Srbin uhapsio Žinjaka i Koreu na -20, ali... večeras je u Vulkanu pred 40.000 fanatika

Dok je u Evropi, Aziji i Africi prošla polovina sezone, najbolji klupski fudbal u Amerikama je tek na početku. U toku su preliminare borbe za tamošnje verzije Lige šampiona u Severnoj i Južnoj Americi. Naravno, kvalifikacije za Kopa Liberatdores izazivaju više pažnje, ali zanimljivo je i u KONKAKAF Kupu šampiona.

Reč je o njihovoj verziji Lige šampiona sa najboljim klubovima Severne i Centralne Amerike koja se igra po specifičnom sistemu i odmah kreće od nokaut faze, tačnije od šesnaestine finala. S tim što neki od najboljih timova kontinenta (tri šampiona regionalnih zona plus šampioni Meksika i MLS lige) startuju direktno iz druge runde, odnosno osmine finala.

Među onima koji su krenuli od prve runde je i kanadski Fordž. Mali klub iz malog Hamiltona, grada dobro poznatog većini Srba na zapadnoj hemisferi. Ali, o tome kasnije... Junak naše priče je Fordžov defanzivac Marko Jevremović. U Srbiji ga se neki sećaju kao beka Javora sa moćnom levicom i ubitačnim centaršutevima, a fudbalska sudbina ga je nakon Ivanjice vodila preko Kipra, bosanske Zvijezde i Grčke do Fordža. Prešao je pola sveta i skrasio se u Hamiltonu gde igra fudbal karijere.

Jevremovićev Fordž se za KONKAKAF kup šampiona kvalifikovao kao prvoplasirani ligaškog dela kanadskog prvenstva u prošloj sezoni. Kanadski šampionat je svakako slabije takmičenje od MLS lige u kojoj igraju najbolji kanadski klubovi Vankuver, Toronto i Montreal, ali i ta razlika se postepeno smanjuje. Fordž je osnovan pre samo sedam godina i već se ustalio kao jedan od jačih kanadskih timova koji je uspevao da eliminiše i poznatije MLS ligaše. Ovo će mu biti četvrto učešće za tih sedam godina u KONKAKAF kupu šampiona, a žreb mu je na startu dodelio jednog od najtežih mogućih rivala – meksički Tigres.

Ne treba trošiti reči koliko su meksički klubovi jači, moćniji i skuplji u odnosu na kanadske. I koliki su favoriti. U sva tri prethodna učešća u Kupu šampiona, Fordž je odmah nailazio na meksičke fudbalske sile i ekspresno završavao učešće. Pre četiri godine ih je Kruz Azul savladao 3:1 i 1:0, pretprošle sezone je Čivas bio jači u dvomeču sa 3:1 i 2:1, a prošle ih je pregazio Monterej sa 3:0 i 2:0. Ali, iz poraza se izvlače pouke i lekcije, a Fordž je izgleda jednu od njih naučio.

MEKSIKANCI SAMO TRČE I GOVORE: QUE FRIO,QUE FRIO! OBUČEŠ SVE I MOLIŠ BOGA DA SE ZAVRŠI

Jevremović i drugari su prošle nedelje nedelje u prvom meču šesnaestine finala napravili iznenađenje  i odigrali 0:0 na svom terenu protiv Tigresa. Tako su prvi put u istoriji ostali neporaženi protiv Meksikanaca. Za sada je to najveći rezultat u istoriji mladog kluba iz Hamiltona.
„Znači tih 0:0 mnogo za mali klub kao što smo mi. Odigrati nerešeno protiv tima kao što je Tigres je uspeh jer nikada ranije smo uspeli da ostanemo neporaženi u Kupu šampiona protiv Meksikanaca. Čak smo pred kraj imali i šansu da pobedimo. Sjajan je bio i naš golman Dmitri Berto. Nedavno je došao kod nas nakon što je celu dosadašnju karijeru branio za Monpelje i doneo nam je baš veliko iskustvo i kvalitet“, kaže Jevremović za Mozzart Sport u telefonskom razgovoru iz Meksika gde čeka večerašnji revanš.

(1,10) Tigres (10,5) Fordž (22,0)

I napominje još bitnijeg saveznika od golmana...
„Bilo je mnogo hladno. Čak možda i istorijski najhladnija utakmica u ovom delu sveta. Napolju je bilo minus 13, ali je subjektivni osećaj bio da je minus 20. Oni su došli sa plus 30 iz Meksika i posmrzavali se na terenu. Samo su trčali okolo i govorili: ’Que frio, que frio!’. Naravno, nije ni nama prijatno, ali smo bolje naviknuti na takve uslove od njih. I pored svega, na tribinama je bilo oko 4.000 ljudi koji su nas podržavali i nisu sedeli 90 minuta“.

