Sećanje Džej Džeja Okoče: Tuš kabina u Boltonu, šut karta u Bajernu i trening sa Ronaldinjom

Bio je najveći fudbalski zabavljač koga smo ikad videli. Bio je onaj čovek koji bi vam izmamio osmeh na lice. Jednostavno, kad vidite za šta je sve bio sposoban Džej Džej Okoča ne možete da se ne zapitate – šta bi bilo da je bio ozbiljniji i da se nije zabavljao na terenu. Da li bi disciplina iz njega izvukla ono najbolje ili bi ga potpuno ugasila?

Bez obzira na sve, njegov legat ostaju potezi koji su bliži tome da ih vidite na plaži nego u nekom derbiju Premijer lige. Jer Džej Džej je bio endemska vrsta fudbalera, onakva kakva danas skoro da ne postoji. Rajan Šerki je nešto najbliže njemu, ali samo pogledajte koliko javnost razapinje Francuza zbog toga što na terenu ponekad deluje neozbiljno, ali je uprkos tome fudbalski majstor najfinijeg kova. Baš kao što je Okoča bio.

Legendarnog Nigerijca ne viđamo često u javnosti. Uglavnom retko priča, ali se u podkastu “Obi Van” kod Džona Obija Mikela prisetio nekih zanimljivih momenata iz karijere. Za početak, pričao je o periodu u Boltonu. Bio je to zlatan period kluba sa nekadašnjeg “Ribok stadiona”. Pored Okoče, tu su bili čuveni rastafarijanac Rikardo Gardner, zatim Jusi Jaskelainen, Juri Đorkaef i mnogi drugi. Na klupi, ko drugi nego Sem Olardajs.
“Sem me je ubeđivao da pređem u Bolton. Kad sam došao, nisam znao ništa o klubu. Ljudi iz uprave su mi rekli da se nalazimo na deset minuta od Mančestera. Kad sam čuo da smo toliko udaljeni, pomislio sam: 'Oh, mora da je isti nivo kao Mančester junajted'. Pozvali su me na pregovore, pokupili me na aerodromu u Mančesteru i odvezli me direktno do stadiona Boltona. Obišao sam ga, posle su me vodili do hotela, grada. Na prvu mi je sve izgledalo vrlo zanimljivo”, prisetio se Okoča.

Sve je izgledalo uredno i pristojno dok nije došao do trening centra. Tu se priča menja.
“Nisu me odveli do trening centra, to su krili od mene. Tek kad sam potpisao ugovor, oni su me odvezli do trening centra. Ulazim tamo – svlačionica je bila kao kabina. Još gore su bile tuš-kabine. Mogu da stanu najviše tri čoveka. Uvek morate da čekate svoj red da biste se istuširali. Rekao sam sebi: 'Šta ti radiš ovde, ostavio si porodicu u Parizu zbog ovoga'”.

Posebno poglavlje sa Ronaldinjom u Pari Sen Žermenu. Mnogi kažu da je Okoča bio mentor legendarnom Brazilcu. Ipak, Nigerijac se prisetio kako je sve izgledalo na treninzima.
“Treneri su uvek gledali da na treninzima ne igramo zajedno. Zamislite da mene i Ronaldinja stavite na treningu u istu ekipu, a nas dvojica u 'piku' forme. Ko bi mogao da nas čuva? Bilo je neverovatno. Radovao sam se svakom našem zajedničkom treningu, učili smo jedan od drugog. Nikad nismo kopirali jedan drugog. Drago mi je što je kasnije pričao kako sam ga inspirisao. On je došao mlad iz Brazila, ali nikad nije bilo ljubomore među nama. Uvek sam se divio njegovom talentu”.

Uprkos dobroj saradnji između dvojice majstora - problem je bio trener Luis Fernandez.
"Mi smo imali mnogo problema sa Fernandesom i nisam mogao da razumem zašto. To je bio razlog zbog kojeg sam otišao. Ušao bi u svlačionicu, video nas kako se smejemo, iako smo se mučili sa ono malo francuskog koje smo znali, i pitao nas šta nas to čini toliko srećnim. Nije nam se dopadalo što se stalno okomio na nas, pa zašto ne bismo mogli da se smejemo pre treninga? Nismo zaista uživali u vremenu provedenom sa njim”.

