Sin plavih mantila iz Jugoslavije je krenuo sa dna, plakao pred Žutim zidom i otišao na Vembli

Dvojica trenerskih velikana Otmar Hicfeld i Jirgen Klop su dovodili Borusiju Dortmund do finala Lige šampiona, Edin Terzić je sinoć postao treći kojem je to pošlo za rukom. Obojica pomenutih su u Dortmundu lansirali velike trenerske karijere. Hicfeld je 1997. doneo Milionerima jedinu titulu prvaka Evrope u klupskoj istoriji i kasnije to ponovio u Minhenu, Klop je u Liverpulu osvojio skoro sve što se moglo osvojiti…

Terzićevo finale je veće iznenađenje nego Hicfeldovo ili Klopovo. Njih dvojica su već iza sebe imali po dve bundesligaške titule sa žuto-crnima, godinama sklapali jake timove i Borusija je tada bila u krugu favorita za titulu. Hicfeldov šampionski tim je imao laku grupu u kojoj je izbacio Lođ i Steauu, potom solidni Oser u četvrtfinalu i jaki Mančester Junajted u polufinalu pre nego što je Karl Hajnc Ridle u finalu potpisao presudu Juventusu. Klopov tim je imao paklenu grupu sa Realom, Sitijem i Ajaksom, potom Šahtjor u osmini finala, ludi dvomeč sa simpatičnom Malagom u četvrtfinalu i Murinjov prejaki Real uoči finala sa Bajernom.

Terzićeva Borusija je prošla verovatno najjaču grupu u istoriji Lige šampiona sa Pari Sen Žermenom, Milanom i Njukaslom gde se ništa nije znalo do poslednjih minuta. Imali su sreće na žrebu da izvuku PSV mada se ispostavlja da je ovo jedna od najboljih generacija u istoriji kluba iz Ajndhovena. Potom je na Vestfalenu rasturio Atletiko Madrid i u polufinalu dva puta tukao favorizovani PSŽ. Rezultat Terzićevog tima je iznad svih očekivanja. Pogotovo što se Borusija u Bundesligi nalazi tek na petoj poziciji i nijednom nije bila u igri za “salataru” ove sezone.

Ali skepsa i nepoverenje su se ozbiljno nadvijali nad trenerskom karijerom Edina Terzića. Još i pre početka ove sezone…

Kada je krajem maja prošle godine u poslednjem kolu na krcatom Vetsfalenu izgubio titulu protiv Majnca (2:2), Terzićeva karijera je izgledala kao osuđena na propast. Plakao je ispred Žutog zida u kojem je proveo dane mladosti i kao navijač bodrio onu Klopovu generaciju. Slavio je titulu te 2011. kao običan, lokalni 30-godišnjak ne sluteći da će desetak godina kasnije on biti na Klopovom mestu. Ali nije podario istu radost žuto-crnoj armiji kao harizmatični plavušan iz Štutgarta.

Upravo je ta Kopova senka ono što je jelo sve naredne trenere Borusije i Terzić je izgledao kao samo još jedan u nizu. Tomas Tuhel, Peter Boš, Peter Šteger, Lusijan Favr… Svi oni nisu ispunili standarde koji su nametnuti u Klopovoj eri. A bili su pažljivo birana rešenja…

Terzić je jedini koji je tu uskočio slučajno.

Sin “plavih mantila” iz Jugoslavije je odrastao na pola sata od Vestfalena. Kao dete iz radničke klase je trenirao fudbal ali nije bio baš talentovan. Odigrao je blizu 200 utakmica za klubove u četvrtoj i petoj ligi iz okoline Dortmunda i vrlo brzo shvatio da se od igranja fudbala neće najesti hleba. Već sa 22 godine je upisao fakultet za Sport u Bohumu dok je paralelno igrao amaterski fudbal. Na fakultetu je studirao sa Hansom Volfom i tu je sve krenulo.

Volf je 2010. preuzeo U17 tim Borusije i doveo ga da mu bude pomoćnik. Nije dugo trebalo tadašnjem šefu skauting službe Svenu Mislintatu da opazi Terzićeve kvalitete i zaposlio ga je u svoje odeljenje. Bio je jedan od skauta koji su snimali Roberta Levandovskog, Lukaša Piščeka, Šinjija Kagavu, Ivana Perišića, Nurija Šahina... Paralelno je radio sa Volfom i Mislintatom i posle dobrih rezultata sa kadetima je napredovao do uloge asistenta B tima.

