Šef bande kosmatih i bradatih, izvršilac Baba Vanginih planova: Otišao arhitekta bugarskog čuda

Postoje selektori koji crtaju po tabli, a ima i onih (nekada ih je bilo mnogo više) koji ne pokušvaju mnogo da "pametuju", već pokušavaju da psihološki rasterete igrače i puste ih da igraju ono svoje, a Dimitar Penev bio je ovo drugo. U vreme kada su njegovi igrači ličili više na planinske hajduke nego na manekene iz kataloga, on je vodio bandu kosmatih i bradatih kao stari balkanski strateg, mirno, tvrdoglavo i sa verom da će se istorija jednom smilovati i na one koji su decenijama bili iza gvozdene zavese. Ako je Vangelija Gušterova, poznatija kao Baba Vanga, ikada imala plan za bugarski fudbal, Penev je bio njen najpouzdaniji izvršilac.

Danas se Dimitar Penev pridružio Trifonu Ivanovu, svom ratniku sa terena, još jednom kosmatom i bradatom simbolu te nezaboravne generacije, preminuo je u 80. godini. Bugarski Vuk preminuo je 2016. od srčanog udara u 51. godini, a sada mu se na nekom drugom mestu pridružio i njegov stari, mudri selektor.

Taj pogled ispod gustih obrva, cigareta koja je izgledala kao deo taktike, rečenice kratke, sve je to bilo njegov potpis. Nije vikao, nije glumio genija. Samo je verovao u svoje ljude: Hrista Stoičkova, Jordana Lečkova, Naska Sirakova, Krasimira Balakova, Trifona Ivanova... Verovao je u trenutak i u to da velike sile padaju kad se najmanje nadaju. A onda je došla 1994.

Ali pre nego što je postao arhitekta najvećeg čuda u istoriji bugarskog sporta, Dimitar Penev je bio fudbaler starog kova. Rođen 12. jula 1945. godine u selu Mirovjani, prve profesionalne korake napravio je u Lokomotivu iz Sofije, da bi se ubrzo preselio u CSKA, klub u kom je proveo najveći deo karijere i postao legenda. Kao centralni bek, bio je tvrd, pouzdan i tih, od onih koji ne ulaze u udžbenike po lepoti poteza, već po težini prisustva.

©Reuters

Za CSKA je igrao punih 13 godina, upisao više od 300 ligaških nastupa i osvojio ukupno 13 domaćih trofeja. Dva puta je proglašen najboljim bugarskim fudbalerom godine, a za reprezentaciju je nastupio 90 puta, učestvujući na tri Svetska prvenstva: 1966, 1970. i 1974. Bio je deo generacije koja je znala šta znači nositi državni grb u vreme kada se fudbal igrao bez filtera i kalkulacija, što je kasnije preneo i u trenerskom poslu.

Po završetku igračke karijere, Penev je gotovo prirodno prešao na klupu. U CSKA je kao trener osvajao titule i kupove, a klub je pod njegovim vođstvom stigao i do polufinala evropskih takmičenja, uključujući Kup pobednika kupova 1989. godine. Ipak, sve je to bilo samo uvod.

Godine 1991. preuzeo je reprezentaciju Bugarske i dobio u ruke ono što će istorija kasnije nazvati Zlatnom generacijom. Stoičkov, Balakov, Lečkov, Kostadinov, Sirakov, Trifon Ivanov, individualci rasuti po najjačim ligama Evrope, ali bez zajedničkog jezika. Penev im ga je dao. Ne kroz komplikovane šeme, već kroz jednostavnu ideju koja se citira danas u svim bugarskim medijima "niko nije veći od tima, ali svi zajedno mogu da budu veći od sveta".

©Reuters

Svetsko prvenstvo u SAD-u 1994. počelo je porazom od Nigerije. Završilo se besmrtnošću. Padale su Grčka, Argentina, Meksiko, a u četvrtfinalu i favorizovana Nemačka, i sve je to Baba Vanga unapred videla, a egzekutor onoga što je sudbina namenila bio je upravo Penev sa svojim momcima. Bugarska je stigla do polufinala, završila četvrta na svetu i zauvek promenila sopstvenu sliku o sebi. To nije bio samo sportski uspeh, već nacionalno buđenje.

Za taj podvig Penev je proglašen trenerom veka u Bugarskoj. Odveo je reprezentaciju i na Evropsko prvenstvo 1996, a njegov autoritet nikada nije dovođen u pitanje, jer se nije temeljio na tituli, već na poštovanju. Trenersku karijeru završio je 2012. godine, ali nikada nije napustio fudbal. CSKA je ostao njegova kuća, kao konsultant, kao počasni predsednik, kao čovek koji je do poslednjih dana pratio sudbinu kluba i razvoj novog stadiona Bugarske armije.

Arhitekta bugarskog čuda je otišao, ali plan je odavno izvršen i ostavljen u amanet da se prepričava generacijama.