Semir Tuce: Zvali su me u Dortmund, Madrid... Ali teško se išlo iz Mostara

“Dovoljno ti je da odeš u Mostar i da se Semir Tuce zaleti ka tebi. Majko moja mila, kako je taj čovek driblao, kakvi Marezi i ovi današnji fudbaleri”, reči su Slavena Bilića u nedavnom intervjuu za magazin Nedeljnik, kada je govorio o najboljim igračima bivše Jugoslavije.

Koji dan kasnije, beše baš 11. februar, okrećemo broj u Švajcarskoj, iz recimo desetog puta uspostavljamo vezu. Semir Tuce na liniji.

“Sine moj, nije problem nikakav. Može, kad god želiš. Samo nemoj danas molim te, rođendan mi je. Pedeset i sedmi. Leti vreme brzo, ostarilo se. Ali znaš kako kažu, čovek je star onako kako se oseća u duši. A ja sam zaista srećan i zadovoljan“, objašnjava Tuce i zakazuje naš razgovor za dan kasnije.

Ko bi rekao da je neko ovako prijatan, miran, ljubazan, bio “ubica“ protivničkih odbrana. Paklen fudbaler o kojem je pričala cela Jugoslavija. Jedno od najboljih levih krila bivše nam države i legenda mostarskog Veleža. Miljenik publike. I arhineprijatelj protivničkih bekova. Semir Tuce.

PREMOTAVANJE: Rondo za Rođene

Danas penzioner.

“Živim u Švajcarskoj, odmaram, uživam u zasluženoj penziji sa svojom porodicom. Jedno vreme sam probao da treniram klince, međutim, povreda je ostavila maha i ne mogu. Fudbal pratim samo na TV-u i nisam viša aktivan u tom smislu“, iskreno Tuce počinje razgovor za Mozzart sport .

Semir Tuce jedna je od prvih asocijacija na fudbal bivše Jugoslavije. U vreme kada se nikome nije mililo da ide u Mostar Tuce je za Velež odigrao 173 utakmice i postigao 55 golova. Ikona tamošnjeg fudbala i razlog za prepoznatljivu himnu koja će nekoliko godina odjekivati sa tribina stadiona Pod Bijelim brijegom: “Niko te nikad voljeti neće, k'o što te volim ja, Semire, Semire, Bože fudbala“ .

“Hahahaha, znam za pesmu, kako da ne. Mnogo mi je draga. Nastala je od one pesme Ferida Avdića, Dijana, Dijana. I verujte mi da i dan danas kada dođem u Mostar i šetam, raja mi iz kafane peva ovu pesmu“.

I zaista, Tuce je u to vreme bio fudbalsko božanstvo u Mostaru.

“Karijeru u Veležu sam počeo kao i 90 odsto tadašnjih fudbalera. Igrali smo fudbal po tzv mahalama. Svaka mahala je imala svoju ekipu. Najveći talenti su ostajali i počeli karijere u Veležu. Ja sam počeo sa nekih devet ili deset godina“.

Tek što je napunio 18, upisao je zvanični debi za prvi tim Rođenih, u martu 1982. godine u trijumfu protiv Zagreba 5:1, ali tek par godina kasnije počinje da igra jednu od glavnih uloga u timu.

“Od malih nogu sam imao talenat i neke osobine koje drugi nisu imali. Imao sam i sreću što sam radio sa vrhunskim trenerima koji su me dodatno usavršili. Kada sam ja ulazio u prvi tim, to je bila smena generacija. Odlazili su oni fantastični igrači poput Bajevića i Marića, a dolazili mi mlađi koji smo maltene odrasli zajedno i krenuli od pionira“.

Tuce je bio simbol te nove generacije. Jer narod voli vic u igri, voli dribling, a retki su driblali kao Semir Tuce.

“Da sam voleo da driblam, jesam. Mada, mislim da nisam preterivao. Jednostavno sam uživao na terenu. Dodatno mi je prijalo to što je Velež tada gajio ofanzivni stil fudbala i to preko krila“.

 Sa brojem 11 na leđima, špartao je po levoj strani, a uz svog kolegu na desnoj strani Seada Kajtaza, napravio od Predraga Jurića, jednog od najboljih špiceva tog doba. Zvali su ih “JUKATU napad“.

“Sa Sejom Kajtazom sam se poznavao bukvalno od pionira. Juka (Jurić op.a) je došao iz Dinama i odmah se uklopio, iste sekunde. Slagali smo se odlično. Kajtaz je igrao fenomenalno. Za mene , on je bio ubedljivo najbolje desno krilo u Jugoslaviji. Jurić je imao fantastičan osećaj za gol. Naravno i ostali, Skočajić, Karabeg, Matijević, Prskalo, Đurasović, Barbarić. Imali smo odličnu ekipu i mislim da smo tri ili četiri godine bili među top tri u Jugoslaviji.“

Tih 80-ih godina Velež je možda igrao i najlepši fudbal u ligi. Ali bilo je i drugih opasnih timova.

“Stvarno je bilo moćnih ekipa. Na gostovanju nisi mogao da pobediš, retko kad. Znam da se tada govorilo da je naša liga bila među četiri ili pet u Evropi. Najteže je bilo igrati protiv Partizana, a najbolji igrač protiv koga sam igrao je Klinčarski. Bio je mali, sitan, brz i kada ga prođeš on ti se odmah vrati.“

Velež je 1987. nastupio i u tadašnjem Kupu Uefa. U prvom kolu eliminisao Sion (5:0, 0:3), a u drugom kolu čekala ga je Borusija Dortmund. Nemci su bili bolji u prvom susretu i pobedili 2:0, dok je u revanšu u Mostaru, pred 30.000 gledalaca Velež slavio sa 2:1, no to nije bilo dovoljno za prolazak dalje. Tuce je promašio penal, Kodro je zabio za 1:0, ali u 88. minuti Mil je pogodio za 1:1 i šokirao domaćine. Rođeni su do kraja postigli još jedan gol preko Jurića, ali nažalost to nije bilo dovoljno za prolaz.