Za nekog ko je igrao u Ivanjici, tebi ne bi trebalo da bude baš toliko teško?
„Jeste bilo hladnih dana i zime dok sam igrao u Javoru, ali ovo u Kanadi ne može da se poredi sa tim. Morate da doživite da biste shvatili. Dešavalo se da idemo na trening, a na telefonu piše: Temperatura minus 18, subjektivni osećaj minus 26. Tada obučeš na sebe sve što imaš od opreme i samo moliš boga da se završi. Obučeš dva para rukavica i kao da nemaš ništa na rukama. Ništa ne može da ti pomogne. Pre treninga se zagrejemo u svlačionicama jer ako izađeš nezagrejan, ne osećaš zglobove i kolena. Neverovatno iskustvo za mnoge... I pre utkamice smo znali da će nam vremenski uslovi biti najveći adut jer to nisu normalni uslovi. Čak je sudija pre meča rekao da ne može da se nosi ništa što nije u boji opreme, pa Meksikanci nisu mogli ni helanke da obuku ispod šortseva“.

BRATOV IDOL S IGRICE PORED MENE

Tu je i Andre Pjer Žinjak (©Audrey Magny)

I pored toga, dominirali su, imali skoro 70 odsto posed lopte, duplo više šuteva (20:10)... Ali, odoleli ste protiv Andre Pjer Žinjaka, Anhela Koree, Dijega Laineza...
„Ja sam silom prilika igrao štopera i morao sam da pazim na njih. Žinjak mi je fascinantan. Čovek ima preko 40 godina, ali je neverovatno koliko trči i bori se. U pripremi utakmice smo očekivali da će malo laganije da uđe u meč i da neće vršiti presing na našu poslednju liniju, ali on nije stajao. Nismo mogli da igramo fudbal koliko su nas pritiskali. Mislim da je za 45 minuta pretrčao 6,5 kilometara. To su čudesne brojke. Baš se i naš trener na konferenciji za medije osvrnuo na to i rekao da bi svima trebalo da bude za nauk kako se bori čovek u petoj deceniji života. Mlađi mogu mnogo da nauče od njega ako znaju šta treba da gledaju na terenu. I ne samo oni, već i mi stariji. Neverovatan igrač“.

A Anhel Korea?
„On je ušao u poslednjih 30 minuta i igrao je baš po mojoj strani. Videlo se da mu je mnogo hladno. Nismo nešto mnogo pričali, samo je prokomentarisao da mu je hladno. Nasmejao sam mu se, šta da mu radim. Verovatno je prvi put u životu igrao na takvoj hladnoći. Ne znam gde bi drugo mogao to da oseti.

Na pomen Žinjaka, Marko se prisetio jednog detalja iz detinjstva.
„Ja sam iz Bariča i tamo sam odrastao. Bila je neka 2012. godina, imao sam 15, moj brat 10 godina i igrali smo čuvenu video igricu PES. Brat je tada stalno uzimao Marselje zbog Žinjaka jer je bio strašno napravljen u igrici. I baš me ’drao’ sa Marseljom... A sad, počinje utakmica, a ja nasuprot Žinjaka. Bratov idol sa igrice pored mene. I onda mi se vrati film na detinjstvo. Da mi je neko to tada rekao...“.

Da li si nekada igrao protiv većeg fudbalskog imena?
„Nisam, mada mi je Korea veće ime od Žinjaka. Čovek je 10 godina igrao za Atletiko Madrid i bio svetski prvak sa Argentinom. Prošle godine smo igrali protiv Montereja i na tribinama je bio Serhio Ramos koji je tek potpisao za njih, ali nije igrao protiv nas. Žao mi je što mi se i taj susret nije ostvario, ali i ovo je veliko kada dođeš iz malog mesta i prođeš sve što sam ja prošao. Setim se kad sam bio dete i trenirao u obrenovačkom Radničkom. Pešačio sam 2,5 kilometra u jednom pravcu do stanice na Obrenovačkom putu, pa onda isto toliko nazad u povratku. Sad mi se taj film vraća i ponosan sam na sebe što sam doživeo neke ovako velike stvari. Kad posle svega stigneš da samo vidiš ovako nešto, a kamoli učestvuješ, moraš da budeš zahvalan i zadovoljan“.

Večeras vas čeka nešto potpuno drugačije od prvog meča. Stadion po nadimku Vulkan i 40.000 fanatičnih Meksikanaca. Iako su klubovi iz Meksiko Sitija (Amerika, Kruz Azul, pumas) i Gvadalahare (Čivas) tradicionalne sile meksičkog fudbala, Tigres im je u poslednje stao uz rame. Sedam od osam titula prvaka zemlje je osvojio u 21. veku, a bio je i prvak kontinenta.
„Prošle godine smo igrali protiv Montereja na startu i nismo im mogli ništa, pa smo eliminisani sa ukupnih 0:5. Sada nam je žreb dodelio njihovog gradskog rivala Tigres. Juče smo doputovali u Monterej i odmah se primeti razlika između dva kluba. Monterej je simbol modernog, dok je Tigres stara škola. Stadion i svlačionice odišu istorijom i tradicijom. Kao neki fudbal pre 15-20 godina. Čim smo sleteli na aerdorom, počela su da nas saleću deca za autogram, sliku, suvenir.. U hoteli, isto. Vidi se i po tome koliko je klub popularan i veliki. Znamo da smo autsajderi i da su oni jači. Još su i spremniji jer je njima sezona u punom jeku dok smo mi usred priprema jer nam sezona počinje tek u aprilu. Mi se za ove dve utakmice pripremamo mesec dana, a onda još mesec dana za prvenstvo“.

