Srpski Viking sa 11 trofeja za šest godina: Debitovao sa 16 i dao dva gola, za prvi pehar igrao do ponoći

U smiraj 2023. godine Mozzart Sport vam je predstavio rezultate velikog istraživanja u kojem smo rangirali najuspešnije srpske fudbalere u 21. veku. Među skoro 1.000 imena prvo mesto više-manje očekivano pripalo je Nemanji Vidiću. Bivši kapiten Crvene zvezde i Mančester Junajteda sakupio je najviše bodova za svoja dostignuća, dok se po broju osvojenih trofeja izdvojio Ljubomir Fejsa.

Obe liste donele su neka zanimljiva imena, a posebnu pažnju privukao nam je Filip Đorđević, od oca Aleksandra, nekadašnjeg fudbalera Partizana i kapitena omladinske reprezentacije Jugoslavije koja će postati čuvena po nadimku "Čileanci" nakon osvojenog Svetskog prvenstva u svom uzrastu 1987. godine. Aleksandar Đorđević zbog suspenzije za udaranje Matijasa Zamera u četvrtfinalnom okršaju sa Nemačkom tokom godinu dana ranije održanog Evropskog prvenstva u našoj zemlji nije mogao da putuje na Mundijalito u Južnoj Americi. Pričao je Đorđević da ga je taj nepromišljeni potez sprečio da ostvari bolju karijeru, u kojoj je pored Partizana (u dva navrata) igrao za Napredak, Zvezdaru, slovenačku Goricu, Cirih, ali i u Australiji i na Farskim Ostrvima, gde je stigao 2001, a 2010. okačio kopačke o klin.

Aleksandar Đorđević i danas živi u ostrvskoj državi na severu Evrope i jedan je od najuspešnijih trenera tamo, dok je njegov sin Filip među najtrofejnijim fudbalerima sa 11 pehara osvojenih u šest sezona, od ukupno 13 koliko se bavi fudbalom.

Da je koeficijent tamošnjeg prvenstva bolji i momak rođen 7. marta 1994. u Australiji bio bi bolje rangiran na našoj listi najuspešnijih, ali kada je reč o broju srebrnine u vitrinama njegovo ime svakako nam je zapalo za oko.

"Prošla godina, samim tim i sezona, bila je 13. kako igram na Farskim Ostrvima, a od 2012. do 2017. osvojio sam dve titule, četiri kupa i pet superkupova. Rođen sam u Australiji gde je moj otac igrao godinu i po, dve. Kada smo se vratili u Srbiju otišao sam da živim sa majkom u Kruševcu i tamo sam počeo da treniram fudbal. Kada sam imao 15 godina postojala je priča da odem iz Napretka u Real Madrid preko Peđe Mijatovića koji je tada bio sportski direktor tamo, ali menadžer je zakasnio sa papirologijom i sve je propalo. Onda sam preko tate otišao na Farska Ostrva da bih očistio papire. Sa 16 godina sam debitovao za prvi tim KI Klaksvika i dao dva gola. Prve sezone sam odigrao četiri utakmice i dao četiri gola, uz dve asistencije", priča 29-godišnji Đorđević u intervjuu za Mozzart Sport.

Prvi trofej osvojen je po dolasku u Vikingur, sa kojim su kasnije stigli i svi ostali pa je Filipu dodeljen nadimak "Srpski Viking". Taj Kup Farskih Ostrva iz 2012. ujedno mu je i najdraži pehar koji je podigao.

"Bio je to prvi trofej za klub posle četiri godine. Igrali smo protiv Strejmura, gde sam sada, i dobili ih na penale sa 5:4. Bilo je 2:2, pa posle produžetaka 3:3, a onda je njihov golman izveo odlučujući penal i promašio. Šutirao je tako da je skoro pogodio korner zastavicu. Sećam se da smo pehar dobili negde oko ponoći koliko se odužila utakmica".

Fudbal na Farskim Ostrvima (@Reuters)

Kada je reč o titulama, prva je stigla 2016. godine.

