Šta hoće navijači od Partizana, a šta Partizan od navijača

Sanjao je Ivan Tomić krcate tribine sa kojih odjekuje pesma „Da volim crno-bele“. Nije dočekao taj scenario. Njegov naslednik Marko Nikolić jeste, samo što je morao da odere zadnjicu zajedno sa saradnicima da bi skrenuo pažnju publike. Miroslav Đukić se vratio u nadi Grobara da ponoviti igre i(li) rezultate iz prvog mandata, ali nije uspeo da ih animira. Ulazili su na velika vrata Zoran Mirković i Savo Milošević kao bivši asovi, da bi njihov boravak proizveo oprečne emocije. Javnost je očekivala da Aleksandar Stanojević na bazi urađenog deceniju ranije bude vesnik trofeja. Ni njemu se nije dalo. Potrajao je Ilija Stolica baš kratko da bi mogao da se izvuče neki zaključak. Boravak Gordana Petrića je bio više zanimljiv u vidu načina na koji je otvoreno komunicirao sa svima, nego što je i sam doživeo sliku kakvu je imao priliku da vidi kao igrač. Zato, očekivati da Igor Duljaj pucketanjem prstiju promeni ambijent u Humskoj ravno je prognozama da će Parni valjak proći prvi kroz cilj na kraju trke. Niko u to nije verovao, a moguće je. Makar u teoriji.

Da bi bilo i u praksi, crno-belima je potrebna snažna podržka navijača. Ono što žele, zaslužuju, a nemaju. Bar ne u dovoljnoj meri. Nijedan tim ne može sam, bez tog često potcenjenog, a nekad presudnog, ne džabe nazvanog 12. igrača. Da se popne na vrh tabele, da na njoj ostaje ili se nada peharima, kao što pojedinim partizanovcima oči cakle posle još jedne pobede. Ova nad Čukaričkim, 13. prvenstvena u nizu, izvojevana je pred 6.758 svedoka. Najviše ove sezone u Mozzart Bet Superligi kad je Partizan u pitanju. Najviše još od letošnjeg revanša sa Sabahom kad je duel trećeg kvalifikacionog kola za plasman u Ligu konferencije posmatralo 14.255 gledalaca.

Ako se zna da su to, zasad, rekordne brojke za ovu sezonu onda je to – poražavajuće. U gradu od 2.000.000 stanovnika, drugi klub po navijačkoj bazi u državi, trenutno prvi na tabeli, ne uspeva da privuče više publike, što otvara polemiku koja može da traje do sutra. Ni tad ne bi bilo kvalitetnog rešenja. Taman kad bi se formirao okrugli sto uticajnih navijača teško da bi pronašao odgovor na pitanje zašto u situaciji kad dobija utakmice nema više ljudi koji ga uživo prate. Bojkot Grobara na domaćim mečevima, zbog klinča sa rukovodstvom, samo je deo razloga, ali isto tako je legitimno zapitati se šta je sa ostalima.

Tim sa devet života

Iz ove perspektive davno je bio Nordsjeland, početno razočaranje bi trebalo da je vremenom iščezlo i(li) se pretvorilo u simpatije prema ovom timu od koga niko ama baš ništa nije očekivao tokom leta. Logika nameće zaključak da bi povoljni rezultati, a Partizan ih beleži, trebalo da znače i više publike. A nije tako. To korespondira i sa cenama ulaznica, televizijskim prenosima, nepoverenju u upravu, a možda više od svega što je veliki deo navijača ovo što se sad dešava već doživeo i ne želi da opet bude... Nasankan.

Redom: najjeftinije ulaznice u Humskoj koštaju 500 dinara, ali su one za južnu tribinu, gde ljudi nema. Po 800 dinara su za mesta na zapadu i istoku, ali... Svaki meč može da se gleda na televiziji. Dok je vreme lepo ima smisla odlaziti na stadion. Posle toga, tamo su samo fanatici. Ostali, iz topline doma su u stanju da vide sve, čak i bolje nego da su na licu mesta. I onda dva, možda, ključna detalja. Narod ljudima koji vode Partizan ne veruje. Ne ve-ru-je! Nijednim gestom za ovih skoro deset godina vladavine Miloš Vazura i Milorad Vučelić (ostavku jeste podneo, ali se i dalje u Humskoj pojavljuje) nisu pokazali da žive za klub. Pre će biti od njega, a to saznanje se teško „vari“. U bliskoj vezi s tim je i da prošli put kad je ekipa bila na čelu kolone čelnici se nisu pretrgli da pojačaju tim i sa jasnim, šampionskim, ambicijama uđu u drugi deo sezone 2021/22. Još su izgubili uticaj u fudbalskim organizacijama i kad je jednom propuštena prilika da se osvoji titula, kad je bilo plus pet, nije baš stanje euforije ni na plus šest.

Kako bi bilo na plus devet? Klima na crno-beloj strani Topčiderskog brda bi tad mogla da se promeni. Da bi se to desilo, Partizan bi do zimske pauze, pod pretpostavkom da rastojanje između večitih bude identično sadašnjem i kad se okončaju naredne četiri prvenstvene utakmice, morao da savlada i Crvenu zvezdu. Prvi derbi u sezoni igraće se 20. decembra i to u Humskoj. Savršena podloga da ekipa Igora Duljaja bude u lepoj poziciji kad krene prolećni deo šampionata. Razlog: baš ta utakmica menja osećanja navijača.

