Sravnjena do temelja, podignuta iz pepela: Dobri duh Kuba i čudo čekano pola veka

Dobro će upamtiti navijači Borusije Dortmund prvi majski petak ove godine i sliku kako Marko Rojs guta knedle dok saopštava da je došlo vreme da se oprosti od kluba kome je dao sve. U istom danu u kome je kapiten najavio da će Vestfalenu na leto reći ‘zbogom’, čoveku koji je takođe (bio) miljenik Žutog zida zaigralo je srce. Možda je pustio i neku suzu radosnicu na najveći poljski praznik. Imao je Jakub Blaščikovski, a i poveliki deo Krakova, razloga na pretek za slavlje. Skoro da su i zaboravili kako je to radovati se.

Isključivo su pelin pili u Visli prethodnih godina, imali gorak ukus u ustima. Poljski velikan je sa Kubom – vratio se da održi reč datu još kada je promovisan na Vestfalenu – u timu dotakao dno. Ispao je u drugu ligu, a on prošlog leta odložio kopačke. Nije mu krenulo dobro ni kao suvlasniku, jednom od deoničara, ali je na najveći poljski praznik dočekao da vidi prepun centralni gradski trg i na njemu ozarena lica, na hiljade njih i isto toliko zastava. Kada su se u klubu najmanje nadali – napravili su podvig. Visla je na Narodnom stadionu u Varšavi peti put podigla trofej namenjen pobedniku kupa, iza nje stajala je armija navijača i ovoga leta će je gledati u kvalifikacijama za Ligu Evrope, iako je i sasvim moguće da će ostati drugoligaš.  

Bela zvezda je u sezoni 2021/2022 ispala iz Ekstraklase posle 26 godina. Duže od jedne decenije nije bila prvak Poljske, na kup je čekala više od dve. Patila je, muku mučila sa huliganima, koji su zaposeli klub i dodatno ga srozali. Finansijska situacija danas je kudikamo bolja u klubu koji je nekada redovno izlazio na međunarodnu scenu, a sada je čudo neviđeno što će se kroz neki mesec na njoj naći. No, da se vratimo u zimu 2019. godine…

Ciča zima. Hladnoća steže, napolju vejavica, a kroz nju tumaraju ozarena lica. Gacaju kroz lapavicu i idu ka Vislinom kampu izvan Krakova. Idi da pozdrave čoveka koji drži do reči, da mu se naklone i zahvale što nije jedan od onih koji daju lažnu nadu, koji samo obećava i sve ostane na rečima. Zarekao se Kuba Blaščikovski da će se jednoga dana vratiti i to nije porekao. Na stranu što mu se ni u najgorim košmarima nije javljalo u kakvom će stanju biti klub.

Visla je bila u stanju raspada. Narodski rečeno nije se znalo ko pije, a ko plaća.

Kada je posle 12 godina presekao da je dosta tumaranja po tuđini, zajedno sa dvojicom biznismena, Kuba je u Vislu upumpao 300.000 evra, što mu dođe oko 1.330.000 zlota. Učinio je to da bi se pokrili dugovi, a zatim je potpisao ugovor po kome je zarađivao 500 zlota mesečno iliti 100 evra. Od toga nije moglo manje, jer takav je zakon. Ali, i tu crkavicu prosledio je u dobrotvorne svrhe organizaciji, koja je kupovala karte deci iz sirotišta za Visline utakmice.

Jakub Blaščikovski (©Reuters)

Bilo je meseci kada se kao igrač hvatao za džep i isplaćivao plate saigračima, trudio se da zapuši i zakrpi sve moguće rupe na brodu koji tone. Nikakvu obavezu nije imao da to radi. Davao je svoj novac za spas voljenog kluba, a dočekao da mu tvrdo navijačko jezgro preti.

Poraz od Radomijaka na gostovanju i ispadanje iz Ekstraklase bio je povod navijačima da naprave nerede. Vislin autobus ušao je u grad pod pratnjom policije, veliki broj pristalica Bele zvezde dočekao je igrače kod stadiona da se sa njima obračuna. Ne samo verbalno, nego i fizički. Pobegli su u klupske prostorije, a na udaru je bio i Kuba. Ni njega nisu poštedeli. 

Ispadanje je mnogima bilo kap koja je prelila čašu, no crni dani su počeli mnogo ranije.

Svetska ekonomska kriza uzdrmala je sredinom prve decenije trećeg milenijuma dugogodišnjeg vlasnika Boguslava Kupijala, odlučio je 2016. da proda klub i od tada više ništa nije bilo isto. Visla je sa poljskog tajkuna spala na malog biznismena, koji zapravo nije imao potreban kapital da bi rukovodio velikanom, pa je na koncu postao igračka huligana. Kupili su ga za jedan zlot, pretvoreno u evre – 25 centi. Upravljali su klubom sve do pobune javnosti, prouzrokovala je reakciju vlasti. Deo je pohapšen, deo pobegao iz zemlje, a cela afera uticala je negativno. Svi su zazirali, niko nije želeo da preuzme krakovski ponos.

Kao grom iz vedra neba se jednoga dana pojavio biznismen iz Kambodže sa francuskim papirima, epilog nije bilo teško naslutiti. Nasankao je klub, sve one koji su poverovali da će uložiti novac i revitalizovati ga. Visla je došla dotle da ima problem da licencira i zadrži igrače. Nije se ni razmišljalo o pojačanjima sve dok nije došao Jakub Blaščikovski i pomogao finansijskom injekcijom.