"Prvu titulu je najteže osvojiti. Cele godine smo jurili za KI Klaksvikom i u jednom trenutku smo pomislili da nećemo uspeti da ih stignemo. Rekli smo 'to je to, doviđenja'. Sve tri utakmice sa njima te sezone smo izgubili, ali desilo se da smo u finišu prvenstva mi nastavili da pobeđujemo, a oni su imali neke kikseve i prestigli smo ih. U pretposlednjem kolu su izgubili od ekipe koja je bila druga otpozadi. Mi smo uspeli da pobedimo sa 2:0 i preskočimo ih za bod. U poslednjem kolu smo igrali sa AB Toršavnom, dobili smo sa 3:1, ali je počelo tako da nam je sudija prvo poništio gol zbog faula, pa zbog auta... Ali nema nameštanja na Farskim Ostrvima, nije to namerno radio. Uspeli smo nekako da pobedimo i onda je krenulo slavlje. Dve nedelje smo bili kod predsednika kući, samo se jelo, pilo i veselilo uz muziku. Nije to kao kod nas, mi najviše volimo da sednemo u kafanu i veselimo se, njihova muzika je drugačija, dosta sporija, ali umeli smo da proslavimo", sa osmehom se priseća Đorđević.

U sezoni potom, Vikingur je uspeo da sačuva tron i to na nesvakidašnji način.

"Odbranili smo titulu nikad brže, a sa nikad manje bodova - 52. U prve dve trećine prvenstva stigli smo do titule, pa smo poslednji krug igrali rasterećeno i dosta gubili. Treninzi su bili čisto pro-forme, igrali smo na dva gola i uživali, imali smo i više slobodnih dana nego inače. Imali smo veoma iskusan tim te sezone, četvorica igrača iz veznog reda su imali oko 2.000 utakmica u nogama, ja sam već imao preko 100 nastupa, a većina nas smo jako dugo igrali zajedno. Trener dođe i ne mora ništa da kaže, znaš već šta moraš da radiš. Pored mene od stranaca su tu bili golman Geza Turi, on je legenda u Mađarskoj, branio je za ZTE kada su pobedili Mančester Juanjted. U napadu je bio Nigerijac Adešina Laval i imali smo u vezi Rumuna, Sorina Angela".

Iako je Vikingur tih godina dominirao, het-trik titula je izostao. Pod vođstvom nekadašnjeg desnog beka Glazgov Rendžersa, Morisa Rosa, ekipa je završila tek na petom mestu sa preko 30 bodova manje od šampiona HB Toršavna.

"Ideja je bila da se podmladi ekipa, a Škot je doneo novu taktiku. Igrali smo baš ofanzivno, stvarali mnogo šansi, ali nismo davali golove. Trebalo je vremena da se uigramo, ali u klubu nisu hteli da čekaju i smenili su trenera", objašnjava Đorđević.

Osvrnuo se napadač Strejmura, prethodno Ki Klaksvika, Vikingura, Fuglafjerdura (IF) i Tverojrija (TB) i na finansijsku vrednost titule na Farskim Ostrvima.

"Za osvojen kup si pre dobijao taman dovoljno da pokriješ putovanja. Sada je mnogo više. A titula vredi 6.000.000 kruna, što je oko 800.000 evra, jer krećeš od drugog kola kvalifikacija za Ligu šampiona pa se i to računa".

Bavljenje fudbalom na ostrvima između Atlantskog okeana i Norveškog mora vodi se kao polu-profesionalan posao, međutim, naš sagovornik ističe da se iz godine u godinu situacija poboljšava.

"Sve više i više se traži profesionalizam jer su videli da ima para u fudbalu. Sada se ozbiljnije trenira, radi se i u teretani. Treninzi traju i po dva sata, a neki klubovi treniraju osam puta nedeljno, četiri do pet puta normalno i dva-tri treninga ujutru. Uslovi za trening su odlični. Prvog dana kada dođeš u klub dobiješ svoju opremu, imaš pravo na dva-tri para kopački godišnje, sve te čeka spremno i oprano pred svaki trening".

KLAKSVIK ĆE ZBOG LIGE KONFERENCIJE BITI ŠAMPION NAREDNIH PET GODINA

U tekućoj sezoni fudbal na Farskim Ostrvima doživeo je svoj vrhunac pošto je KI Klaksvik postao prvi klub iz te države koji se plasirao u grupnu fazu nekog UEFA takmičenja. Konkretno, u Ligu konferencije u kojoj je igrao sa Lilom, Slovan Bratislavom i Olimpijom iz Ljubljane.

Nisu uspeli Farani da prirede senzaciju i prezime na međunarodnoj sceni, ali jesu sakupili četiri boda pobedom nad Olimpijom 3:0 i remijem sa Lilom 0:0.