U SRBIJI FUDBAL PITANJE ŽIVOTA I SMRTI... U KANADI NEMA GRČA

(©Audrey Magny)

Kako se pripremate u takvim uslovima?
„Baš smo u Meksiku proveli 15 dana i odradili veći deo priprema. Prvih nekoliko dana od prozivke smo trenirali u Hamiltonu, ali nije lako. Dešavalo se da je subjektivni osećaj minus 25. Teren je poluzaleđen iako se u klubu trude sa nam obezbede najbolje uslove. To nekad prosto nije moguće u januaru i februaru jer tada sneg pada skoro svaki dan. I zato je najbolje otići na pripreme u toplije krajeve.  Nakon dve nedelje u Meksiku smo se vratili još nekoliko dana da se priviknemo u Hamiltonu i tako dočekamo meč sa Tigresima“.

Znači da još niste u punoj formi?
„Ovo je period u kojem se tim tek formira. Nama je sada glavni prelazni rok jer što dovedeš u januaru, to ti je to. Stigao nam je Francuz Batis iz iMT-a, pa sada imam društvo da pričamo o srpskom fudbalu. Dobar je igrač, značiće nam u odbrani. Poznajemo neke iste ljude i malo sam ga ispitovao o periodu u Srbiji. Iskreno, on je prezadovoljan. Živeo je u Beogradu sa ženom i dvoje dece. Ispoštovali su ga u klubu za sve, svideo mu se grad, naša hrana... I dalje prati Superligu i baš mi je danas pokazivao utakmicu po snegu iz Zaječara. Još je malo glavom u našoj ligi. Ja već duže nisam u Srbiji, pa je bolje obavešten od mene. Iako i ja pratim kad stignem i navijam za bivše klubove Javor i Lučane“.

Da se vratimo na večerašnji revanš u Meksiku. Svesni ste da vam niko ne daje šanse? Kako ste se pripremali?
„Kao pred svaku drugu utakmicu. Sleteli smo prekjuče i dočekalo nas je 22 stepena u 11 sati uveče. Imamo rutine koji poštujemo, a u klubu se trude da obezbede sve što je potrebno za trening i oporavak. Organizacija je zaista vrhunska, imamo odlične uslove, video akalize, pojedinačan skauting svakog protivnika... I nema pritiska da se nešto mora i da su neka nerealna očekivanja. Ovde je to mnogo drugačije nego u Srbiji, Grčkoj ili na Kipru gde je utakmica pitanje života ili smrti. Drugačija je sportska kultura. Ništa se ne mora. I zato igrači imaju veću slobodu i nisu u grču kao što sam osetio kod nas. Drugačiji je mentalitet i odnos prema radu. Mi ovde pola dana provedemo zajedno. Dođemo na stadion u osam ujutro, sledi doručak, trening u 11, odmor, ručak... Kada taj kolektivni rad i duh prebaciš na utakmicu, svi daju sve od sebe i dobiješ neke iznenađujuće rezultate. Recimo, prošle godine smo u kupu Kanade izbacili Montreal koji je MLS ligaš iako smo bili autsajderi“.

Zvučiš kao da ti se baš sviđa stič života u Kanadi...
„Iskreno, Kanadu vidim kao zemlju budućnosti. I vidim da su sve zaintersovaniji za fudbal. Mnogo očekuju od predstojećeg SP u fudbalu i popularizacije ovog sporta. Kod mene u Hamiltonu živi baš dosta naših i to mi olakšava. Svi hoće da pomognu i nađu ti se. Hamilton vam je kao mali Beč po zastupljenosti naših ljudi. Imamo svoje restorane, hranu, kafane, prodavnice... Kao da si kod kuće. A, ipak, nisi kući...“

Nedostaje ti Srbija?
„Naravno. Sve je to lepo, ali vreme prolazi kad si daleko od kuće. Propuštaš vreme i trenutke sa ljudima koji ti njaviše znače. Nedostaju mi porodica i devojka, ali kad vidim koliko su ponosni na mene, daju mi dodatni motiv da nastavim. Sada više igram zbog njih nego zbog sebe. I hvala im na tome“.

Hvala tebi na zanimljivoj priči i srećno večeras u Vulkanu.
„I samo da vam napomenem jednu stvar. Važi pravilo gola u gostima kao što je to bilo nekad u evropskom fudbalu. Zato ovih 0:0 iz prvog meča više vrede. Ako damo jedan večeras, ko zna šta može da bude na kraju...“.

LIGA ŠAMPIONA, SEVERNA AMERIKA

02.00: (1,10) Tigres (10,5) Fordž (22,0)
04.00: (1,65) Pumas Unam (3,80) San Dijego (5,40)