prostora mora da čeka. Smatram da je Vlahović rano otišao. Ako kao klub procenimo da nije perspektiva, onda mi je drago što je našao dobru sredinu, jer će kao mlad igrač pronaći put, možda se u nekom trenutku vratiti. Onda je to uspeh svih nas. Ne bih to gledao sebično, u fazonu: ’Ako nisam ja – propadni’. Takav loš odnos prema mladim dušama ne donosi dobro“, opominje Radinović.

NI TATA, NI BOGATI ROĐAK TI NE MOGU POMOĆI

Utisak je da se danas, na glabalnom nivou, fudbal pretvorio u privilegiju bogatih. Naročito kad se zna koliko je teško obezbediti uslove detetu samo da trenira, bez garancija da će uspeti.

“Dokazali smo da je moguće da se pojavi dete sa sela i da postane as Partizana. Ne biramo odakle je, kakav mu je materijalni status, da li mu je rođak mnogo važan. Nas zanima fudbalski kvalitet. Kad dođe trenutak istine i kročiš na teren šta tata ili rođak mogu da ti pomognu. Ili si sposoban ili nisi. Naš posao je da procenimo da li si taj ili, ako nisi, a imaš potencijal, da te ososobimo. Suočavamo se sa raznim pritiscima, ali smo se dogovorili da nam je fudbal u prvom planu. Niko nije isključiv, međutim, ljudi iz uprave nisu imali velikih zahteva po tom pitanju. Nekad je dobro znati šta neko ne može, dečaku je potrebno dati priliku da pokaže da li može ili ne može. Svaki odgovor ima pojednaku važnost“, uzvraća Vanja Radinović.

NAŠ STRAHINJA U LIGI ŠAMPIONA, A ERAKOVIĆ JOŠ U ZVEZDI

Strahinja Pavlović (©Starsport)

Ponosni su u „Zemunelu“ kao krupnim koracima stasava jedan od njihovih prepoznatljivijih proizvoda poslednjih godina.

“Možemo da pričamo da je naš Strahinja Pavlović već sa Salcburgom igrao Ligu šampiona, a igrač njegovog godišta je i dalje u Crvenoj zvezdi (Strahinja Eraković, op. au). Ko hoće da priča realno će videti da smo prodali momka koji je došao do nivoa Lige šampiona, a i dalje nas kritikuju kako škola ne valja. Ljudima iz Zvezde je normalno što je Eraković četiri godine u prvom timu, a treću igra, posle onih kikseva u večitom derbiju. Da li bi se kod nas desilo da neko dobije drugu šansu posle propusta u tako značajnoj utakmici? Verovatno bismo rekli: ’Ne može ovaj’. Nekad moraju i greške da se potkradu“, ističe Goran Arnaut.