Španci i Arapi u borbi za fudbalski primat: NBA model i Superliga naspram novca sa Bliskog istoka

Ako kažemo da su Saudijska Arabija, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati nove Meke svetskog sporta, sa gotovo neograničenim potencijalom rasta, nećemo vam saopštiti ništa novo. Nebrojena takmičenja koja sve više privlače ili finansiraju ove tri zemlje (poslednja afera vezana je za golf), više nikoga ne iznenađuju, a njihov uticaj u fudbalu je već preko jedne decenije predmet polemike.

Ipak, pandemija, kojoj se pridružio aktuelni sukob Rusije i Ukrajine, je poljuljala evropske finansije, pa se u ovom trenutku priliv ogromnih količina petrodolara vidi kao mnogo veća pretnja održivosti fudbalske ekonomije nego u vreme kada je Al Kelaifi platio Nejmarovu klauzulu. A španski klubovi to znaju bolje nego iko.

Zato nije ni čudo što je upravo Havijer Tebas, presednik La Lige, podneo tužbu Uefi protiv državnih klubova. A smatra da, ako je već 2017-2018 uspeo da izbori sankcije za Mančester Siti i PSŽ, premda je CAS naknadno poništio tu odluku, sada, kada su dobro proučili kompletnu situaciju, ima još veću šansu za uspeh.

Već u aprilu je La Liga podnela tužbu protiv Mančester Sitija, a pre nekoliko dana je proširila i na PSŽ, „zbog kontinuiranog neispunjenja važećih pravila finansijskog fer pleja“, kao što stoji u zvaničnom saopštenju. Zasnovana je, navodno, na konkretnim podacima dobijenim detaljnom analizom revidiranih obračuna klubova koji narušavaju ekosistem i održivost fudbala i štete svim evropskim ligama, jer veštački naduvavaju tržišne vrednosti novcem koji ne potiče iz fudbala. Nedozvoljeno finansiranje vodi poreklo iz direktnih unosa novca, kao i sponzorskih i drugih ugovora koji nisu u skladu sa realnim uslovima, niti imaju ekonomskog smisla.

Predsednik La Lige se osvrnuo na činjenicu da će PSŽ ovu sezonu okončati sa gubicima od oko 200.000.000 evra, da već vuče gubitke od 300.000.000 iz prethodnih, i da su u takvoj situaciji nemoguće neverovatne cifre Mbapeovog ugovora.

„Ne znam da li to rade tako što plaćaju izvan francuske teritorije, ili tako što naduvavaju sponzorske ugovore. Kako god bilo, nije po propisima“, izjavio je Tebas prošle sedmice. Jer, imajući takve gubitke, vrednost tima PSŽ-a je oko 650.000.000 evra, a samo Mbapeova bruto plata će prelaziti 100.000.000.

Što se tiče Sitija, tužba je podnesena još pre nego što su doveli Halanda. La Liga ne veruje da je plaćeno samo 60.000.000 i podseća na ogromne provizije koje je za transfer Norvežanina tražio Mino Rajola, pa ne odbacuje mogućnost da će i ova tužba biti proširena sa novim dokazima.

Čeferin sada mora da primeni vlastite propise – ne zaboravljajući pritom da se od naredne sezone primenjuju još strožija pravila finansijskog fer pleja. Ipak, iz La Lige insinuiraju da stvari nisu sasvim čiste: „Predsednik PSŽ-a može da radi šta mu padne na pamet jer Uefa ekonomski zavisi od njega“, izjavio je Tebas. Otuda i plan je da se, u slučaju neuspeha pred ovim organom, obrate nadležnim sudovima u Francuskoj i Evropskoj uniji.

Razlozi zbog kojih su upravo Španci, po rečima glavnog čoveka La Lige, „Robin Hudovi“ fer pleja, nije samo batrganje zbog Mbapeovog ostanka u Parizu. Štaviše, konflikt zbog finansiranja klubova La Lige od strane fonda CVC u zamenu za prodaju televizijskih prava u toku 50 godina, kojem se oštro suprotstavio Florentino Perez, a potom i Đoan Laporta, je još uvek na sudu. A Realov prvi čovek je pre par dana u emisiji Ćiringito ponovo podvukao da je sa Tebasom u svađi.

Sa druge strane, problem nije ni u tome što određeni klubovi pripadaju državama, niti što su njihovi sponzori bogati Arapi. Sam Real Madrid dobija 70.000.000 evra da bi na dresu nosio „Fly Emirates“. Jedini problem, ili ga bar u Španiji tako opisuju, je veštačko unošenje u sistem novca koji nije zarađen u tom sistemu.

U vreme pandemije, La Liga je, nasuprot Englezima i Francuzima, koji su svojim klubovima uveliko progledali kroz prste u pogledu prekomernih troškova, usvojila mnogo striktnija pravila. Dokaz ovoga su mere koje je bila primorana da primeni Barselona da bi umanjila troškove plata, zbog čega nije u mogućnosti da dovede ijednog top igrača dok se ne „reši“ višaka.

