Skot Karson iz Bačke Topole: Nemanja Jorgić među stativama posle dve i po godine

Mnogo je pažnje, ali i čuđenja, izazvao potez Mančester sitija iz 2019. Građani su tada doveli prekaljenog Skota Karsona iz Čempionšipa za golmana, naravno ne prvog, ni drugog već - trećeg. Svega dva puta se nekadašnji golman Liverpula našao na golu Građana, jednom u prvenstvenom duelu protiv Njukasla i jednom u Ligi šampiona kada je iznenada Pep Gvardiola odlučio da se Ederson odmori u završnici meča.

Situacija iz duela Železničara i TSC-a u Pančevu podsetila je fudbalske romantike na gore pomenutu. Nemanja Jorgić, najstariji igrač u timu Topolčana, iznenada je dobio priliku usled povrede i suspenzije kolega. Neće je pamtititi po mnogo čemu pozitivnom, jer je u kratkom razmaku tri puta vadio loptu iz mreže i nemo posmatrao kako njegov tim ispušta tri pogotka prednosti.

Sem utakmice iz južnog Banata, koja konkuriše za meč sezone u Mozzart Bet Superligi, vredna je pomena fudbalska priča pomalo zaboravljenog golmana, koji je trenutno fudbaler sa najdužim stažem u TSC-u, a moguće i u srpskom fudbalu uopšte kada je u pitanju njegov elitni rang. Bilo je tu uspona i padova, anegdota, ali i saigrača koji su kasniji napravili ozbiljnije karijere.

Podelio je svoje mišljenje o jučerašnjem meču Nemanja Jorgić, u kojem sa dosta objektivnosti analizira utakmicu. Već upisana preko potrebna tri boda su olako ispuštena, i ekipa bi morala u budućnosti da izbegne ovakve situacije i da barem delić prvog poluvremena iskopira u nastavku.

„Baš smo dobro počeli, kontrolisali smo utakmicu. Sve je bilo super, znali smo šta radimo, kako se ponašamo, dali golove na vreme, protivnik nije bio opasan i imao je jednu šansu. U drugom delu je usledio veliki, neverovatan i neobjašnjiv pad za tako iskusnu ekipu kao našu. Posle drugog pogotka, koji je bio po meni i prelomni trenutak, pali smo, nismo postojali na terenu i nismo se držali dogovora. Odustali smo od igre i izvukli remi. Realan rezultat na kraju, mada su oni imali i prečku. Nije opravdanje Evropa od pre tri dana, da smo bili umorni. Ne sme ovo da nam se dešava. Sve je bilo našim rukama, a onda kao da smo promenili dresove“, kaže Jorgić u razgovoru za Mozzart Sport.

Ime iskusnog čuvara mreže se uvek nalazi na spisku ekipe, neretko je i na klupi, ali ga na terenu u zvaničnim utakmicama nije bilo dve i po godine. Još od aprila 2022. i utakmice protiv Voždovca. Neko bi možda uveliko tražio da napusti klub, ali ne i Nemanja Jorgić koji sve to doživljava drugačije.

„Nisam hteo da odem, u januaru će deset godina da sam ovde. Namestio sam se lepo i nemam nameru da napuštam klub. Posle igračke karijere bih voleo da ostanem tu, jer TSC smatram mojim klubom. Iako ne branim, treniram i uporedo završavam trenersku licencu, pohađam kurseve. Nameravam da igram još godinu, dve“.

Jedan od razloga zašto je Jorgić i dalje tu je vid mentorstva nad mlađim kolegama. Smatra iskusni čuvar mreže da TSC poseduje kvalitet kada je u pitanju pozicija golmana.

„Trudim se maksimalno uz podršku trenera golmana Faraga koji mi je dao odrešene ruke da pomažem saigračima, ujedno i njemu kao što je on uvek meni davao savete. Uz Veljka (Ilića, prim.aut.) sam otkako je došao u klub, poznajem ga dobro i pratim njegov razvojni put. Mislim da je mnogo napredovao, trudim se da mu maksimalno pomognem, često razgovaramo. Simić je odličan golman, čeka svoju šansu. Pantelin je budućnost kluba, ima još mnogo da radi, ali uz strpljenje i pravi put će jednog dana možda stati na gol TSC-a“.

Ako je neko od fudbalera mogao pomno da proprati uspon kluba iz Bačke Topole, onda je to upravo Nemanja Jorgić. Zateklo ga je staro zdanje, četvrti rang, a sada može da uživa na novom stadionu, i da se ekipom putuje u London, Frajburg ili daleki Kazahstan.

