Slike u oku Dejana Milovanovića

Savremenici tog vremena – bilo navijači ili ljudi iz sportskog sektora Crvene zvezde – čudili su se igračkom napretku Boška Jankovića na prelazu iz kadetske u omladinsku kategoriju. Legenda kluba Zoran Filipović očinski zaljubljeno je gledao u pravcu Dragana Mrđe, uz konstataciju da ga “najviše podseća na njega”. Zvezdin hrt u potrazi za retko talentovanim glavama Tomislav Milićević pričao je o radnoj etici pridošlog momčića iz južne srpske pokrajine Marka Perovića, plavušan po desnoj strani (Dušan Basta prim. aut.) bio je u kategoriji simpatičnih igračića… Ništa više od toga. Samo kod jednog člana čuvene Zvezdine “klase 1984” nikada nije stajao znak pitanja.

Kod Đokinog malog!

Momak kadetskog doba, ali seniorskih butina i zadnjice, predstavljao je i srce i pluća jedne od najboljih omladinskih ekipa u istoriji Crvene zvezde. Razornim šutom uklonio je povlastice i barijere koje vas čekaju kada ste pripadnik tako plemenite fudbalske loze, poput Dejana. Bio je to onaj period posle bombardovanja, posle velikih političkih promena u Srbiji. Dejan Milovanović je kao kadet igrao za omladinski tim Crvene zvezde u finalu nacionalnog kupa protiv podgoričke Budućnosti. I videlo se po svakom dodiru, trkačko-taktičkom manifestu da je njegov hleb, što bi rekli stariji treneri, pečen (odnosno da je igrač za prvi tim Crvene zvezde). Pred očima Vladimira Petrovića Pižona i Tomislava Milićevića bio je unapređena verzija Dejana Stankovića, već tada afirmisanog u dresu Lacija i reprezentacije.

Nije Dejan Milovanović postigao gol, ali su dva šuta sa 16 metara pokazala dovoljno, odnosno nagovestila da će u naredne tri godine, bacajući dres u zanosu radovanja, trčati ka severnoj tribini posle takvih udaraca. Da približimo mlađim generacijama: Dejan Milovanović je tako dva puta udario po lopti da se ona od zida ispod gola bliže severnoj tribini odbila do centra. Nije bilo u tom šutu ni karakteristične rotacije lopte. Išla je kao đule ka rivalskom golu. Kao, na primer, kada je Milan Pavkov pocepao mrežu Liverpula…

Početkom dvehiljaditih videlo se da je Dejan od oca Đorđa nasledio gromovit šut, nažalost 25 godina kasnije potvrdilo se da imaju identičnu Ahilovu petu. I jedan I drugi su životni vek završili posle srčanog udara igrajući veteransku utakmicu.

 Dejan 38 minuta nakon što je postigao poslednji gol u životu, i nekoliko sekundi posle poslednjeg izvedenog prekida…

Život posle fudbala Dejan Milovanović je provodio mirno. Čak neobično mirno. Kao da nije bio svestan činjenice da je u piramidi Zvezdinih novijih legendi visoko pozicioniran. Kao prvi igrač u postbarijevskoj eri sa preko 200 zvaničnih utakmica. Deksa je savršen poligon za one navijačke rasprave o tome da li je zapravo mogao više, jer je zakasnio, zbog potreba, Crvene zvezde, da se prikači na zlatni voz ka najvećim evropskim klubovima. Među poslednjima je otišao iz one generacije Piksijevog vremena, koja je klubu donela dve evropske titule.

(©Starsport)

Ali kada navijači Crvene zvezde budu šetali hodnicima “Rajka Mitića” videće savršene slike prošlosti iz oka Dejana Milovanovića. Tri detalja predstavljaju njegov igrački opus. Kao Zvezdino dete, sa nasleđem slavnog oca, Dejan Milovanović je u Ljutice Bogdana uradio sve što je trebalo. Dao je dva gola u večitom derbiju, i to na kakav način.

