Srđan Blagojević za Mozzart Sport: Da ne dozvolimo da drugi upravljaju našom sudbinom

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Beleka)

Jedini resurs koga nema dovoljno je vreme. Trošimo ga zato što je tako prirodno i uvek tražimo još, jer je i to potreba čovekova. Bogami i trenerska.

Ne postoji stručnjak na planeti koji će reći „sve sam završio na vreme“ ili „vreme mi je saveznik“. Uglavnom je suprotno, jer struka, čak i u najboljim timova, uvek ima nešto da doda, koriguje, dopuni. Kamoli u Partizanovom, kome je potrebno vreme da bi se promenio.

A vremena – nema. Nema ni bojazni u glasu Srđana Blagojevića, iako je pre tri sedmice promovisan u šefa stručnog štaba crno-belih, pre deset dana počeo pripremni period u Turskoj, a za 12 će debitovati na klupi na kojoj su tokom kalendarske 2024. sedela čak petorica trenera.
„Nemamo mnogo vremena, jer bi sve trebalo da spakujemo u tri sedmice. Od upoznavanja, preko zahteva stručnog štaba, do pokušaja nametanja ideja igre i kulture tima. Sve to nije lako. Svesni smo da se prvenstvo brzo nastavlja i da se od nas očekuju dobri rezultati. Do toga pokušavamo da dođemo ubrzanim tempom. Nije lako, suočeni smo sa objektivnim otežavajućim okolnostima, ali igrači zaslužuju pohvale za odnos, trud i želju, da što pre odgovore zahtevima“, uverava novi trener Parnog valjka u razgovoru za Mozzart Sporta, tokom boravka u turskom Beleku.

Ostao je veran rečima sa promocije. Tad je precizno govorio da ima ideju kakav bi Partizan želeo da stvori („voleo bih da akcije ne zavise od protivnika, nego kako ih mi gradimo“), jedino što niko ne zna koliko će mu za realizaciju biti potrebno – vremena.

„Znam da je potrebno dosta vremena za ono što bih ja voleo. Isto tako, znam da to vreme – nemamo. Nadam se da ćemo trudom na treninzima i sastancima doći do onoga što hoću. To zavisi od stručnog štaba, igrača, ali i kako će izgledati sastav Partizana u narednom delu sezone. Ti faktori utiču na brzinu prihvatanja moje ideje. Bilo bi neozbiljno da govorim o datumima, jer je u pitanju proces. Poenta je da posle svakog treninga budemo bolji, svakodnevno napredujemo, uradimo sve što je do nas kako bismo poboljšali dnevno makar jedan procenat. Do najsitnijeg detalja. Uz želju da se fokusiramo na prvu sledeću situaciju, bilo da je reč o treningu ili kontrolnoj utakmici“.

Uz vreme se često koristi – strpljenje. Logično bi bilo da se novom treneru, kako god da se zove, da šansa da zamisli sprovede u delo. Da je neko drugi (možda iz Partizanove istorije, kao bivši igrač), dobio funkciju na kojoj je sad Blagojević verovatno bi zarad „starih zasluga“ dobio poverenje. Srđan nema privilegiju, već za nju mora da se bori, kao onomad kad je otišao u Kazahstan i Mađarsku i privukao pažnju u otadžbini.
„Da je situacija u klubu sjajna, bilo bi više kandidata za poziciju šefa stručnog štaba. Svestan sam težine zadatka. Nisam nervozan, jer sam se razvijao trenirajući timove u najnižim rangovima takmičenja, do onih šampionskih u svojim državama. Svaki aspekt posla mi je poznat. Zato ne osećam ni nervozu, niti strah. Veoma sam motivisan, a istovremeno, zajedno sa saradnicima i ljudima iz uprave, svestan situacije u kojoj se Partizan nalazi. Rukovodioci su dosta govorili o tome, a ja ću se fokusirati na teren. Nalazimo se u periodu gde je potrebno da osim bavljenja igrom i održavanja rezultatskog koraka, klub vodi računa i o egzistencijalnim stvarima. Sve to utiče na rezultate i dešavanja na terenu, a naš zadatak je da se sve propratne stvari što manje osete kad Partizan bude igrao. To nam je cilj. Za to su nam potrebni volja, snaga, upornost, rad i odgovarajući odgovor svih činilaca unutar tima. Plus, velika podrška navijača. U ovom času to je najpotrebnije Partizanu. Ne tražim je za sebe, već za igrače. Ako smo svi svesni da trenutak nije lak, onda bismo svi mogli da se ujedinimo i pomognemo mu. Lako je biti igrač, trener i navijač kad sve ide kako bi trebalo, kad je 5:0. Najizazovnije je kad su ekipa i klub u problemu. Tu se pokazuje ljubav. Naš zadatak je da pokažemo da na terenu dajemo sve od sebe i da od ekipe izvučemo najbolje. Da ne dozvolimo da drugi upravljaju našom sudbinom“.

