Sezona bez ukusa

Najlakše je pokriti se tezom da je bivši trener – govorimo o Vladanu Milojeviću – kao poput nekih slavnijih kolega iz inostranstva iscedio do maksimuma jednu ekipu i povukao se na vrhuncu slave. Međutim, to je pogled na stvarnost iz vizure bespotrebnih forumaških i Tviter rasprava, derbi u Humskoj, još jedan u nizu onih iz serije za zaborav što se tiče srpskog šampiona, pokazao je da je iza Crvene zvezde rezultatski uspešna sezona, ali i sezona bez ukusa ili osećaja da je na dugoročnom planu učinjeno nešto pametno. Čak, da nije bilo Kopenhagena i Berna, mogli bismo da pričamo i o promašenoj godini jednog fenomenološki čudnog tima bez igrača da napravi razliku u situaciji jedan na jedan. O nečemu više da ne pričamo. O toj odgovornosti direktorskog tandema Mitar Mrkela i Zvezdan Terzić ćemo kasnije, pošto će tandem najodgovornijih lica na “Marakani” morati da resetuje vreme na 2017. godinu i krene sve iz početka kako bi povratio izgubljeno poverenje zvezdaške javnosti.

Konstatacija iz prethodnog pasusa o sezoni bez ukusa, iako je Crvena zvezda ušla u Ligu šampiona i treću godinu zaredom osvojila šampionsku titulu, možda nekome deluje preterano. Međutim, sigurni smo da na Marakani posle svega viđenog u Humskoj u ogledalu sopstvenog rada ne vide siluetu dobre, već samo prelazne ocene. U tom ogledalu – ako su dovoljno pametni, lišeni sujete – videće da je ovaj tim poslednju dobru utakmicu visokog intenziteta odigrao još 1. oktobra 2019. godine kada je u Ljutice Bogdana gostovao Olimpijakos. Ili još preciznije: odlično drugo poluvreme sa igračem više. Sve posle toga bilo je mučenje ili demonstiranje raznih vrsta moći protiv objektivno mnogo slabijih rivala. Ozbiljno vremensko razdobolje da bi se sve svelo na loš period. Kvalitet tima je u pitanju, njegova tehnička ispraznost kombinovana sa letargijom, ravnodušnoću i probijenim limitima, onog dana kada je u Beogradu remizirano sa Jang Bojsom. Najbolje će se to videti prilikom proslave šampionske titule u poslednjem kolu protiv Proletera. Niko blizak Crvenoj zvezdi ne oseća iskonsku sreću, euforiju, niti se identifikuje sa ovim timom.

U toj gustoj šumi lutanja, sudeći po kadrovima iz Humske, Dejan Stanković nije uspeo da pronađe kompas. Zvezda je, za razliku od poslednjih derbija pod Vladanom Milojevićem, imala nešto više energije, ali usmerene na pogrešne odluke i pokušaj sirove tuče i udaranja. O Dejanu Stankoviću kao treneru će se suditi tek posle evropskih kvalifikacija, ali izletanje sa staze na prvoj krivni može mnogo toga da ukaže nekadašnjem sjajnom vezisti Intera i Lacija.

Gde je ta Zvezdina duža klupa? Savo u derbijima koristio tri igrača manje i napravio kičmu

Lepo je što je Dejan Stanković rečeno na konferenciji za medije ponovio igračima u prvom obraćanju u svlačionici, označivši sebe kao jedinog i isključivog krivca za poraz. Isto je tako lepa njegova osnovna ideja o promeni filozofije tima i oslanjanje na sopstvenu decu. Opasno je, međutim, nešto drugo. Zvezdin trener mora prvo sam sa sobom da rasčiti da li on to stvarno misli ili jednostavno želi da se vodi populizom i glasom naroda?

Kada je stigao na Marakanu Dejan Stanković se džentlmenski zahvalio prethodniku Vladanu Milojeviću na velikoj bodovnoj prednosti i savetima dostojnim “velikog dase”. Međutim, u praksi mladi stručnjak kao da je želeo da nasilnom revolucijom pokaže gde je Vladan Milojević sve grešio. I isto tako “silovao” neke promene u kompoziciji tima, želevši da po svaku cenu udara svoj pečat. Mogao bi neko od blskih saradnika da mu ukaže na istorijske lekcije o tome kako revolucija (još ako je bespotrebna) prvo pojede sopstvenu decu.