Iako je u Francuskoj bio jedan od najboljih igrača ekipe, PSŽ ipak nije bio klub kakav je danas. Ni blizu.
"Otišao sam u PSŽ u pogrešno vreme. Zamislite da sam otišao sada. Igrao sam sa Poketinom, Artetom, Hajnceom i Ronaldinjom, ali to je bilo samo jednu sezonu pre nego što sam otišao. Bilo je pogrešno vreme jer sam, kada sam stigao tamo, zatekao igrače koji su bili jednostavno srećni što su tu. Dakle, mentalitet nije bio isti. Tek u četvrtoj sezoni sam zaista počeo da uživam u fudbalu tamo. Želeli su da ostanem još godinu dana, ali meni je već bilo dosta jer sam želeo da igram u Premijer ligi”, nastavio je Okoča.

Pričao je i o iskustvu iz Turske dok je nosio dres Fenerbahčea i dobio ime Mohamed Javuz.
"Dali su mi turski pasoš sa turskim imenom Muhamed Javuz. Pitali su me da izaberem tursko ime, pa je najlakša opcija bila Muhamed… Bio je to čovek koji je radio za nas. Svi smo ga voleli, pa sam izabrao njegovo ime. Prvog dana kada sam putovao sa tim pasošem, seo sam na svoje mesto. Onda su mi rekli: ‘Dobrodošli, gospodine Javuz.’ Nisam znao da se obraćaju meni. Zaboravio sam svoje ime. Svačega je bilo. U Fenerbahčeu sam video kako predsednik kluba pred igračem cepa njegov ugovor i govori mu da prijavi klub FIFA”.

Neizostavan deo priče je reprezentacija Nigerije čiji je Okoča bio član. Bila je to supertalentovana generacija koja je 1994. godine otišla na Mundijal u Ameriku i došla do osmine finala. Kažu da je mogla mnogo više.
“Mislim da smo 1994. godine imali možda jednu od najboljih reprezentacija Nigerije ikada, ali smo jednostavno bili srećni što smo uopšte na Svetskom prvenstvu jer nam je to bio prvi put. Nismo ni znali koliko smo zapravo bili dobri. Znate, zemlja poput Nigerije nema čak ni kamp za reprezentaciju Super orlova. Ponekad dugujemo novac hotelima u kojima su igrači smešteni. Dešava se da se igrači tokom turnira svađaju zbog bonusa. To nije dovoljno dobro”.

Ono što možda nije toliko poznato, to je informacija da je Okoču kao klinca želeo Bajern iz Minhena. Možda su se u Minhenu kajali zbog te odluke.
“Otišao sam sa njihovim omladinskim timom na turnir u Švajcarsku i posle toga su želeli da me potpišu. Dali su mi ponudu, ali samo usmenu, rekli kako ne mogu da mi daju profesionalni ugovor dok ne napunim 18 godina. Takva su bila pravila u Nemačkoj. Pitao sam ih: 'Možete li da mi date bilo kakav ugovor, jer ne mogu da dođem čak iz Nigerije da bih se oslonio samo na usmeni dogovor. Šta ako se povredim i kažete mi da odem kući?'. Oni su mi rekli: 'Ako to ne prihvatate, žao nam je'. Tako je sve propalo”.

Posle toga nije bilo druge nego da se spusti u niže lige kako bi dobio šansu da u Nemačkoj igra i probija se.
“Potpisao sam za trećeligaša Borusiju Nojnkirhen i ostao do zime. Video me je Ajntraht iz Frankfurta. Razumeli su moju situaciju i ponudili mi jednogodišnji amaterski ugovor, pa potom profesionalni na dve godine”.

Bio je to momenat koji je sve promenio. Baš u dresu Ajntrahta postigao je čuveni gol protiv Karlsruea. Njegovo bacanje Olivera Kana postalo je jedan od legendarnih momenata Bundeslige. Gol koji se i danas smatra za istinsko fudbalsko remek-delo.
„Taj gol mi je promenio život, pogotovo što se Oliver Kan u tom trenutku nalazio u životnoj formi. Zbog toga sam dobio priznanje van Nemačke. Zadržao sam loptu duže nego što sam hteo. Nije mi bila ideja da osramotim Kana, samo sam tražio prostor za šut. Trener mi je posle u šali rekao da nikad više ne bih igrao da lopta tada nije ušla u gol. Kasnije sam upoznao i Kana, ali nisam hteo da ga podsećam na taj gol. On je veliki momak koji se jako retko smeje“, završio je Okoča.

Ako ne znate o čemu je reč samo pogledajte snimak i samo će vam se reći. Neki kažu da Oli Kan još uvek leži na travi posle ovakvih poteza Nigerijca.