PARTIZAN NIJE ŠESTI NA TABELI, NEGO DRUGI, A TO JE KOREKETNO

Kad su Rasim Ljajić, Predrag Mijatović i Danko Lazović stigli na Topčidersko brdo, takođe su imali želju da pomognu, a onda su maltene u prvom obraćanju bili saglasni: „Znali smo da je loše, ali nismo očekivali da je ovoliko loše“. Da li vi, sa pozicije trenera, možete slično da kažete da ekipu?

„Sigurno neću kritikovati kadar ili iznositi bilo kakvu komponentu vezanu za tim. Trenerski posao je da iz igrača izvuče najbolje. Iskustvo i stepenice koje sam prošao u karijeri su me pripremile da me ništa ne može iznenaditi, da budem spreman na razne scenarije. Tako i na ovaj, u kome se očekuju dobri rezultati, iako okolnosti ukazuju da je teško do njih doći. Mogu samo da obećam da ćemo raditi sve što je do nas, kako bismo sa ovim momcima došli do onoga što bi publika Partizana mogla da primeti kao napredak“.

Jasno je da nećete o imenima, međutim... Petorica trenera su sedela na klupi crno-belih tokom 2024, a pod njihovom palicom većina momaka koji su i dalje tu je imala skroman doprinos. Da li je moguće da neko od njih napravi iskorak, jer ako kod petorice trenera nisu bili dobri (mahom stranci), kako će kod šestog? Onda nije do trenera?

„Ako se vratimo unazad, nije isti sastav kao na kraju prošle sezone, deo igrača je otišao. Partizan je došao u poziciju da egzistencijalne stvari rešava oslobađanjem nekih fudbalera sa visokim primanjima. Da ne ulazim u ono što nije moj deo posla, iako i to utiče. Svesni smo da neki fudbaleri u prethodnom periodu nisu prikazali ono što se od njih očekivalo. Naročito čemu se nadala probirljiva Partizanova publika. Isto tako, moramo biti svesni da Partizan nije šest na tabeli, nego drugi, sa osam bodova više od trećeplasiranog. Naša obaveza je da se to opravda, bez obzira na nezadovoljstvo oko ekipe i kluba. Uprkos tome što ćemo verovatno nastaviti u sličnom sastavu, uz male izmene, zadatak je da, ipak, delujemo nešto bolje. Da navijač kad dođe na stadion primeti ekipu koja želi da dominira, da od nje zavise dešavanja na terenu, da kontroliše meč i ponaša se drugačije nego ranije. Sve to uz poštovanje bodovnog salda. Rezultat je sasvim korektan, koliko god to apsurdno zvučalo navijačima. Korektan je u odnosu na okolnosti u kojima se klub nalazi. Nismo zadovoljni time, zato pravimo atmosferu da u budućnosti Partizan bude u mogućnosti da se upusti u nešto više od borbe za drugo mesto“.

Kad je već o vremenu, igri i promenama reč, dilema je da li je postojeći kadar spreman za njih. Na primer, kad je Savo Milošević rekao da želi da stabilizuje ekipu u kratkom periodu, većini rivala je prepustio posed, oslonio se na kontranapade, tim je davao golove i dobijao utakmice. Samo nekoliko meseci kasnije, igrači koji su reagovali na jedan suočeni su sa drugim zahtevom, da igraju do noge, grade akcije iz poslednje linije. Da li je izvodljivo?