Tačno je da navijači Crvene zvezde nisu mogli očima da vide Radživa van La Paru i Žandera posle pirejske tragedije, baš kao i Hosea Kanjasa izranjavanog neubedljivim partijama u Ligi šampiona, ali njihovo odstranjivanje, koliko god bilo logično, može da se protumači kao “cipelarenje” već zgaženih ljudi. Čisto dobijanje jeftinih poena. Isto tako Stanković je minimizirao minutažu Mateja Garsije, a koliko god da je podigao Mirka Ivanića, nije uspeo da vrati Milana Pavkova i Ričmonda Boaćija, dok je sa Tomenom imao odnos pun uspona i padova.

I za kraj Stanković je u najvažnijem meču sezone napravio rolerkoster, odrekavši se svog ideala o deci kluba, pa je tako Željko Gavrić bio na klupi, dok Veljka Nikolića nije bio u protokolu. Ulazak Andrije Radulovića, u trenucima kada je Crvena zvezda izgledala kao raspojasana banda, može da se protumači i na drugačiji način. Da se podvede pod stavku laganog alibija, detalja koji može da ostane jedini svetli Zvezdin momenat sa sinoćne predstave u Humskoj. Jeste Radulović debitovao, ali Stanković je, sigurni smo, znao da dete od 18 godina u konfuznoj situaciji ne može da bude od pomoći.

Dejan Stanković (©MN Press)

Možemo i o Stankovićevoj postavci na debiju, Ivanićevom postavljenju kraj leve aut linije pa i osnovonom skautingu rivala, pošto je Miloš Degenek pre sjajnog driblinga Umara Sadika morao da dobije informaciju da igrača takvih karakteristika treba da usmeravate na slabiju nogu i dozvolite mu da centrira iz mrtvog ugla. Sve te taktičke detalje Vladan Milojević je na svom vrhuncu znao da isporuči svlačionici...

Međutim, bilo bi nepošteno da se sva krivica svali na i dalje neikusnog trenera, koji je dobio u ruke nezahvalno oruđe za rad. Ušao je u kolu posle perioda megalomanije pokrivene uspesima, iza koje se nazire samo jedna ruina od tima i obaveza da se na Marakani uradi velika rekonstrukcija igračkog kadra. A ta demontaža tima koštaće Zvezdana Terzića i Mitra Mrkelu i više novca i više živaca nego njegovo sklapanje. Direktorski tandem treba da prizna greške kao sastavni deo posla i da uz pomoć Stankovićevih želja krene iz početka. Pogled na bližu budućnost nije ružičast, ali ima jedna stvar na koju Terzić i Mrekla mogu da se pozovu.

Pokazali su da, kada im je voda do grla i kada nemaju mnogo sredstva, mogu da odrade savršen posao. Nije tako davno bilo leto 2017. godine kada su postavljeni standardi i to bez velikog ulaganja... Sve posle toga bila je jedna vrsta dekadencije. Na papiru tržišno i nominalno vredniji tim se lagano urušavao.

Prvo nije bilo adekvatnih zamena za Nenada Krstičića i Nemanju Radonjića, potom nije bilo napadača koji može da nosi tim, zatim se tražila šestica, pa štoper. I na kraju u Humskoj nije bilo ničega. Videli smo tim bez istinskog znalca i potrebnog karaktera o čemu je najbolje govorila spontana reakcija Marka Gobeljića... A promašaji sa strancima su se samo ređali.

Umesto zaključka, jedno trik pitanje. Šta mislite koliko bi Crvena zvezda iz Milojevićeve prve sezone dala golova ovom timu? Čak i da sadašnja ekipa dobije kao “gratis” Boaćija iz prvog mandata, Milana Rodića i Milana Borjana, koji su bili sastavni deo Milojevog banditskog fudbala.