Srbija ne postoji dok ne primi dva komada i obično se raspadne brzo

Izabrala je Engleska Bosnu i Hercegovinu, Slovenija Jermeniju, dok će Danci tokom srede igrati sa Švedskom. Svi naši protivnici u grupnoj fazi Evropskog prvenstva kao uvodne rivale u pripremnom periodu pikirali su selekcije protiv kojih se očekuje da podignu samopouzdanje na stepenik više. Uspeli su i Ostrvljani i „bivša braća“. Naši su se vodili drugom idejom, izašli na crtu timu koji će biti u Nemačkoj i – nastradali.

Nikad nije dobro kad se izgubi, makar u prijateljskoj utakmici, ali možda je ovako bolje. Da smo razmišljali poput nabrojanih i napunili mrežu nekog autsajdera (mada ih je sve manje na kontinentu) govorilo bi se da hvatamo zalet za završni turnir. Ovako, posle susreta sa stvarnošću u Beču, znamo šta ne valja. Ili smo potvrdili utisak da smo defanzivno jedna od najporoznijih selekcija na predstojećem EP.

Posle 16 sekundi protivnik nam je ušao u kazneni prostor, u desetom minutu primili smo prvi, već u 13. još jedan gol i pali na testu. Iz koncentracije. Utakmica samo što je počela, a za Srbiju je maltene bila gotova. Možemo da glorifikujemo kako smo uspeli da se pregrupišemo (vraćanje na sistem sa trojicom štopera, premeštanjem Nemanje Gudelja u vezni red), da prepolovimo rezultatski zaostatak (pogodak Strahinje Pavlovića posle još jedne pretnje iz vazduha), da u drugom poluvremenu izgledamo organizovanije na terenu, da smo dali minute Lazaru Samardžiću i Veljku Birmančeviću, međutim, sve to bi bilo zavaranje. Javnosti i samog sebe. Istina je da je Srbija bila loša u odbrani i od nje, valjda, niko ne beži.

S tim što je to već hroničan problem koji struka ne uspeva da reši godinama. Bilo je onih koji su primetili kako nije vreme eksperimentisanju deset dana pre početka Prvenstva Evrope ili da nemamo igrače sposobne da odgovore postavci sa četvoricom u liniji, ali je najveća istina u tome da Orlovi maltene časte rivala, golom ili dva, pa tek onda počnu da igraju. Španci imaju izreku „bez dva nema tri“. E, tako i Srbi u fudbalu kao da se vode logikom da je jedan gol prednosti rivala malo, pa mu omoguće dva. I to u kratkim vremenskim intervalima.

Na stadionu „Ernst Hapel“ dve kapitulacije u tri minuta; u Moskvi isto toliko u razmaku od devet (doduše, posle isključenja Milana Gajića); ranije u kvalifikacijama Mađari su u Beogradu preokrenuli za svega dva minuta, a u Budimpešti dali dva komada za 12, Bugari na kraju evropskih kvalifikacija spakovali dve lopte u mrežu za deset; čak i maleni Jordan se okuražio – simbolično, baš u Beču prošle godine u ovo doba – i matirao nas dvaput za 13 minuta.

Gudelj i Gregorič (MN Press)

Ako bismo se vratili na Mundijal, setićemo se kako je Brazil dao dva gola za 11 minuta, Kamerun za tri, a Švajcarska jedan pred kraj prvog i još jedan čim je počelo drugo poluvreme (44, 48). Zar to nije koncentracija? I sve to posle sedmice u kojoj je selektor Dragan Stojković rekao da je akcenat bio na poboljšanju defanzive. Naravno, niko ne očekuje napredak za nekoliko dana, niti je to moguće, ali opet...

Protiv Austrije smo čuli Vanju Milinković Savića kako doziva saigrača, svestan da ne čuvamo pozicije kako je planirano, videli smo Sergeja kako širi ruke kao da traži pomoć u situaciji kad je Kristof Baumgartner proigrao Patrika Vimera, svedočili koliko su široko postavljeni Miloš Veljković i Nemanja Gudelj pre drugog pogotka domaćina. Ili niko nije izlazio na „nosioca lopte“ ili smo zaboravili da markiramo protivničke ofanzivce. U uvodnim minutima meča? U 16. sekundi, desetom, pa 13. minutu!?

Pre će biti da je ovde reč o nečemu drugom.

„Nekako imam osećaj da nas nekad protivnik nije ni izradio, nego smo mu bukvalno poklonili gol. U dosta situacija mi smo imali mnogo igrača iza lopte, ali smo primali golove. Retko kada se desilo da nam se mreža zatresla tako što smo se našli u deficitu, da nas je neko uhvatio na kontru tri na dva ili tako nešto. Ne, to se nije dešavalo. Ali nam se događalo da primamo pogotke u situacijama kada je bilo sedam na četiri u našu korist! To su golovi iz naših grešaka, a kada to kažem mislim i napad i vezni red i odbranu“, predočio je Dušan Tadić u poslednjem intervjuu Mozzart Sportu.

Nije jedini. Odomaćila se floskula kako defanzivu ne čine samo igrači odbrane, već da počnje od centarfora, preliva se preko sredine terena sve do momaka iz poslednje linije. Iako je na njima najveći pritisak i svi vide kad pogreše, suština je u onom što se dešava ispred, bez obzira na imena.  

„Kolektivna odbrana, a ne igrači. Meni su odlični (defanzivci Srbije, op. au), razbiše se momci, trče, ne mogu da sve da pohvataju. Kako će? Ubiše se koliko se trude, curi čas po levoj, čas po desnoj strani“, opomenuo je na stranicama našeg portala i bivši slovenački as, Zlatko Zahović.

Ne vredi. Možda nemamo igrače koji će zakrpiti kratere kakvi su pojave na svakom delu terena i rivali ih obavezno koriste. Uglavnom – odmah. Tajming primljenih golova Srbije mora da zabrinjava pred put u Nemačku. Na uzorku od poslednjih godinu i po dana: Šaćiri u 20. minutu, isto kad i Varga, Mirančuk u 21, Vimer u desetom, Karasko u drugom.

A tek će nas napasti Kejn, Saka, Šeško, Hojlund... Koliko li ćemo tad izdržati? Ako ćemo.