„Tu sam od zime 2015. godine, došao sam na polusezoni Vojvođanske lige. Ušli smo odmah u treću ligu, pa posle dve godine ušli u Prvu ligu i na kraju Superligu. Ako bih poredio tadašnji period sa ovim, to izgleda neverovatno. Sećam se dolaska na onaj stari stadion i kada pogledam ovo sada, to je nebo i zemlja. Tada je bila priča da će TSC postati stabilan član drugog ranga, da će rasti. Niko nije zamišljao ove visine, ovo je u rangu evropskog nivoa. Uslovi kakve imamo na stadionu i na akademiji... Drugu godinu za redom smo u evropskim takmičenjima, videli smo kako to izgleda kod drugih, sada se slobodno može reći bez stida da je TSC rame uz rame sa klubovima koji su učesnici Lige Evrope i Lige konferencije“.

Dosta zanimljivosti se dešavalo u periodu između boravka u Voši i dolaska u Bačku Topolu, kada je u pitanju Jorgić. Povremeno je igrao niže rangove sprskog fudbala, a onda se ukazala šansa da brani u Evropi. Na žalost po njega, i nakon toga je usledila selidba i nije uspeo da se nametne kao prvi čuvar mreže Plavih golubova iz Subotice.

„Kratko sam bio u prvom timu Vojvodine, jer sam bio treći golman, retko kada rezerva. Uzeo sam papire i otišao pored ugovora na četiri godine. Bio sam na Paliću, pa u Spartaku iz Subotice, u kojem imam jedan nastup i to evropski, protiv Diferdanža. Vratio sam se potom u Slogu iz Temerina, jer sam kao mlad golman želeo da branim. Malo sam se zadržao u Radničkom iz Sombora, zatim Cement iz Beočina i na kraju TSC“.

(©Reuters)

Svoj put je trenutno treći čuvar mreže TSC-a započeo u Novom Sadu, braneći boje Stare dame. Svlačionicu je delio ni sa kim drugim, nego sa dojučerašnjom desetkom Orlova, Dušanom Tadićem.

„Prošao sam sve mlađe kategorije Vojvodine i reprezentacije. Brane Novaković je dosta uticao na moj razvojni put, on mi je i prvi trener i on me oblikovao kao golmana. U Vojvodini smo imali fenomenalnu generaciju, dva puta smo osvojili kup Srbije i ligu Srbije i Crne Gore. Sa mnom su igrali pre svih Dušan Tadić, zatim Gojko Kačar, Savo Kovačević, Milko Novaković, Dragomir Vukobratović, Dejan Karan. U to vreme niko nije mogao da kaže da će Tadić da napravi ovo što je danas, mada jeste bio talenat, ali i veliki radnik. Tada je na tom nivou bio u rangu sa ostalima, razvojni put mu je bio fenomenalan, postepeno je napredovao i svaki klub mu je bio pravi pogodak“.

Nije samo u Vojvodini imao Nemanja Jorgić za saigrače fudbalere koji su kasnije napravili iskorak u karijeri, već i u reprezentaciji. Dovoljno je samo videti imena koja su nosila nacionalni dres pod komandom Tomislava Sivića.

„Generacija ’88 je jedna od najboljih koja, nažalost, nije ništa uradila, a igrali su sa mnom Dušan Tadić, Miloš Bosančić, Miralem Sulejmani, Zoran Milovac iz OFK Beograda, Nenad Marinković, Rođa Marjanović je bio ogroman talenat, možda i najveći u Evropi tada, ali nije uspeo da napravi karijeru... Tomislav Sivić nam je dugo bio selektor, mogu slobodno da kažem da je na nas ostavio odličan utisak, mi odavde sa severa smo imali veliku podršku od njega. Pamtim ga samo po dobrome“.

A, ima čega Jorgić i da se seća iz tog perioda. Jeste da se radilo o prijateljskom turniru, ali su uspomene kako navodi još uvek sveže, jer su za njega i najlepše kada govori o nastupima za mlađe kategorije reprezentacije.

„Rado se sećam meča protiv Hrvatske, tada sam odbranio tri penala. To mi je najlepše sećanje iz tog perioda. Igrao se međunarodni turnir u Trstu, pored nas su učestvovali Turska, Italija, Makedonija i Hrvatska. U finalu sam na 1:1 pred kraj prvog produžetka odbranio penal i još dva u penal seriji, pobedili smo, proglašen sam za najboljeg čuvara mreže na turniru“, sa radošću prepričava Nemanja Jorgić.