Semir Štilić: Levandovski je uvek odskakao, Verder mi nije bio suđen

U razgovoru i privatnom životu, tih, miran, povučen, odmeren, nenametljiv. Na terenu dijametralno suprotno. Razigran, vickast, sportski bezobrazan, šmeker.

Kada je 2. avgusta 2019. Semir Štilić potpisao za Željezničar, mnogi navijači i ljubitelji fudbala u Bosni i Hercegovini ostali su u neverici, jer bilo je teško očekivati tako nešto. Fudbaler koji je u inostranstvu ostavio i više nego dobar utisak došao je na BiH terene gde će pred sami smiraj karijere, sa 33 godine na plećima, nastojati da pokaže ono majstorstva što mu je ostalo u nogama. Danas je, imenom i prezimenom, jedan od najboljih igrača, koji je unazad nekoliko godina kročio bosanskohercegovačkim premijerligaškim zelenim pravougaonicima.

No, vratimo se na početak. Sve je počelo tamo gde će, po svemu sudeći, i završiti. U matičnom i voljenom sarajevskom Željezničaru.

“S obzirom da su moj deda i otac igrali u Željezničaru, nekako je bilo logično da i ja tu počnem. Krenuo sam od pionira. Vrlo rano sam priključen prvom timu, sa nekih 16-17 godina i počeo da igram. Debitovao sam 2005. i taj trenutak neću zaboraviti nikad. Takođe, sećam se i prvog gola za Željezničar, bukvalno nisam znao kako da se radujem gde da trčim i šta da radim. Bio sam presrećan. Dve ili tri godine sam bio prvotimac, a onda je stigla ponuda iz Poljske, tačnije Leha iz Poznanja. Iskreno, nisam se mnogo dvoumio“, počinje Štilić razgovor za Mozzart Sport.

U građenju svoje karijere u Poljskoj veliki uticaj na njega, kaže, imao je jedan trener, Francišek Smuda.

“On me je i doveo u Leh te 2008. I ne samo to, trenirao me je u nekoliko navrata. Cenio me je kao igrača, a i ja njega kao trenera. Bukvalno mogu reći da smo sada kućni prijatelji. On me je takođe i vratio u Poljsku, nakon što sam iz Leha otišao u Ukrajinu i Tursku. Zvao me je i u Vislu Krakov čim je preuzeo i iskreno u početku sam razmišljao. Duel između Leha i Visle je kao na primer u BiH derbi između Želje i Sarajeva. Međutim, prešao sam i nisam se pokajao. Dobro sam se pokazao i cenili su me“.

Semir Štilić (FK Željezničar)

No, vratimo se mi na Poznanj i Leh. Tamo gde je Štilić igrao fantastično. Osvojio je sve što se u domaćem šampionatu može osvojiti. Ligu, kup, superkup, igrao na Evropskoj sceni, te dve godine bio proglašavan za najboljeg igrača tamošnje Ekstraklase.

“Iskren da budem, bio sam mnogo skeptičan kada sam otišao tamo. Nisam uopšte očekivao da ću se snaći i uklopiti kako jesam. Međutim, naporno sam radio, imao sam strpljenja i isplatilo se. Zaista sam se lepo osećao, bio sam cenjen, osvojio sve što se može osvojiti u Poljskoj, bio nagrađivan. Ono što mi je mnogo drago jeste činjenica da i dan-danas imam mnogo prijatelja iz tog perioda i imaću celog života. Otići iz jedne male zemlje Bosne i Hercegovine u Poljsku koja ima mnogo više stanovnika nije lako, a pogotovo ostaviti zapažen utisak. Status kakav sam ja imao tamo poželio bih svakome“.

Kada se mi novinari uhvatimo posla i pisanja tekstova, obično tražimo stvari za koje se možemo „uhvatiti“ u razgovoru sa sagovornikom. Sa Semirom, to nije bilo teško. Bio je jedna od prvih „cigli“ u građenju fenomenalne karijere Roberta Levandovskog, danas napadača minhenskog Bajerna, a tada, mlađanog junoše od 19 ljeta, koji je kao lud rešetao mreže poljskog šampionata. Štilić ga je hranio svojim loptama i omogućio mu da vremenom stekne ubilački golgeterski instinkt.

“Robert je, kao i ja, bio vrlo mlad igrač. Od starta se videlo da je vanserijski talenat, obožavao sam da igram sa njim. Pazi, sa 20 godina bio je prvi strelac poljske lige. Nije se puno isticao u svlačionici, normalan je, miran, povučen i tih. Bukvalno, nema nikakve anegdote da bih vam ispričao o njemu. Pravi je profesionalac, fudbal mu je bio na prvom mestu, voleo je da radi i da napreduje. Poklopile su mu se kockice i uopšte me ne čudi što je danas najbolji napadač na svetu. Bili smo dugo u kontaktu, međutim poslednjih par godina se ne čujemo, ali preko zajedničkih prijatelja pozdravimo jedan drugog i mnogo mi to znači“.