"Igranje KI Klaksvika u Evropi sigurno će da unapredi ligu, ali posebno njih. Ima narednih pet godina samo oni da budu prvi. Uzeli su preko 60.000.000 kruna, a godišnji budžet im je nekih 10.000.000 tako da mogu narednih pet-šest godina da funkcionišu bez ikakvih sponzora. Pritom već imaju jednog od najjačih sponzora što se tiče celih Farskih Ostrva, firmu koja se bavi ribom i povezana je sa Rusima. Baš mnogo para imaju", ističe Đorđević.

Oba podviga u Ligi konferencije klub iz Klaksvika je napravio kao domaćin, ali da je kojim čudom uspeo da se domogne Lige šampiona ili Lige Evrope goste ne bi mogao da dočekuje na Farskim Ostrvima, već bi morao da igra kao podstanar u Danskoj, na stadionu Brondbija ili Kopenhagena.

"Kapacitet najvećeg stadiona na Farskim Ostrvima je oko 5.000 mesta i generalno su utakmice dobro posećene. Kada je neki važan meč ili derbi, uvek je puno. Nema organizovanog navijanja kao u Srbiji, ali i tamo navijači ceo dan posvećuju pripremi za utakmicu, farbaju se lica, ide se autobisima u drugi grad. Najdalje gostovanje ti je sat i 20 minuta vožnje. Top četiri ekipe su profesionalnije od drugih, kod njih igrači imaju zajednički doručak i onda se ide autobusom na utakmicu. U ostalim klubovima svako za sebe dođe pred stadion, pravo na utakmicu".

Iako zavidnog staža na Farskim Ostrvima, Filip Đorđević (još) nije igrao za neki od klubova iz prestonice Toršavna (HB i B36).

"Igrao sam za dva od četiri najveća kluba. Prvo za KI Klaksvik, a onda za Vikingur. Pregovarao sam sa B36, ali u Toršavnu ti je totalno drugačija priča. U manjim sredinama ljudi u klubu hoće da ti pomognu, svi su ti na raspolaganju, a kada dođeš u glavni gred sve se svodi na biznis. Shvatili su i oni da je fudbal postao unosan posao. Sada vodeći klubovi gledaju da imaju što više reprezentativaca jer onda od Saveza dobijaju novac od osiguranja kada igrač ode da igra za reprezentaciju. Tako se okreću pare i ispadne da te taj igrač ne košta ništa. Farani su vrlo snalažljivi, nisu uopšte naivni. Familijarno se drže, kada tražiš posao nikada neće izabrati stranca pre nego nekoga iz familije bez obzira kolika je razlika u kvalitetu. Mnogo se drže i štite među sobom, a onda zameraju nama strancima kada se družimo međusobno i prebacuju nam da se izdvajamo".

Filip Đorđević tokom intervjua za Mozzart Sport

Opšte je poznato da fudbaleri na Farskim Ostrvima imaju i dodatne poslove. Filip objašnjava da to nije samo iz finansijskih razloga.

"Ako si na Farskim Ostrvima i samo igraš fudbal, ima glava da ti ode. Takvo je mesto, nemaš kafiće u koje ideš sa prijateljima, drugačije se ljudi druže nego mi. Zato ti treba još nešto pored fudbala, samo da bi imao kontakt sa ljudima. Ja sam u gradu od 5.000 stanovnika. Pored toga što igram, radim kao trener-vaspitač u obdaništu, sa decom predškolskog uzrasta. Igramo fudbal, rukomet... Fudbal je najpopularniji sport na Farskim Ostrvima, fanatici su kao Englezi i najviše prate Premijer ligu. Posle ide rukomet, pa odbojka, a mnogo vole i da gledaju NFL".

Tokom dosadašnje karijere Đorđević je igrao i na međunarodnoj sceni, ali bez većih uspeha. Ima, ipak, utakmica koje i dalje dobro pamti.

"Igrao sam Evropu protiv Rijeke, Rozenborga, Petrolula, Daugave... Sa našim klubovima se nisam sretao, ali igrao sam protiv Trepče. Pobedili smo ih 2:1 kod kuće i 4:1 u gostima. Pošto sam Srbin imao sam obezbeđenje kada smo igrali tamo. Moj otac se poznavao sa Vokrijem iz igračkih dana, a kako je on tada bio predsednik Saveza neko je stalno bio sa nama i vodio računa da sve bude uredu. Zbog srpskog pasoša su me držali na aerodromu dva sata duže od ostatka ekipe, oni su već bili otišli pa sam ja naknadno došao u hotel dok su obavili sve provere...", priseća se Đorđević i nadovezuje:

"Ukupno sam odigrao 20 i nešto utakmica u Evropi. Sa Rijekom smo igrali treće kolo kvalifikacija za Ligu Evrope. Kramarić je tada igrao za Rijeku, sa njim sam menjao dres, već taa je bio mnogo dobar igrač. Izgubili smo ukupnim rezultatom 1:9. Na poluvremenu kod kuće bilo je 1:1, ali onda su nas pregazili sa još četiri gola. Sada su ovdašnje ekipe fizički napredovale, trči se mnogo više pa nema tako ubedljivih poraza nego uglavnim 1:2, 1:3. Mi smo bili prvi koji su došli do trećeg kola kvalifikacija, a KI Klaksvik je ove sezone uspeo da ispiše istoriju".

KADA BI NEKO HTEO DA KUPI KLUB NE BI ZNAO OD KOGA

Fudbalska piramida na Farskim Ostrvima broji pet liga, a u najjačoj Savez pomaže svakom klubu sa po 100.000 evra, dok brigu vode ljudi iz lokalnih opština. Nema privatnih klubova.

"Svi klubovi su opštinski, kao i stadioni koje klubovi dobijaju na korišćenje. Opštine sponzorišu klubove. Čak i kada bi hteo neko da kupi klub na Farskim Ostrvima ne bi znao od koga tačno to da uradi, kome da traži. Jer svako ko plaća porez u toj opštini ima deo akcija kluba. Ne može tek tako da dođe neko i kaže evo daću 50.000.000 evra da kupim klub", objašnjava Filip Đorđević u razgovoru za naš portal.

I pored toga što je Danska blizu, pa i Norveška, Švedska, Farani ne idu često u inostranstvo. Sam Filip išao je još kao tinejdžer na probu u Midtjiland, a kasnije i na Island.

"Velika je razlika između Danske i Farskih Ostrva što se tiče finansija, ali ne ide mnogo igrača tamo. Farani su mnogo vezani za porodicu i zbog toga ih ne ide mnogo u inostranstvo. Tek u poslednje vreme su počeli da odlaze jer su shvatili da su mnogo bolji finansijski uslovi u inostranstvu. Ja sam išao u Midtjiland kada sam imao 16-17 godina zajedno sa Sonijem Ragnarom koji sada igra za B36. On je ostao i igrao kasnije za prvi tim, ali ja nisam hteo. Tamo imaju drugačiji sistem, dobiješ smeštaj, hranu, neku stipendiju, ali moraš da ideš u školu, a ja sam hteo profesionalno da igram fudbal. Da sam hteo da idem u školu ostao bih u Srbiji. Hteli su da me zadrže, ali bilo im je mnogo da mladom igraču daju profesionalni ugovor, pa nisam ostao. Bio sam kasnije i na Islandu, dobio sam ugovor, ali sam morao da se vratim jer mi je devojka bila trudna i nisam hteo ništa da propustim u vezi sa tim", iskren je Đorđević.

Razmišljao je srpski internacionalac da ove zime potraži angažman negde toplije, u Srbiji ili Nemačkoj, ali je ipak odlučio da potpiše novi ugovor sa Strejmurom.

"Još jedan ugovor verovatno i dosta je. Počeo sam da se školujem za trenera, otac mi mnogo pomaže u tome, redovno zajedno analiziramo utakmice i radimo pripremu. Teško je otići sa Farskih Ostrva ako nisi mlad ili reprezentativac, jer svi misle da se tamo igra amaterski fudbal. Imao sam ponude ali nisam hteo da idem u četvrtu-petu ligu Nemačke jer je to nivo ispod, a morao bih da se odvojim od dece. Uskoro i završavamo gradnju naše kuće na Farskim Ostrvima".

Može se reći da se Filip Đorđević skućio na severu Evrope, međutim, i pored toga što je jako dugo na Farskim Ostrvima i ima uspešnu karijeru, nije se obreo u dresu tamošnje reprezentacije.

"Dvaput se potezala ta priča, predavao sam papire za vizu, ali uvek je nešto falilo, a na konačan odgovor se čeka dve, dve i po godine. A tek posle 10 godina boravka može da se preda za pasoš, baš su rigorozni po tom pitanju".

(@Reuters)

Stroga birokratija dovela je i do smanjenja stranaca među fudbalerima na Farskim Ostrvima.