„U fudbalu je rezultat najbitniji. Trener ne može da ga garantuje, ali može način na koji želi da ostvari rezultat. Imam ideju kako bi ovaj tim trebalo da izgleda, svakodnevno radimo na tome. Nadam se da će kad bude krenulo takmičenje navijač to moći da uoči“.

Jesu kontrolne utakmice nevažna u smislu rezultata, ali nešto novo Partizan jeste pokušao. Da igra od golmana, preko štopera, pa dalje. Deluje da je zamisao jasna, sa dosta rizika, ali i da je izvedba nesnalažljiva, jer, čini se, nema igrače tog profila?

„Svakako ima problema. Način igre u kome se nešto gradi je daleko teži i zahtevniji od rušilačkog. Još se upoznajemo i učimo neke stvari, normalno je da pojedine situacije ne prepoznajemo i ne donosimo valjane odluke. Očekujem da radom stignemo do kvalitetnijih rešenja. Protiv Debrecina smo dobro rešavali situacije u prvoj trećini. Problem je bio ubrzanje napada posle toga. Na meču sa Duklom iz Praga smo osetili kako izgleda kad protivnik izađe agresivno na nas, nismo se dobro snašli, ali smo neke zaključke izveli“.

Sve vreme ste mirni, što možda nije uvek bila karakteristika Partizanovih trenera. Da li baš zbog toga ekipa može lakše da reaguje na zahtevne situacije u vremenu u kome se traži instant uspeh?

„Treneri, igrači i čelnici su svesni situacije u kojoj je klub. Zato i ne idemo na to da jedni drugima otežavamo funkcionisanje. Naprotiv, ujedinjeni smo, držimo se zajedno, emitujemo energiju kako bi se igrači na terenu osećali prijatno. Da imaju vetar u leđa bez obzira na dešavanja tokom meča“.

OPSTANAK U KAZAHSTANU SMATRAM NAJVEĆIM USPEHOM

Tu mirnoću Srđana Blagojevića šira javnost nije imala priliku da upozna u Srbiji, jer je u poslednje vreme radio u inostranstvu. A i tamo je bio u dva kluba kojima nije išlo prema planu. Najpre u Kaspiju.
„Po mom dolasku Kaspi je ušao iz Druge lige Kazahstana u elitu. U tom trenutku je imao najmanji budžet u ligi. U pitanju je 2020, godina pandemije. Dodatni problem nastao je u martu, takmičenje je zbog virusa korona prekinuto, taj ionako najmanji budžet dodatno smanjen, svi igrači koji su imali ponude su pušteni da bi se kasa rasteretila. Pod tim okolnostima smo izborili opstanak, što smatram jednim od najvećih uspeha u dosadašnjoj karijeri. Znam da su trofeji uvek u prvom planu za trenera, ali put koji smo prošli, od otpisanog kluba do spasa, predstavlja ogromnu satisfakciju. Ne uzimajući u obzir titulu sa Astanom i treće mesto sa Debrecinom, te plasman u Superligu sa Inđijom, u onim okolnostima, na to sam najviše ponosan. Bio sam u Kaspiju i sledeće sezone, podigli smo standard, završili na sedmom mestu, u sredini tabele, savladali velike timove poput Astane, bilo smo ekipa interesantna za gledanje. Nismo uvek pobeđivali, ali smo se često pitali na terenu“.

Posledično, stigao je poziv od najtrofejnijeg kluba države, Astane. Titula vam se piše, iako niste bili na klupi sve vreme.
„Vodio sam tim do nekoliko kola pre kraja, trkali smo se sa Aktobeom, kad je došlo do političkih promena u Kazahstanu, tako to funkcioniše tamo. Prvo je promenjen predsednik, pa sportski direktor, onda i trener. Završilo se tako što je Astana bila prva, ali pošto sam vodio 90 odsto utakmica, slobodno mogu da kažem da je ta titula i moja“.

Scenario „Kaspi“ ponovili ste u Mađarskoj, jer ste preuzeli raskliman i izveli ga u Evropu.