U međuvremenu je preko „jugoslovenskih veza“ uspeo da stupi u kontakt sa Slavenom Bilićem, tadašnjim selektorom Hrvatske. Ponudio mu je pred EP 2012. da mu uradi skauting Irske uoči meča u grupi. Bilić je bio oduševljen izveštajem i zvao ga je u stručni štab moskovske Lokomotive ali Terzić nije mogao da prihvati. Kada je Bilić preuzeo Bešiktaš, opet ga je zvao i tada je prihvatio. Četiri godine su radili zajedno u Istanbulu i Vest Hemu, a Terzić je upijao znanje u svakoj prilici koja bi mu se ukazala. Kada bi Bilić posle premijerligaških mečeva išao na večere sa Gvardiolom, Vengerom ili Murinjom, Terzić je iz prikrajka beležio sve što mu je zanimljivo. Nakon što je Bilić dobio otkaz u Vest Hemu, Terzić je iskoristio pauzu da upiše trenersku licencu i diplomirao u klasi sa Grejemom Poterom, Nemanjom Vidićem, Nikijem Batom...

Kada je dobio „papir“, vratio se u Dortmund i postao pomoćnik Lusijana Favra u prvom timu. Nakon što je Švajcarac u decembru 2020. popio petardu od slabašnog Štutgarta, dobio je otkaz. Klub je mimo svojih očekivanja postavio Terzića kao privremeno rešenje da privede sezonu kraju i dogovorio se sa Markom Rozeom iz Menhengladbaha da preuzme palicu na leto. 

Nakon nekoliko mečeva kao prvi trener je osetio koliko je pritisak veći nego kada si sekundant.

„Ti laptop treneri rade drugačije nego normalni treneri. Ne bave se ličnostima igrača već samo taktikom. Rade na osnovu glasina za koje ne znaju da li su proverene. Terzićeve reči su prazne. Ne mogu više da ga slušam. To je kao da priča da će sunce da izađe i sutradan. Njegove analize nisu opipljive. I od mene su na kursu tražili da govorim tim jezikom ali nisam hteo. Ne želim da govorim ’boks’ kada ceo život govorimo kazneni prostor. Ne želim da pričam o nekim ’dijametralno duplim šesticama’. To nije fudbalski jezik“, rekao je tada čuveni Memet Šol, poznat kao nekada sjajan fudbaler, ali i neko ko posle igračke karijere nije ništa uradio već je samo pametovao po medijima.

Terziću je tada stigla podrška sa najbolje moguće adrese.

„Koje to pravo on ima da bi sudio o trenerima? Baš me interesuje. Kao kad bih ja pričao o pravljenju automobila. Zapravo nemam pojma o tome, kao što ni on nema pojma o čemu govori. Probao je kao trener pa smo videli dokle je stigao. Sada priča kao da je pojeo kašiku mudrosti. Ne može tako da govori o ljudima koje ne poznaje. Ja poznajem neke trenere na koje je mislio. Kako to da mu je dosadan neko ko se tek pojavio i nije ranije govorio u javnosti“, poručio je iz Engleske Jirgen Klop.

Oročen do kraja sezone u iščekivanju Rozea, Terzić je radio bez pritiska. Rukovodstvo kluba mu nije nametnulo nikakva velika očekivanja, navijači su ga oberučke prihvatili kao lokalnog momka, a igračima je prijao njegov topliji pristup u odnosu na večito hladnog Favra. Učinak je bio momentalan a potezi konkretni. Promenio je golmana, vratio poslednju liniju na četvoricu, oživeo polumrtav tim i neke igrače koji su bili u padu forme poput Džejdona Sanča i Mahmuda Dauda. Serijom pobeda je na kraju doveo Borusiju u Ligu šampiona i osvojio Kup Nemačke. Verovatno su tada u Dortmundu zažalili što su se ranije dogovorili sa Rozeom…

Ali su i povukli lukav potez.