Prvi je bio umetnina iz aprila 2002. godine, kada je Zoran Filipović u Humskoj sastavio postavu od sinova kluba, odnosno Nemanjom Vidićem i Nenadom Lalatovićem kao kičmom tima (bili su to još Gvozdenović, Kovačević…). Dejan Milovanović je dobio šansu u finišu meča, ali mu je i to bilo dovoljno da zacementira jedan od najdražih trijumfa crveno-belih na neprijateljskoj kategoriji, započet Vidićevom igrom emocija i trzajem glavom koji je posvetio preminulom drugu Vladi Dimitrijeviću.

Taj gol je – ako pitate svedoke sa severne tribine – Dejan Milovanović davao 30 sekundi. Uzeo je loptu, prošao pored iskusnog Branka Savića kao da ga nema, potom i na velikoj sceni pokazao na početku apostrofirane jake butine. Izdržao je duel sa, u tom trenutku, jednim od najboljih duel igrača u zemlji, mnogo iskusnijim, Igorom Duljem, ostavio ga u prašini… Potom savršenu realizaciju, udarac desnom unutrašnjom u dalji ugao takođe pokojnog Radovana Radakovića ne treba apostrofirati. To je znao svako ko je prošao pored Tomislava Milićevića i Kuleta Aćimovića, a Dejana Milovanovića su pomenuti učili životu i fudbalu.

Druga slika je ona sa Bentegodija, stadiona koji predstavlja igralište sadašnjeg selektora Dragana Stojkovića Piksija. Nešto više od 12 godina, nakon što je Piksi poslao po novine Martina Vaskeza, Dejan Milovanović je na drugom golu zdanja u Veroni pocepao mrežu Kjeva. Bila je to jedna od najboljih igara crveno-belih u ovom veku, i to u periodu kada je mlada četa Zorana Filipovića grcala u prvenstvu i za dve sezone napravila kumulativni zaostatak u odnosu na Partizan od 34 boda. Ali tada su se na “Marakani” igrala neka nova deca, najviše 19-godišnji Dejan Milovanović uz tri godine starijeg Nemanju Vidića.

Treća slika koja predstavlja karijeru Dejana Milovanovića možda je samo tokom pregleda na Jutjubu stvar rutine. Bio je to gol protiv večitog rivala iz slobodnog udarca –a takvih je Dejan Milovanović dao na desetine u karijere. Međutim, ako u jednačinu ubacite istorijski kontekst, jasno je zašto je taj gol Dejana Milovanovića možda i najvredniji. Crvena zvezda je u tom trenutku, tog 1. marta 2008. godine, imala solidan tim. I trenera Aleksandra Jankovića.

Imala je na papiru i upravu kluba. Sastavljenu od uglavnom sumnjivih i nedostojnih likova, koji su predstavljali ađutante još sumnjivijih likova i ličnosti. Utakmica odigrana pred praznim tribinama “Marakane”, nekoliko sedmica posle hapšenja Dragana Džajića i Vladimira Cvetkovića, nije nosila sa sobom samo ukus večitog derbija. Gol iz slobodnog udarca Dejana Milovanovića za najavu velike pobede od 4:1, u očima navijača Crvene zvezde danas predstavlja pesnicu prkosa.

Deksa je kao Zvezidno dete promovisan u barjaktara tog Zvezdinog frontalnog napada!

Ima i još jedna slika karijere Dejana Milovanovića. Ona iz 2007. godine kada je u dresu mlade reprezentacije Srbije udarcem sa 25 metara srušio Italiju i najavio velike stvari čete Miroslava Đukića (finale sa istim rivalom). Bile su to ujedno i najzrelije partije Dejana Milovanovića, koji je u tandemu sa Lolom Smiljanićem bio najbolji vezista prvenstva.

Da li je mogao više? Sigurno da jeste. Ali i ovako ostaće upamćen kao jedan od voljenijih igrača u novijoj istoriji Crvene zvezde. I jedan u dugoj niski srpskih asova koji su nas prerano napustili.