Sistemski bag

Ni posle četiri sezone čekanja Parni valjak neće voziti putevima Lige konferencije. Svaki put je zaustavljen na poslednjoj prepreci. Norsjeland je bio mučan za gledanje, protiv Genta, objektivno gledano, tim je delovao neuverljivo, a kada je prošlog leta napravljen zaokret i krenulo se u podmlađivanje – ne svesno, nego zato što je to bio rezervni plan kada nije „upalilo“ sa povratnicima – fudbal je bio okrutan i pokazao srpskom predstavniku da mora bolje. Nije slučajno što je leta 2025. dobio četiri od šest utakmica i nije ušao u osnovni deo takmičenja, a ovog se čak poboljšao u rezultatskom smislu, jer je slavio na pet od šest kvalifikacionih susreta, a opet nije bilo dovoljno.

Površno posmatrano, Partizan je eliminisan zbog lošeg završetka utakmice u Madridu, kada je imao igrača više na terenu, a primio je golove na neobjašnjiv način. Upirati prstom u golmana Marka Miloševića, levog beka Vukašina Đurđevića ili neodgovornog Dembu Seka zbog njihovih propusta može samo donekle da objasni kako je 1:1 pretvoreno u 1:3, međutim, koren problema daleko je dublji od odsustva njihovih intervencija na „Koliseumu“, koje su prelomile dvomeč.

Parni valjak je u dve sezone evropskih takmičenja ušao nepripremljen. Bez jasno definisanih kontura tima, sa ranjivom odbranom i nedovoljno snažnim manevrom koji bi mogao da „pokrije“ sve propuste poslednje linije. Uprošćenoi: debelo je okasnio sa poslovima u prelatznom roku. Taj bag uticao je na pad sistema kada je čovek očekivao da računar radi besprekorno. Bag kakav je uočen prošlog leta nije uklonjen, jer su u IT sektoru kluba (čitaj: sportskom) morali da primete da nešto ne funkcioniše. Zabrinjavajuće je koliko je prilika Partizan dozvolio rivalima u tih 12 utakmica. Broj kapitulacija je skoro isti (6:5), ali odbrana bez lidera je kao vojska bez komandanta i verovati da bi na juriš moglo da se zaustavi krvarenje na bojnom polju naivno je.

Zato se Saši Iliću desilo isto što i Srđanu Blagojeviću. Problemi su i tada i sada bili isti, a nisu rešeni. Na kraju krajeva, ima malo i do struke, jer je u letnjim kvalifikacijama potrebno biti više takmičar, a manje esteta. Nije slučajno što je Vladan Milojević uglavnom prolazio stanice na putu ka Ligi šampiona ili Ligi Evrope, iako se malo ko seća kako je igrao, a već je postala zakonitost da Marko Nikolić u AEK-u ne može da izgubi meč u letnjim kvalifikacijama. To je zato što su pre svega takmičari.

(Star sport)

Baš kao što su bili, ranije u Humskoj, još Vladimir Vermezović i Aleksandar Stanojević i zato nije slučajno što su najveći evropski dometi Partizana u 21. veku vezani baš za njihova imena (kao i Lotara Mateusa).

Razume se, druga su vremena, drugi timovi, ali neke zakonitosti su iste. Tim mora da ima čvrstinu od prvog dana priprema. Ne takmičenja, nego priprema. Ovaj Partizanov je dve godine bio sklon autodestrukciji i zato bi čelnici morali da preispitaju sebe da li su pogrešili. Svi znamo da jesu, još samo da i oni to kažu.

Jer, kao što su mogli da angažuju Igora Miladinovića, Nikolu Čumića i Idrisua Babu, koji odmah nagoveštavaju da su pojačanja, tako su morali da dovedu makar još jednog štopera i levog beka, jer je tu curilo najviše. Obrazloženje da su imali šestoricu centralnih defanzivaca takođe je pomalo naivno, s obzirom na to da je svima jasno da nije pitanje broja, nego kvaliteta.

U koktelu „slavnog ispadanja“, ponosnog držanja, trulih jabuka u ekipi i sjajne podrške sa tribina, te utiska da bi Saša Ilić morao da ostane, u Humskoj moraju već sad da se spremaju za naredni ciklus. Problemi se ne rešavaju usred kvalifikacija, već je potrebno preduprediti ih pre početka, kakva god da su ograničenja i mogućnosti. Onda i Fortuna namigne. U suprotnom, sudbina kažnjava.

Prečka i stativa u Madridu, još jedna stativa i poništen gol u Beogradu... Sve se zaslužuje. Ili vraća.