Suočen sa interesovanjem mnogih klubova za Terzića, prvi čovek Borusije Hans Joakim Vacke je nagovorio mladog stručnjaka da ostane u klubu zaposlen kao tehnički direktor i da čeka pravu šansu. Ispostavilo se da je Marko Roze bio oročen i samo se čekalo da Terzić nastavi tamo gde je počeo. Roze je nakon godinu dana dobio otkaz, a Terzić pravu priliku da kao prvi trener selektira ekipu od početka i nametne sve ideje. Iako je početak bio slab, posle nekoliko meseci je njegova Borusija proradila i preuzela čelo tabele u Bundesligi. Titula je nakon 12 godina bila nadomak Vestfalena. Trebalo je samo pobediti Majnc… Ali, Borusija je posle 25 minuta igre gubila sa 0:2 i tek u nadoknadi vremena, kada je sve bilo kasno, upisala nedovoljni remi. Bajern je osvojio titulu na gol-razliku.

Terzić je plakao ispred Žutog zida i suočio se sa preispitivanjima da li je on pravi čovek za Borusiju. Ali rukovodstvo kluba mu je verovalo, dalo mu poverenje da nastavi i da gradi novu ekipu pošto je najbolji igrač Džud Belingem otišao u Real Madrid. Novi direktor Sebastijan Kel je imao dogovorene transfere Edsona Alvareza, Armela Bele Kočapa i Stefana Lekovića ali je Terzić na sva tri transfera stavio veto. Insistirao je na Marselu Zabiceru iz Bajerna i ostanku Emrea Džana za kojeg su mnogi tvrdili da je bivši igrač. Poslednji novac iz budžeta za pojačanja je iskoristio za dovođenja napadača Niklasa Filkruga iz Verdera iako je ceo fudbalski svet očekivao da Borusija dovede štopera jer je imala samo trojicu.

Iako je na domaćem frontu išlo loše i Borusija je brzo izgubila iz vidika furiozni Leverkuzen, a potom i Bajern i Štutgart, u Ligi šampiona je sve funkcionisalo kako treba. Prošli su mnogo tešku grupu i u nokaut fazu ušli kao jedan od onih nezgodnih timova koji bi iz senke mogli da pomrse konce favoritima. Uradili su to prvo Atletiku, potom i Pari Sen Žermenu. Došli su poslednje prepreke na kojoj je Klop stao pre 11 godina.

Iako će dvomeč sa Pari Sen Žermenom mnogi gledati i kroz prizmu sreće jer su Francuzi promašili mnogo više, Terzićeva priprema utakmice je bila sjajna. Zato ga je sreća i nagradila. Bekovi Rijerson i Matsen su potpuno začepili bokove Svetaca, štoperi Humels i Šloterbek odigrali fantastične partije, a Emre Džan podsetio na najbolje dane iz Liverpula i Juventusa. Treba li napominjati da je Terzić potpuno oživeo Sanča i Zabicera, da je u Filkrugu dobio ubitačno oružje i da mu Adejemi igra najbolji fudbal otkako je u Dortmundu? Ne pamti se kada su Sančo i Adejemi toliko izginuli u defanzivi da pomognu bekovima kao u dvomeču protiv Pari Sen Žermena. Zato su Embape i Dembele bili saterani u gužvu i nije bilo njihovih karakterističnih begova. Iako je Enrike iznenadio sa Ramosom u špicu i Portugalac je osvojio neke druge lopte, Humels i Šloterbek su mu zatvarali pogled ka golu i agresivnim izlascima ga izbacivali iz igre. Julijan Brant i Marsel Zabicer su strašnim pritiskom na sredini osvajali lopte i povlačili kontre a Filkrug dobio mnogo duela sa Markinjosom. Sreća je bila samo dodatni saveznik…

Terzić je u Borusiji morao da se pomiri sa prodajama zvezda kao što su Erling Haland ili Džud Belingem i uspeo je da to nadoknadi. Plasman u finale Lige šampiona je ogromna nagrada za klupskog vojnika koji je zaražen žuto-crnom bojom od dečačkih dana. Ako preskoči i tu poslednju stepenicu, biće to najveće čudo u istoriji kluba. Veće od Hicfeldove titule i od Klopove generacije.