Nasuprot tome, Real Madrid je upravo u kriznom periodu bio primer finansijske snage i izbalansiranih obračuna. Daleko su ostale galaktičke godine, kada je Florentino Perez bio taj koji je optuživan da veštački naduvava tržište. Tada čak nije ni postojao finansijski fer plej. Sada, kada su drugi prekopirali njegove formule, španski biznismen pokušava da pronađe formulu za izlaz.

Podsetimo da, kada je devedesetih godina usvojen važeći Zakon o sportu, španskim klubovima je, ukoliko poseduju potrebnu likvidnost, data mogućnost da zadrže oblik udruženja. Trenutno samo tri kluba: Real Madrid, Barselona i Atletik Bilbao, još uvek pripadaju svojim članovima, dok su svi ostali postali akcionarska društva. Dakle, upliv kapitala se kontroliše na skupštinama predstavnika članova, a interni propisi smanjuju mogućnost unošenja novca koji nije zaradio klub.

Real Madrid i Barselona sa druge strane generišu ogromne količine prihoda. Barsa je čak i pored svih problema koje ima, prema časopisu Forbs, po vrednosti kluba još uvek na drugom mestu – iza Reala i daleko ispred Sitija i PSŽ-a.

I to je upravo ono što Španci traže: da im se dozvoli da nastave da stvaraju ogromne prihode i da reinvestiraju iste u klub. Ne tolerišu da im novi akteri remete sistem u kojem su tako lepo živeli u vreme Ronalda i Mesija, niti da im se događaju situacije kao sa Nejmarom ili Mbapeom.

Ovaj lepi „zatvoreni ekosistem“ (po rečima Viktorijana Melera iz PSŽ-a) podrazumeva da klub mora imati istoriju, tradiciju i bar 3-4 Lige šampiona (da ne kažemo 14).

Rešenje je naravno Superliga.

Perez i Al Mubarak, čelnici Reala i Sitija (©Reuters)

U novom, „demokratskijem“ formatu, koji još uvek nije definisan, ali je drugačiji od inicijalnog zamišljenog takmičenja koje je požnjelo mnoge kritike i razbesnelo Čeferina, Superliga je, po rečima Florentina Pereza „i dalje živa“. Trenutno se čeka odluka Tribunala u Luksemburgu, a Perez je čak otvorio vrata i mogućnosti da se ona organizuje pod okriljem Uefe.

Još u aprilu je predsednik Reala čvrsto zastupao tezu da je Superliga jedini spas i alternativa, da se stvari moraju rešiti ili da će mnogo klubova biti uništeno, dok će preživeti samo oni u vlasništvu multimilionera koji ne moraju da razmišljaju o bilansima i solventnosti. „Ako bude zanimljivijih utakmica, biće i više novca u fudbalu. A biće ga za sve, jer će državne lige postati mnogo vrednije. Moramo da povratimo interes navijača, treba nam više utakmica između Mesija i Kristijana. Bez prihoda, nema ničega“, dodao je tada Florentino.

A za zastupnike Superlige, računica je jasna. Real nema konkurenciju. Osvojivši 14. Ligu šampiona protiv svih prognoza to je i dokazao. A njegovom predsedniku je jasno da, ako hoće da njegov komad kolača bude veći, celi kolač mora da naraste. Naravno, kolač koji je on zamislio. JP Morgan i NBA model nasuprot arapskom novcu.

U tom pogledu, čini se i da odnosi sa Đoanom Laportom nikada nisu bili bolji. Predsednik Barselone zastupa ideju da je Superliga put ka održivosti fudbala, i traži harmonizaciju propisa o fer pleju, kako španska liga ne bi bila inferiorna u odnosu na francusku i englesku – nešto što Barseloni posebno otežava konkurentnost (ekonomsku i sportsku).

Međutim, situacija nije baš tako crna i bela. Nesposobnost nadležnih institucija da kontrolišu finansije ide u prilog pobornicima Superlige koji se osnažuju koristeći ovaj argument, a spektakl Mbape i Realovo osvajanje Lige šampiona, dali su im krila. Ipak, ovo nije borba dobrih i loših momaka, nego ogromnih kompanija i investitora koji nastoje da uvećaju vlastitu dobit.

Koliko god delovalo da je Havijer Tebas u ovom trenutku u pravu, ipak, jedna od takvih kompanija je i La Liga. Države određuju svoja vlastita pravila, od poreskih olakšica (koje su nekada postojale u Španiji, a sada su se preselile u Italiju), preko televizijiskih prava (koja donose ogroman novac engleskim klubovima), do priliva stranog novca koji se slabo reguliše (gde prednjače Francuzi). Evropska unija, pa i sama Uefa, samo su zbir pojedinačnih interesa koji se, na kraju krajeva, uvek svode na novac. Nažalost, ovde Robin Hud nije niko. Nadajmo se samo da će preovladati interes koji nije štetan za sport.

Piše: Ognjenka Marić