Mogu da se dobijaju mečevi u nizu, da se pominju razni rekordi, ali trijumf nad Crvenom zvezdom ili izostanak istog formira utisak o treneru i(li) ekipi. Primera radi, Tomić, Đukić, Mirković, Petrić ga nisu ostvarili. Ni Stanojević u drugom mandatu, a u prvom je bio izvanredan i zato obožavan. Baš kao što su Grobari voleli Sava Miloševića. U redu, bilo je tu, kako se moglo čuti na tribinama „lepog“ fudbala, ali nekadašnji golgeter je pod kožu navijačima ušao zbog pobede nad najvećim rivalom u prvenstvu, još jedne u polufinalu Kupa Srbije, a pre toga kad je na početku boravka osvojio trofej, još na stadionu „Rajko Mitić“. Zato je do danas ostao kao čovek prema kome su usmerene simpatije crno-belih, iako zaboravljaju navijači da se njegov tim često mučio ili prosipao bodove na „malim“ utakmicama.

Energija Nemanje Nikolića i trenera Igora Duljaja (© Star sport)

Dakle, narod naklonjen Partizanu ište pobedu u derbiju. Hoće potvrdu da je bolji od Zvezde. A čak ni to nije garancija da će ljudi pohrliti na stadion. Poslednji put kad je osvojio titulu isto je muku mučio sa posetom, pa i posle onih 1:0 poviše Autokomande (gol Leonarda) i dugačke serije pobeda pod komandom Marka Nikolića. Između 2.000 i 4.000 navijača. To su bila okupljanja sve dok Partizan nije dobio derbi na početku plej-ofa u Zvezdinoj kući i tek tad su Grobari počeli da veruju, da bi usledilo bodrenje ispred stadiona tokom meča sa Voždovcem, invazija u Niš i krcati JNA protiv lučanske Mladosti kad je podignut pehar.

Takve slike titraju pred očima aktuelnoj generaciji, počev od golmana Aleksandra Jovanovića do napadača Nemanje Nikolića. Svako od njih se nada da bi mogao u ambijentu nalik onom iz Južne Amerike da igra utakmicu. Legitimno je da se nadaju porastu posete, jer ako su uspeli da preokrenu stanje na tabeli i sa četvrtog mesta na kome je Partizan završio prethodno prvenstvo budu prvi posle 15 kola mogu da veruju i još jednu promenu. Mic po mic, polako, što bi političari rekli „kampanjom od vrata do vrata“, situacija ide na bolje. Dokle? Teško je reći, jer deluje da navijači neće poslušati Bibarsa Natha kad je pred odloženi derbi predložio da makar na jednoj utakmici prestane bojkot kako se crno-beli ne bi osetili kao gosti u sopstvenoj kući. Njihovi zahtevi su jasni i – opravdani.

Pitanje je da li učestali pozivi trenera Duljaja i igrača da navijači dođu na stadion imaju efekta. Da, bilo je tokom nedelje približno isto navijača na fudbalu (6.758) i košarci (7.500), ali to je izuzetak koji potvrđuje pravilo da se neke navike teško menjaju. Grobari imaju kulturu odlazaka na košarku i bliskost sa timom, kakav god bio i u kom god stanju bio. Tu povezanost ne pokazuju uvek prema fudbalu i to nema veze sa aktuelnom generacijom koja jeste zaslužila podršku, a dobija je samo na gostovanjima. I to je ona snažna, upečatljiva, gromka, kao što je bila u Bačkoj Topoli, Pančevu ili Kruševcu. A opet manja nego u Areni.

Čuka dobila odgovor iz Humske: Saopštenje je sramotno, pobedili smo zasluženo

Još jedan detalj pravi razliku: ovo je Mozzart Bet Superliga, meč sa Igokeom je bio u okviru ABA lige. Na evroligaškim susretima je prosek oko 20.000, što samo pokazuje da u Beogradu ima ljudi koji iz sedmice u sedmicu odvajaju energiju, vreme i novac da bi gledali Partizan. Da, novac kao bitnu kategoriju, jer najjeftinija ulaznica za mečeve crno-belih u Evroligi košta 2.500 dinara, dok najjeftinija mesta na stadionu staju 500. Kad smo već kod košarke, što bi rekao čuveni Duško Vujošević:

„Ne mogu nikakvi uspesi u košarkaškom klubu da budu kompenzacija za propast koja se dešava u fudbalskom. Igračima i treneru bi trebalo dati podršku, ne znam na koji način, ali na rad uprave apsolutno mora da se reaguje.“

Pritom, ne zaboravite da na klupi KK Partizan sedi Željko Obradović, najtrofejniji trener Evrope, sposoban da na osnovu kulta ličnosti formira takav ambijent da mu ljudi veruju, čak i kad ne ide. Mnogi veruju i Igoru Duljaju, dive se njegovoj energiji, cene što pokazuje emocije i demonstrira sposobnost da sa tek formiranim timom pobeđuje u seriji i čuva mesto na vrhu tabele.

To je, nažalost svih u Humskoj, dovoljno samo sa manje od 7.000 ljudi. I to kad je ulaz besplatan. Partizan jeste blizu jesenjih počasti, ali se čini da je daleko od ambijenta koji je sanjao Ivan Tomić, da tribine budu krcate i svi pevaju: „Da volim crno-bele“. Možda će se i to promeniti. Baš kao što se menja slika o ovoj ekipi.