Igrač, suvlasnik, deoničar. Tako je išlo. Danas mu pripada 15 odsto akcija, a klub se makar malo konsolidovao – ne dovoljno da bi se vratio tamo gde pripada, a u Ekstraklasi mu bez pogovora jeste mesto – otkako je vlasnik postao programer Jaroslav Kolevski, čovek sa doktoratom i profesor na Univerzitetu u Krakovu. Zanimljivo, iz iste branše je kao Mihal Svječerski, koji je podigao Rakov i odveo ga do istorijske titule u Poljskoj. A, njega je ohrabrio Kuba da uđe u klub iz Čestohove, jer upravo tamo je dugogodišnji igrač Milionera iz Dortmunda počeo karijeru, pošto je rođen u mestašcetu pored.

(©Wisla Krakow)

Jakub Blaščikovski u dva mandata kao igrač Visle nije osvojio kup, ali ga je dočekao kao – deoničar. Preko 25.000 navijača došlo je u Varšavu iz Krakova. Što automobilima, što autobusima, što vozom i prisustvovali su istorijskom trenutku. Pedantni statističari su izračunali da je Bela zvezda prvi klub posle Kikers Ofenbaha koji je trofej kupa podigao kao drugoligaš i da su ga vodila tri različita trenera te sezone.

Na klupi Visle sedeli su Radoslav Sobolevski, Marijuš Jop i Albert Rude, dok su davne 1970. godine na Ofenbahovoj bili Zlatko Čajkovski, Kurt Šrajner i Aki Šmit. Neverovatan podatak. Ono što uliva nadu navijačima kluba iz Krakova jeste da su se Kikersi te godine vratili u Bundesligu. Doduše, i eliminisani su u prvom kolu Kupa pobednika kupova.

Što se međunarodne scene tiče, dovoljna satisfakcija svima u Visli biće to što će se posle oko 4.500 dana zaigrati pod svetlima evropske pozornice. Daleko više bi ih obradovalo da se kroz plej-of vrate u Ekstraklasu. Dođe li do toga još jednom će igrači i navijači slaviti na trgu na kome dominira bazilika Svete Marije sa dvema nejednakim kulama, koje su gradila dva brata, nadmetali su se čija će biti viša i velelepnija.

Hiljade navijača Visle, ali i oni koji to nisu, juče su se sjatili na centralni gradski trg. Proslava povodom osvajanja kupa poklopila se sa najvećim poljskim praznikom. Davne 1791. godine 3. maja donet je ustav po ugledu na američki, vremenom je poneo naziv Veliki i bio je prvi moderan u Evropi, a drugi u svetu. Ipak, nije se svake godine praznovalo kao ove…

Kada su Rusi, Prusi i Austrijanci rasparčali Poljsku, fešte su toga dana bile strogo zabranjene. Takođe i za vreme nemačke i sovjetske okupacije. Oni koji su slavili toga dana, bili su pritvarani i šikanirani. Svemu tome došao je kraj posle 1990. godine, od tada se praznuje u kontinuitetu širom države.

Da sve bude još slasnije za navijače Bele zvezde, gradski rival Krakovija takođe grca. Ali, sva je prilika, neće dotaći drugu ligu posle jučerašnjeg ‘petardiranja’ Gornjika iz Zabrzja za koji nastupa Lukas Podolski. Približila se mirnoj luci, međutim, treba preživeti naredne sedmice. I pogotovo dane dok u Gradu kraljeva i zmajeva odjekuje pesma ljutog rivala.

Taj zmaj koji se na svakom koraku može videti u staom gradskom jezgru oslikan je i na Vislinom klupskom autobusu, jer njegova pećina nalazila se pored reke. Po predanju živeo je ispod brda Vavel, sejao je strah među meštanima, uništavao useve, uzimao stoku… Baš na tom mestu kralj Krakus odlučio je da podigne grad. Nije mu smetalo što se zmaju devojčice prinose kao žrtve sve dok na red nije došla njegova ćerka Vanda. Tada je izdao proglas da će njenu ruku dobiti onaj ko ubije zmaja. Mnogi su pokušavali i nisu uspeli, ali jeste mladi šegrt Skuba.

Napunio je jagnje sumporom, odneo ga vavelskom zmaju, koji ga jeproždrljivo pojeo. Žeđ nije mogao da utoli iako je popio pola reke Visle, po kojoj poljski velikan nosi ime.

Kao što se s kolena na koleno u Krakovu prenosi legenda o zmaju, tako će i priča posrnuloj Visli, drugoligašu, kako ide do Narodnog stadiona u Varšavi i peti put u bogatoj istoriji unosi trofej kupa u vitrine. I to na kakav način – tako što Eneko Satrustegi daje gol za izjednačenje u devetom minute nadoknade, da bi Anhel Rodado postigao pogodak vredan pobede nad Pogon Šćećinom u velikom finalu. Obojica su Španci, devetorica ih nosi odoru sa Belom zvezdom ove sezone, a golovi u dubokoj nadoknadi zaštitni su Vislin znak.

(©Wisla Krakow)

Mogla bi Visla da ponese naziv poljski Leverkuzen, jer čak 17 puta je ove sezone u nadoknadi zatresla mrežu?!

Čudne sile su se umešale. I ljudi koji odistinski vole Vislu, kao što je Kuba Blaščikovski, dobri duh krakovskog kluba.