“Utakmica protiv Dortmunda mi je ostala u ružnom sećanju i nikada je neću zaboraviti. Promašio sam penal. Najdraža utakmica mi je bila kada smo osvojili Kup 1986. Kao i utakmica za reprezentaciju u Splitu kada sam protiv Turske ušao u sedamdeset i nekom minutu. Pobedili smo sa 4:0, a ja sam igrao fantastično. Takođe, pamtim utakmice protiv Zvezde, Partizana, Dinama i Hajduka.“

Uprkos fenomenalnoj generaciji Velež nikada nije uspeo da osvoji ligu.

“Možda se nije ni moglo. Na primer, poslednje kolo smo protiv Slobode vodili 1:0, i onda su dosuđena dva penala za njih, tako da sam shvatio da nismo mogli biti prvi. Da smo zaslužili kvalitetom, sigurno jesmo. Mi smo jedini klub koji je za 14 godina dao pet fudbalera Jugoslaviji.“

Vihorni krilni igrač sa Veležom je osvojio Kup Maršala Tita u sezoni 1985/1986. Od strane sportskih novinara prozvan je „ Gazela sa Neretve“, a te godine proglašen je najboljim igračem Jugoslavije, što mu je na koncu, donelo poziv u reprezentaciju. Međutim, usledila je povreda koja je umnogome uticala na dalji razvoj.

“To je bila utakmica protiv Engleske. Po svim kriterijumima, mislim da je tu utakmicu trebalo da počnem od starta. Bio sam u najjačoj formi, međutim, ušao sam sa klupe i onda je njihov igrač, čini mi se Bučer, startovao na mene sa leđa da čak nisam imao niti jedan kontakt sa loptom“.

Nisu samo fudbalske majstorije bile ogledalo Semira Tucea. Ljudstvo i pre svega ljubav prema Veležu oslikavalo je njegovu karijeru. Imao je silne ponude da ide u Evropu, ali ostao je veran Mostaru sve dok je mogao.

“Nema ko me nije zvao. Od Hajduka, Zvezde, čak i Dortmunda i Atletiko Madrida, ali šta ja znam. Taj neki mostarski mentalitet je čudan, zaista se teško odlazi. Plus imali smo fantastične navijače i ekipu. Da žalim za nekim većim klubom i ne baš. Imam lepe uspomene na Velež i Mostar i to ne bih ni za šta menjao. Jedino žalim što nismo bili prvaci Jugoslavije“.

Ipak, vreme je učinilo da se na kraju razmišlja o prelasku granice. Tuce odlazi u Švajcarsku u kome provodi poslednje godine karijere.

“Valjda je takav vakat bio. Došlo je vreme da se ide u vojsku, a već se tada počelo “kuvati“. Oni su me zvali i kada je već došlo vreme da odem, nisam se puno premišljao. Mislio sam da ću se kratko zadržati, ali eto, valjda je tako bilo suđeno. Oprostio sam se u 31. godini zbog povrede kuka, koju i dan danas vučem.“

Odlazak u Švajcarsku već je polako značio da se treba pripremati za fudbalsku penziju. Jer, fudbal za Tucea bio je samo u Jugoslaviji i u voljenom Mostaru. Sa današnjeg aspekta, fudbal na prostoru bivše Jugoslavije vidi kao dva različita sveta. Nekako, u zadnje vreme sve je manje onih pravih fudbalskih romantika. Kojima je lopta prioritet, a ne novci, kule i gradovi.

“Sve je drugačije. Mi smo živeli dan za danom, utakmicu za utakmicom. Gledali smo da pobedimo, učinimo navijače i grad ponosnim. Danas, sa 16-17 godina već se gleda da se negde ide, zarade basnoslovne sume. Najveći problem je i veliki broj stranaca. Ja se sećam da smo mi u prvoj postavi imali 10 Mostaraca. Danas, u jednoj ekipi ne možete videti tri igrača koji su iz istog grada. Nema više te čari i duše. Mada, ekipe postižu uspehe pogotovo Dinamo i Zvezda u Evropi i drago mi je zbog toga.“

Mnogi kažu da bi Semir Tuce u današnje vreme vredeo milione.

“Kad vratim film i da sam u onoj najboljoj formi u kakvoj sam bio, mogao bih da igram svugde, 100 posto. S obzirom na to kako se ove cifre kreću, uzimaju lopatom svi po 30.000.000, 40.000.000 i 50.000.000, sigurno bih vredeo mnogo. Ne samo ja, nego kakvih je tad igrača bilo. To je nebo i zemlja u odnosu na ove sad koji uzimaju velike pare“.

I tako, dođosmo do kraja jednog ugodnog razgovora za Semirom Tuceom, legendom jugoslovenskog fudbala i jednim od najboljih igrača koji su viđeni na ovim prostorima. Igrača, kojem je na hiljade ljudi pevalo onu:

“Niko te nikad voleti neće , k'o što te volim ja,

Semire, Semire, Bože fudbala“.

Piše: Marko TEŠANOVIĆ