„Kad sam raskinuo ugovor sa Astanom, imao sam avionsku kartu za Beograd, da se vratim kući. Tokom raskida saradnje sa bivšim poslodavcima, pozvali su me ljudi iz Debrecina, odmah sam promenio let, umesto u Beograd sleteo u Budimpeštu i posle toga stigao u Debrecin. Preuzeo sam tim koji je bio treći otpozadi posle osam kola, a tu sezonu smo okončali na trećoj poziciji. Kad smo počinjali posao, cilj je bio samo da se ne ispadne iz lige. Opravdano, jer je Debrecin tri godine ranije završio u drugom rangu. Totalno iznenađujuće, prvenstvo smo okončali na trećoj poziciji, izborivši plasman u kvalifikacije za Ligu konferencije“.

Gledajući blisku istoriju, navijači Partizana očekuju da, u dogledno vreme, opet posrnuli tim napreduje. I da se možda dovede do trofeja, kao što je Blagojević sa Debrecinom osvojio Kup Mađarske.

„Nisam čovek koji voli krupne reči, velike naslove, obećanja... Uzdam se samo u rad. Volim tako da utičem na igrače, da poštujemo protivnika, sudije, publiku, ali pre svega – sebe. Bez obzira ko je preko puta, svaki put će nam želja biti da pobedimo. Želimo budemo ekipa koja će preuzeti dešavanja na utakmicu u svoje ruke. Ne želim da pričam da li će do dovesti do zadržavanja na ovom nivou ili rezultatske renesanse, već da se fokusiram na prvu sledeću situaciju. Za mene je to – trening“.

PUSTI ZVEZDU, DAJ DA VIDIMO KAKO DA UĐEMO U IGRU

Nije zgodno porediti, ali će deo navijača pronaći vezu i setiti se da je takav bio i Miroslav Đukić u prvom mandatu, kad je preuzeo ekipu koja je takođe bila bezidejna, a klub u tranzicionim periodu, pa je uspeo da je poboljša. Doduše, uz oscilacije u prvom mesecima. A i on nije bio povezan sa Partizanom kao igrač ili trener.

„Stvarno ne razmišljam da vučem paralele. Svaki deo istorije je priča za sebe. Okolnosti su drugačije, nisu za poređenje, zato nikad ne gledam unazad“.

Kad smo kod okolnosti... Šansu ste dobili zato što Partizan želi nešto drugačije i kažu da ste na „intervjuu za posao“ oduševili Danka Lazovića. Smemo li da znamo detalje tog razgovora?

„Mogu da kažem zašto sam prihvatio ovu ulogu. Ono što je Danko predočio kao model kakav uprava Partizana smatra da je potrebno klubu se poklopilo sa onim što mislim da jesam. Sve što sam video u igri ekipe, analizirajući utakmice, jeste i Lazovićevo mišljenje. Identična su nam viđenja šta bi trebalo uraditi. Energija, strast i želja sa njegove strane su mi prijali. Bio je otvoren, rekao mi i za probleme u kojima se klub i tim nalaze, posle čega nisam imao dilemu da želimo zajedno da prionemo na posao. Pokazao je da se baš dobro raspitao o meni. Poklopili smo se, odgovaramo jedni drugima i samo nam preostaje da radimo“.

Za sve ovo vreme otkako ste trener Partizana niste pomenuli Crvenu zvezdu. I ne samo večitog rivala, nego ni TSC, kragujevački Radnički, Čukarički... Kao da ne želite da upadnete u zamku obećanja, da ćete sledeće godine napasti komšije ili im, možda, ove uzeti Kup Srbije?

„Nisam tip koji daje bombastične izjave. Nije da ne želim da budem na naslovnim stranama, nego nisam takav čovek. Fokusiran sam na posao. Nije mi cilj da razmišljam o pobrojanim timovima, već kako mi da budemo bolji“, umeren je Srđan Blagojević tokom razgovora za naš portal. „Maločas smo pričali o ulasku u igru, tu vidim problem i moramo da nađemo rešenja. Igračima sam dan posle meča sa Duklom na sastanku analizu meča počeo natpisom: „Ako hoćemo da dođemo do rezultata ne možemo tako što ćemo biti fokusirani na rezultat, nego na navike koje nam taj rezultat mogu doneti“. Nemam šta da razmišljam o Zvezdi ili TSC-u, nego i navikama i principima funkcionisanja, kako bi nam eventualno u budućnosti doneli nešto“.

Pokazaće – vreme.