Slatki mamurluk na Kavkazu: Slavna prošlost je postala najlepša sadašnjost i svetla budućnost

Na spisku država koje nisu nikad učestvovale na EP od sinoć je jedna manje. Gruzija je po prvi put u istoriji obezbedila plasman na neko veliko takmičenje i ispisala jednu od najlepših stranica u istoriji tamošnjeg sporta.

Svetska kolevka vinske civilizacije će narednih meseci živeti fudbalsku groznicu. Ogroman uspeh je već napravljen i šta god da urade u Nemačkoj, biće dobro. A s obzirom na grupu u kojoj su Portugalci, Turci i Česi, ne bi bilo iznenađenje da Gruzini debitantsko učešće na EP završe i sa nekim bodom. Sve su to rivali koji se često muče protiv malih i tvrđih reprezentacija, što Gruzija jeste.

Nije Gruzija baš sportski i fudbalski “liliputanac” i bilo je pitanje vremena kada će i u fudbalu napraviti neki ovakav rezultat. 

Do sada je najviše imala uspeha u sportovima “na snagu” poput rvanja, džudoa ili dizanja tegova u kojima je od sticanja nezavisnosti 1991. godine osvojila ukupno 38 olimpijskih medalja. Preostale dve su im doneli boks i streljaštvo.

Od kolektivnih sportova, najbolji su bili u onom koji kombinuje loptu i snagu – ragbiju i vezali su učešća na prethodnih šest svetskih prvenstava u nadmetanju sa jajastom loptom. Ragbi je izuzetno popularan u Gruziji. Ali, učili su Gruzini postepeno i ostale sportove sa loptom.

Sa našim stručnjakom Igorom Kokoškovim je krenula košarkaška groznica i premijerno učešće na Evrobasketu 2011. godine. Generacija Zaze Pačulije, Manučara Markoišvilija, Viktora Sanikidzea, Đorđija Šermandinija, Tornikea Šengelije i ostalih je kao debitant prošla grupu i od tada postala stalni učesnik smotri evropske koašrke, a na prošlom Mundobasketu su debitovali i u planetarnoj konkurenciji.

I dok su se u košarci profilisali kao zemlja u usponu koja je našla svoje mesto na mapi, u fudbalu im nije išlo u poslednje vreme. Bar ne kako su želeli i istorijom zaslužili. Gruzija nije “tikva bez korena” ni u najpopularnijem sportu na svetu.

Po zastupljenosti reprezentativaca iz sovjetskih republika u Zbornaji komandi, Gruzija je bila treća iza Rusije i Ukrajine. Neki slavni sovjetski reprezentatvci su bili Gruzini iz Dinamo Tbilisija poput Murtaza Kurtislave, Aleksandrea Čivadzea, Davida Kipijanija, Ramaza Šengelije i najvećeg gruzijskog fudbalera svih vremena Borisa Pajčadzea po kojem danas nosi ime nacionalni stadion u Tbilisiju.

Dinamo Tbilisi je bio “uljez” koji je pravio najviše problema rusko-ukrajinskoj hegemoniji. Od 54 titule prvaka SSSR-a, ruski i ukrajinski klubovi su podelili između sebe čak 50, ali Dinamo Tbilisi je uspevao da im pomrsi račune i dva puta postane prvak države. Jedan je od tri kluba (pored imenjaka iz Moskve i Kijeva) koji nikada nije ispao iz sovjetskog šampionata. I uz Dinamo Kijev je jedini sovjetski klub koji je osvojio evropski trofej. Uprkos tome što nikada nisu imali pomoć “svojih” Sovjeta poput Staljina ili zloglasnog načelnika službe Lavrentija Berije koji im je umeo reći da “prvak mora da bude neko iz Moskve ili Kijeva”.

Osvojili su 1981. godine Kup pobednika kupova, tako što su na putu do finala pobeđivali timove poput Fajenorda ili Vest Hema, a u finalu je pala i nemačka Karl Cajs Jena. Sve to sa isključivo gruzijskim fudbalerima u timu. Najtalentovaniji u toj generacijije je bio Vitali Darselija, tragična ličnost gruzijskog fudbala koji je kao 25-godišnjak poginuo samo godinu dana nakon pobedonosnog gola protiv Nemaca o čemu ste mogli da čitate u Premotavanju. Ista ta generacija koja je osvojila KPK je godinu i po dana ranije napravila čudo u Kupu evropskih šampiona i sa 3:0 pred 90.000 gledalaca eliminisala najslavniju generaciju Liverpula koja je dve godine unazad bila prvak Evrope, a već sledeće sezone je osvojila i treću evropsku krunu.