"Kod mene u klubu sam 2023. ja bio jedini stranac. U ligi ima najviše Danaca i Norvežana, pre je bilo Afrikanaca, ali sada ne toliko. Pre si imao 10 stranaca u timu, ali se to promenilo jer klubovi više neće da rade papire igračima koji nisu iz Evropske unije. To je veliki posao, 45 papira koje treba proveriti, potpisati i, naravno, platiti. Ako dovedeš stranca moraš da mu nađeš kuću, posao, platiš kola, a sve to mnogo košta. Sa Skandinavcima je nešto drugačije, jeftinije, tako da njih ima najviše. Srba nas je trenutno trojica u najboljoj ligi, dok nas je pre bilo više. Družimo se koliko možemo, kada nam vreme dozvoli".

Prve fudbalske korake Đorđević je napravio u Napretku iz Kruševca. Dok se formirao kao igrač bio je veznom redu, ali po odlasku na Farska Ostrva prekomandovan je ofanzivnije.

"Počeo sam kao zadnji vezni, pa su me kasnije prebacili na desetku jer umem da se zagradim i imam dobar pregled igre. Posle sam igrao levo krilo, pa špica, osmicu... Mogu da igram gde god treba napred".

Očevim koracima Filip je došao pred vrata mlađih selekcija nacionalnog tima, ali ne i prošao kroz njih.

"Sa 12-13 godina bio sam u predselekciji za reprezentaciju sa Lazarom Markovićem, Aleksandrom Mitrovićem, Nikolom Ninkovićem...".

Dugo je na njegovim leđima pisao broj 9, ali ga je duplirao na 99.

"Uradio sam to zbog jednog drugara i saigrača čiji je otac, bivši fudbaler, izvršio samoubistvo. On je zbog njega nosio devetku i kada sam došao u klub rekao sam mu 'to je tvoj broj, ne pipam ga, ja ću uzeti 99'".

U dosta ozbiljnijem tonu Filip Đorđević priča kada je tema život na Farskim Ostrvima, gde depresija nije retkost.

"Zbog dugih noći, hladnoće i jakog vetra ume da bude jako depresivno, a posebno zimi kada je sneg. Tada se ni u školu ne ide. Ja sam doživeo oluju kada je duvao vetar 200 i nešto kilometara na sat i uništio 70-80 kuća. Kada izađe sunce ljudi su svuda nasmejani i raspoloženi, ali tamo nema toga, nisu navikli na sunce. Šta ćeš, nigde nije idealno...".

ODGOVOR NA POKOLJ DELFINA: VEGETARIJANCI JEDU TRAVU I UNIŠTAVAJU PRIRODU

Farani su poznati po tome što imaju više ovaca nego stanovnika, ali i kao ribari. Posebnu pažnju privlači njihov tradicionalni lov na pilot kitove i bele delfine. Godišnje se ulovi oko 600 kitova, dok je broj delfina daleko manji, međutim, 2021. godine podigla se velika bura u svetskoj javnosti kada je u samo jednom danu na obalama Farskih Ostrva ubijeno čak 1.400 belih delfina.

"Kritikovali su ih zbog toga, posebno Pamela Anderson, ali njihov odgovor je bio da vegetarijanci jedu travu i tako uništavaju prirodu. Ribolov je tradicija na Farskim Ostrvima, a taj događaj kada naiđe neko jato predstavlja atrakciju i za meštane i za turiste. Dođe mnogo ljudi da gleda, ali ne može bilo ko da učestvuje. Ne možemo ti i ja da odemo i ubijemo kita, potrebni su posebni papiri za to. Kada naiđe jato oni ga brodovima navode na obalu i tu ubijaju, a onda se meso deli među stanovnicima opštine u kojoj su ulovljeni. Ali ja ne mogu da jedem to meso, ne prija mi uopšte. Jedem ovčetinu, koju spremaju vrhunski, ribu, a pošto uvoze svinjsko meso njega najviše jedem", ističe fudbaler Strejmura.

Po nečemu su Farani, ipak, slični Srbima. A to je ispijanje piva u velikim količinama.

"Ozbiljne su pivopije, imaju svoju proizvodnju piva koja je odlična. Valjda zato što je tamo najčistija voda na svetu. Ali toliko je hladna da ako zimi upadneš u nju imaš tri minuta da se zagreješ inače staje srce. Ledena je i ovako, a kamoli zimi. I piju mnogo kafe, filter kafu sa aparata. Bez nje ne možeš da funkcionišeš na Farskim Ostrvima", naglašava "Srpski Viking" Filip Đorđević na kraju intervjua za Mozzart Sport.