Poljska, Ukrajina, Kipar, Turska i BIH stanice su gde je Štilić imao priliku da pokaže sav repertoar fudbalske inteligencije. Uzevši u obzir karijeru kakvu je imao u Poljskoj, i status koji je stekao igrajući za tamošnje velikane, potpuno je nejasno kako je ovaj momak imao "samo" ovakvu karijeru. Istina, ona nije bila loša, ali s obzirom na to da je nekoliko godina bio najbolji igrač Poljskog prvenstva, u najmanju ruku zaslužio je neku atraktivniju ligu. Mada, nije da nije bilo kontakata sa klubovima iz Lige petice. Tako se svojevremeno spominjao i Verder iz Bremena. Štilić je trebao da zameni brazilca Dijega.

“Tokom zimskih priprema igrali smo jedan prijateljski meč sa Verderom iz Bremena, koji je u to vreme bio fantastičan. Igrali su Ozil, Torsten Frings, Dijego, Klaudio Pizaro. Strašna ekipa. Izgubili smo sa 2:3, a ja sam dao oba gola. Igrao sam fantastično. Istina da je bilo nekih kontakata ali ništa se na kraju nije desilo. Nije samo Verder bio u pitanju, bilo je tu i drugih klubova, ali, šta znam, verovatno nije bilo suđeno. Ja sam svojom karijerom zadovoljan. Iz jedne male države otići u Evropu, zadržati se 10–11 godina i ostaviti utisak kakav sam ja ostavio nije mala stvar“.

Igrao je protiv fudbalskih ala, velemajstora, o kojima ljudi sa ovih prostora mogu samo sanjati. Put ga je vodio na razne terene, da ukrsti koplja sa igračkim velikanima.

“Svakako da je Robert broj jedan, ali isto tako izdvojio bih Fernanda Kavenagija sa kojim sam igrao u Apoelu. Fantastičan igrač koji je dao preko 100 golova za River Plejt. Takođe, odigrao sam mnogo dobrih utakmica, ali ne mogu da se setim neke koju bih posebno izdvojio. Period u Poljskoj mi je zaista bio odličan. Igrao sam protiv Juventusa, Mančester Sitija, Verdera, a tada su igrali Del Pjero, Vijera, Kjelini, David Silva, Kompani, Frings, Ozil, Pizaro. Dovoljno sam vam rekao“.

Semir Štilić (FK Željezničar)

Sudbina je tako htela, da nakon 11 godina dođe u rodnu grudu. Matični Željezničar, odakle je i otišao kao legenda. Sada, sa kapitenskom trakom na ruci predvodi jedan od dva najbolja bosanskohercegovačka kluba.

“Ja sam dete ovog kluba i Željo je moja druga kuća. To je najbolji dokaz kako se osećam. Odlučio sam da se vratim ovde, da pomognem Želji i ne kajem se. Ponosan sam što sam tu, nosim kapitensku traku, ljudi me poštuju. Osećam se fantastično.“

Iako je rivalstvo između Sarajeva i Željezničara i više od rivalstva, fudbalske znalce u bordo ili plavim dresovima morate da volite. A kada je reč o fudbalskim znalcima, onda je ime Semira Štilića u najužem izboru u Bosni i Hercegovini.

“Ma ima ovde zaista dobrih igrača i dosta potencijala. U odnosu na onaj prvi period kada sam ja igrao, mislim da je sada malo kvalitetnija liga. Ima dosta zanimljivih mladih igrača i, ono što je najbitnije, jeste da im se kockice poslože i da ih sreća pogleda jer je to jako bitan faktor. Naravno, ima tu još mnogo toga što treba da se popravi, od infrastrukture i tih stvari, ali se vidi se da liga napreduje iz godine u godinu“, kaže Štilić

Veliki uticaj na njegov povratak imao je Amar Osim, koji ga je trenirao u oba mandata u Željezničaru.

“Amar kao Amar je zanimljiv sam po sebi. Ima interesantan način interpretacije i sa njim kad nije dosadno. Međutim, moram da naglasim da je to jedan odličan trener. Iskren je, direktan i pre svega normalan. Mi imamo dobar, prijateljski odnos ali u isto vreme smo profesionalci. Kad se radi – radi se, kad se zeza – zeza se“, završava Štilić razgovor za Mozzart Sport.