Sve ovo dosta govori o popularnosti fudbala u bivšoj sovjetskoj republici sa Kavkaza i koliko je fudbal u Gruziji bio bitan sport. Za lokalne rivale poput Jermena ili Azera, Gruzini su bili nedodirljiva klasa. A nastavili su da prave igrače i posle raspada SSSR-a.

Jedan od prvih stranaca i majstora fudbala u engleskoj Premijer ligi, kada Siti nije bio “arapski” već simptačniji deo Mančestera, bio je Giorgi Kinkladze. Englezi su tada i dalje pokušavali da zaborave fudbal na duge lopte i da igraju “po podu”, a King Kinki im je među prvima pokazao kako se to radi. Njegov gol protiv Sautemptona spada u najlepše u istoriji Premijer lige… Nije napravio karijeru kakva mu se predviđala ali je ostao zapamćen na Ostrvi i proneo ime Gruzije u kolevci fudbala.

Posle njega su došli miljenik Njukaslovih navijača Temuri Kecbaja koji je više izgledao kao prosečan engleski huligan nego profesionalni fudbaler, pa trojica “-švilija” (Jašvili, Kobijašvili i Ckitšivili) u Frajburgu zbog kojih je Bundesliga dobila gruzijski pečat… Naravno, i Kaha Kaladze, omiljeni univerzalac Karla Anćelotija u strašnom Milanu i šaljivdžija koji je zagorčavao svakodnevnicu Đenaru Gatuzu. Negde u to doba je i razbijač Šota Arveladze rešeteao mreže po Turskoj, Holandiji, Škotskoj…

Imala je Gruzija fudbalera ali nije imala rezultata.

Nije imala ni trenera pa je probala sa strancima. Onima koje je mogla da priušti poput Klausa Topmelera, Alana Žiresa, Ektora Kupera, Vladimira Vajsa…Upravo je Slovak, poznat našim navijačima po šamarima Partizanu i Zvezdu i čudima sa Artmedijom, Kairatom i svojom reprezentacijom, bio najbliži cilju da Gruziju postavi na fudbalsku mapu Evrope. Došao je do poslednjeg stepenika za plasman na EP ali su ga tu zaustavili Makedonci i Goran Pandev. Istorija je otišla u drugom smeru.

Sve do sinoć kada je slavni Francuz Vili Sanjol kao selektor ispunio san miliona gruzinskih generacija. Nekada sjajan bek Monaka i Bajerna i dugogodišnji francuski reprezentativac je trenerski zanat počeo da peče u mlađim selekcijama svoje zemlje, potom je solidno dve sezone vodio Bordo da bi se vratio u Minhen kao pomoćnik Karlu Anćelotiju. Pao je u zapećak posle epizode u Bajernu i u proleće 2021. prihvatio ponudu Gruzije.

U kvalifikacijama za Mundijal u Kataru je bio u grupi sa Španijom, Švedskom, Grčkom i Kosovom i u prvih šest utakmica doživeo pet poraza uz remi. Bile su to jedne od najgorih kvalifikacija Gruzije… Ipak, dobio je poverenje da nastavi sa radom i u Ligi nacija napravio rezultat koji će tek kasnije da naplati. Na šest mečeva protiv Gibraltara, Bugarske i Makedonije je zabeležio pet pobedi i remi. I obezbedio baraž za Evropsko prvenstvo u Nemačkoj. Zato ga četvrto mesto u kvalifikacionoj grupi sa Špancima, Norvežanima, Škotima i Kiprom nije mnogo koštalo jer je imao i B opciju zahvaljujući Ligi nacija.

U baražu su prvo savladali Luksemburg 2:0, da bi istorijska noć usledila u finalu protiv Grčke. Nisu Grci odavno selekcija od koje se treba plašiti ali nije ni Gruzija baš ekipa koja često živi u koži favorita. Iako ima igrača kakvog Grci nemaju – Hviču Kvaracheliju. Ipak, as Napolija nije u svom stilu uzeo loptu, promešao odbranu rivala i doneo golove vredne pobede kao što je to radio u Seriji A prošle sezone. Tvrd meč protiv tvrdih Grka je rešen na penal ruletu posle 120 minuta bez golova.

Ali ima ovde i te kako Hvičine magije. U onih pet pobeda u Ligi nacija koje su Gruziji donele baraž, Hviča je blistao. Zabeležio je po pet golova i asistencija na šest mečeva. Potom je polufinale protiv Luksmeburga popustio zbog kartona ali su njegovi saigrači i Sanjol pokazali da je Gruzija pravi tim koji može bez svakoga, pa i bez Hviče kada mora. Kada treba zajednički da se napadne (Luksemburg), uspeli su bez njega. Kada treba da se brani svoj gol (Grčka), uspeli su i sa njim.

