Slovenija igra i bez selektora: Prvo te uspava, pa te ubije!

/Od izveštača Mozzart Sporta iz Slovenije/

Bogami, imaćemo problema. Rešivi jesu, ali su i grdni. Srpska javnost je utakmicu sa Slovenijom označila ključnom za prolaz u eliminacionu fazu Prvenstva Evrope, a moglo bi da se desi da nam bude jedna od zahtevnijih. Ako su se Portugalci sa svim zvezdama i zvezdicama (ima tu igrača koji se šlepaju i nisu vrhunski nivo; čitaj Diogo Dalot) slupali na „Stožicama“, logično je da se među Orlovima pojavi makar poštovanje za opredeljenje „bivše braće“.

Na rasprodatom stadionu u Ljubljani (16.432 gledaoca), Slovenci su pokazali da su dobro utreniran tim. Snalažljiv i bez selektora. Usled privatnih problema, odustan je bio Matjaž Kek (pre utakmice sa Maltom mu preminuo otac, a kažu da mu je sad i majka u lošem stanju i naravno da je porodica ispred fudbala), ali se na terenu nije primećivalo da na klupi domaćina umesto dugogodišnjeg stratega sedi njegov mlađi saradnik, Boštjan Cesar. Mogao je i bilo ko drugi iz stručnog štaba, ekipa bi delovala kao u kvalifikacijama. Sa jasno izraženim principima u igri, svesna da naspram sebe ima kvalitetniji sastav, namerno izabran za drugu martovsku proveru, jer se među stručnjacima i navijačima formiralo mišljenje da će slično biti i u Nemačkoj. Da će se Slovenci braniti većinu vremena i napasti, dodati gas, kad osete da je rival ranjiv. Portugalci su se "ponudili", a momci koji imaju kapacitet pluća kao da su odgojeni na visokim nadmorskim visinama kaznili prepotenciju gostiju. Pogocima Adama Gnezda Čerina i Timija Elšinka, tek pošto su obavili „prljav posao“ na sredini terena, Janezi su naneli Robertu Martinesu premijerni poraz u selektorskom mandatu na klupi Navigatora – 2:0.

Po svemu viđenom – zaslužen. Slovenija je bila sve što Portugal nije. Nadahnuta, razborita, drčna, naposletku efikasna. Takva će verovatno biti i za manje od tri meseca na kontinentalnoj smotri, na koju stiže napumpana samopouzdanjem, jer je prekinula niz rivala od 11 pobeda. Najviše zato što se kod nje zna ko šta i kako radi.

A to kako Slovenci stoje iza lopte i usklađuju linije tima je trenerski rukopis Matjaža Keka. Kao da su figure stonog fudbala, jednim štapom pomerite celu „vrstu“ i prolaza nema. Nije ga bilo ni za Kristijana Ronalda koga su Jaka Bijiol i Miha Blažič najpre udaljili od kaznenog prostora, a kad bi se as Al Nasra u njemu pojavio branili su zonu, a ne čoveka. U takvim okolnostima CR7 sat vremena nije nijednom došao u priliku da savlada Jana Oblaka, više pažnje je privlačio zahtevima da se gostima sviraju dva jedanaesterca nego što je nešto u igri konkretno uradio. Bijol i Blažič su istovremeno pokazali Aleksandru Mitroviću i(li) Dušanu Vlahoviću koliko su spretni u vazduhu, pošto su sve duele odvojeni od trave dobili, s tim ni da „dole“ nisu za potcenjivanje.

Njih dvojica su odavali utisak tornjeva blizanaca, kao što su nekad u FMP-u bili Ognjen Aškrabić i Goran Nikolić. No, ceo slovenski tim uživo izgleda kao da je od Apla odvojen. Snažni momci, ljudine, visoki, koji su, kad je bilo potrebe, prebili Vitinju, Otavija ili Rubena Neveša.

Posloženi kao vojska, svi u prostoru između šesnaesterca i centra igrališta, suzili su koridore Žoao Feliksu i tako su ograničili selekciju Roberta Martinesa na desetine, ma stotine besmislenih dodavanja. Zadnji vezni do štopera, ovaj do desnog beka, Dalot kao nešto proba (!?), Kanselo tu i tamo. I tako u nedogled. Da se čoveku smuči. Ma, da zaspi.

Taman kad su Portugalci pomislili da su uspavali Slovence, da ovi nemaju čime da zaprete, pojavili bi se Petar Stojanović ili Sandi Lovrić da pošalju pas iza poslednje linije favorita i zapravo je rival taj koji je spavao ili delovao kao da je pod anestezijom. Očito je to Kekov plan i za EURO, da se koliko god je moguće umrtvi igra, istovremeno gađaju prostori iza štopera i samo da je bilo malo više snalaljivosti Andraža Šporara publika bi imala šta da slavi još pre završnice. Mada i ovako ima ogromno poštovanje za napadača Panatinaikosa i strpljenje za Benjamina Šeška, iako zbog stila igre i želje da se više brani, a manje napada, mladi as Lajpciga dugo nije ušao u šansu. Sve do početka drugog poluvremena kad je reagovao na dodavanje iz sredine, ali i Portgalci imaju dobrog golmana. U redu, nije kao Jan Oblak, mada nije ni mnogo lošiji, što je Diogo Košta pokazao u akciji zaustavljanja šuta „malog Halanda“.

Pošto znaju šta su im resursi i da moraju zadnjicu da oderu da bi bili ravnopravni, Slovenci su demonstrirali makar tri karakteristike kojima su ukočili šampione Evrope od pre osam godina. Strpljenje, organizaciju, koncentraciju. Kad je to funkcionisalo pokazali su i četvrti - efikasnost.

Uvođenjem Benjamina Verbića i Žana Celara želeo je Boštajn Cesar da osveži ekipu, međutim, formacijski se ništa nije promenilo, Slovenija sve vreme igra u rasporedu 4-4-2 i neprekidno vreba šansu. Svesna da će doći. I pojavila se. Posle najbolje akcije na utakmici, kad je iz tri dodavanja domaćin došao u kazneni prostor, Beni Šeško spazio kuda se kreće Adam Gnezda Čerin, a vezista Panatinaikosa uradio ono što je mogao još u prvom delu. Bio odlučan, miran i precizan – 1:0.

Isto ono što malo ranije nije bio Ronaldo kad je štoper Bijol napravio jednu od retko uočljivih grešaka na meču. Ko zna kakvi su odnosi među portugalskim reprezentativcima, ali jedino logično deluje da Kristijano podvikne Dalotu, jer je Diogo imao šansu malo pre gola domaćina i naravno da je nije iskoristio. Kasnije se okliznuo u obećavajućoj kontri Slovenaca i da se dodeljuje zvanje za tragičara meča to bi bez sumnje bio igrač Mančester junajteda. I posle se ljudi pitaju što su Crveni đavoli tako loši. Šteta što nismo u grupi sa Portugalcima, pa da napadnemo tom stranom...

Naša briga su Slovenci, koji su nam pokazali da mogu da prežive kritične trenutke (pritisak oličen u stativi Žoao Feliksa i slobodnjaku Kristijana Ronalda koji je ukrotio Jan Oblak) i da energiju stečenu sjajnim pozicioniranjem pretoče u razvitak još jedne akcije. Sjajno iznošenje lopte, prenos na protivničku polovinu i mat, ovoga puta Timija Elšinika - 2:0.

Da para krene ne uši Kristijanu Ronaldu i da se svi počešemo po glavi, jer nije onako kako smo (za)mislili.