Iako je Kvarachelija ubedljivo najbolji igrač i prva zvezda reprezentacije, ima Gruzija još zanimljivih imena. Pre svih fenomenalni Valensijin golman Đorđi Mamardašvili koji je niotkud izronio na gol Slepih miševa pre tri godine i sledećeg leta će biti jedan od traženijih čuvara mreže na evropskoj fudbalskoj pijaci. Tu je i napadač Žorž Mikautadze, Gruzin rođen u Francuskoj. Eksplodirao je prošle sezone u Mecu, Ajaks ga je letos kao kapitalca doveo za skoro 20.000.000 evra ali je platio ceh traumatičnoj sezoni holandskog velikana i posle šest meseci se vratio u Mec gde se polako vraća u fudbalski život.

Dobar deo gruzijskog tima čine vršnjaci iz mlade reprezentacije koja je prošlog leta bila hit. Gruzijska selekcija do 21 godine je letos na debitantskom EP zauzela prvo mesto u grupi sa Holandijom, Portugalijom i Belgijom! I ispala u nokaut fazi na penale od Izraela. Očigledno da ta generacija poseduje kvalitet i da će A selekcija tek da ubira plodove tog rada.

Među najtalentovanijim u generaciji su Šahtjorov levi bek Irakli Azarovi koji je do letos bio član Crvene zvezde ali u Srbiji nije dobio pravu šansu. Lepa karijera se predviđa i njegovom vršnjaku Sabi Sazonovu koji igra kao štoper u Torinu. Obojica su sinoć zbog povreda propustili meč protiv Grčke. Ima tu još zanimljivih igrača kao što je Votfordovo krilo Đorđi Čakvetadze, vezisti Kočorašvili iz Levantea i Kiteišvili iz Šturma… Prvi napadač je iskusni Budu Zivzivadze koji je dao oba gola protiv Luksemburga, a trenutno brani boje nemačkog drugoligaša Karlsruea.

Sanjol nema veliku bazu igrača ali je napravio kompaktnu grupu koja zna šta ume i šta može. A ozbiljnu stvar je uradio i sa stručnim štabom. Okružio se ljudima koji znaju posao i kojima može da veruje za različite detalje.

Prvi pomoćnik mu je Tunižanin Adil Šedli kojeg poznaje sa početka igračke karijere u Sent Etjenu, prijatelji su 20 godina i svašta je prošao u fudbalu. Drugi pomoćnik je Gruzin koji može da mu pomogne oko lokalnih stvari, mentaliteta i odnosa sa svlačionicom. Reč je o Zurabu Kizanišviliju, nekadašnjem beku Rendžersa, Njukasla, Blekburna i jednom od najboljih gruzijskih fudbalera u novijoj istoriji. Za skauting i analitiku je zadužen Englez Dejvid Veb koji je Kristal Palasu otkrio Vilfrida Zahu, a radio je kod Edija Haua u Bornmutu i Maurisija Poketina u Sautemptonu i Totenhemu. Kondicioni trener je takođe Sanjolov čovek od poverenja iz Francuske. Svako u stručnom štabu ima bitnu ulogu a Sanjolovo ime, iskustvo i kredibilitet na kraju sve to zajedno dižu na viši nivo.

Kada se na sve detalje obrati pažnja i kockice se poklope, onda na kraju dođe i rezultat. Čekan 30 i kusur godina. Gruzija ima fudbalsku prošlost, sadašnjost i budućnost da se na nju ozbiljnije računa. Ima i Hviču Kvaracheliju kao jednog od najboljih ofanzivnih igrača na svetu pa ovaj plasman na EP možda najavljuje novo zlatno doba gruzijskog fudbala. Poput onog od pre četiri ili pet decenija kada je Dinamo Tbilisi pravio čuda po Sovjetskom Savezu ali i Evropi.

Koliko ovo sve znači tamošnjem narodu, videlo se sinoć po scenama slavlja kada su navijači utrčali na teren. Tbilisi je slavio do kasno u noć i tekli su potoci vina. Bez vina je tamo nemoguće slaviti jer baš Gruzija se smatra postojbinom božanskog nektara. Odatle je prvi put poteklo, a kasnije se nakačila cela planeta.... Fudbaleri su sinoć narodu servirali slavlje za pamćenje i sladak fudbalski mamurluk na kojem će živeti do leta i Nemačke. Tamo ih verovatno čeka surovo otrežnjenje, ali ko zna… Možda su spremni za čudo poput islandskog 2016. Da ne pominjemo Grke… Još plaćaju onu sreću od pre 20 godina.