Sećanja Stevana Jovetića: Imao sam užasnu frizuru, nisam znao italijanski, žalim za Realom

Ovakva kakva je - ozbiljna je. A zamislite samo kakva bi karijera Stevana Jovetića bila da se nisu desile povrede. Verovatno bi pričali o igraču koji je kalibar da igra za najveće klubove u Evropi. I da ima zapaženu ulogu u njima. Toliko je bio talentovan. Još od dana kad je nosio dres Partizana kod popularnog "Puja" se videlo da je u pitanju majstor najfinijeg kova.

Nije ni čudo što ga je Fjorentina na leto 2008. godine platila crno-belima 8.000.000 evra za njegov transfer. Usledilo je pet nezaboravnih godina u Firenci, potpuna igračka afirmacija i transfer karijere u Mančester Siti. Posle svega što je prošao u karijeri, upravo je period u Violu za njega bio možda i najbolji. Barem statistički - 135 utakmica i 40 golova. Ko zna koliko bi još bilo i mečeva i pogodaka da mu se u trećoj sezoni nije dogodilo kidanje ligamenata kolena. Od tada su krenuli svi Stevanovi pehovi sa povredama.

Elem, 13 godina kasnije, sadašnji igrač AEL-a iz Limasola je ponovo bio u Firenci na proslavi 125 godina kluba. U to ime, dao je intervju za klupski kanal na "Jutjubu" u kojem se podsetio nekih važnih momenata iz života i karijere. Najpre, o dolasku u Firencu.
"Bio sam dečak od 18 godina koji je slabo govorio italijanski i imao užasnu frizuru. Ta frizura je ostavila trag u istoriji? Jeste. Ali kada danas pogledam fotografije... Bože. Ipak, sećam se prvog dana kada sam došao. Stil mi je, blago rečeno, bio upitan. Ali sam ovde u Italiji naučio mnogo toga. Naučio sam jezik, upoznao veliki broj ljudi, stekao mnogo prijatelja. Imam čak i stan ovde. Naravno, uvek pratim Fjorentinu, navijam za nju i uvek je lepo vratiti se", rekao je Jovetić.

Bila je to sezona 2008/09. Dres Viole nosili su Alberto Đilardino, Adrijan Mutu, Rikardo Montolivo, Martin Jorgensen, Sebastijan Frej, a trener je bio Čezare Prandeli. Viola završava četvrta na tabeli, a Jovetić se mic po mic probija do startnih 11.
"Prva sezona je, naravno, bila najteža. Veliki je prelaz iz srpskog fudbala u italijanski, a italijanski fudbal je tada bio najbolji na svetu. U prvoj godini sam se malo mučio. Ali sada, kada pogledam sve te snimke — imam CD sa svake sezone, sa svim svojim utakmicama, golovima i asistencijama — vidim da je zapravo sve bilo mnogo bolje nego što mi se tada činilo. Onda sam se u drugoj sezoni potpuno oslobodio. Postigao sam gol protiv Sportinga iz Lisabona, kojim smo izborili plasman u Ligu šampiona. Posle toga dve golčine protiv Liverpula, dva gola protiv Bajerna... Mislim da sam te sezone ukupno postigao 11 golova. A onda je u trećoj godini stigla povreda. Posle nje sam se vratio još jači. Mislim da je to bilo veoma važno, posebno sa mentalne strane".

Protiv Sportinga je bio gol za plasman u Ligu šampiona, a onda u nokat fazi elitnog takmičenja u sezoni 2009/10 dvomeč protiv Bajerna. Stevan postiže dva gola na Artemio Frankiju u revanšu, ali Viola nije izdržala. Ostala je samo Pirova pobeda (3:2) posle poraza u Minhenu (1:2).
"To je bila neverovatna utakmica koju smo odigrali. Po meni, zaslužili smo da prođemo dalje. U prvoj utakmici su postigli gol iz ofsajda. Da se danas igra, taj gol ne bi bio priznat. Ali tada je tako bilo. I sudije mogu da pogreše".

Iz Stevanovih reči se vidi da ni on sam nije bio svestan šta je sve uspeo da napravi u karijeri, uprkos povredama.
"Uvek sam bio fokusiran samo na to da igram, da uživam, a sve ostalo bi došlo kao posledica. Nikada nisam razmišljao o tome gde ću otići, šta će biti sledeće. Bio sam srećan što igram i onda sam puštao da me put odvede tamo gde treba".

Pored brojnih dobrih momenata na terenu, oni najteži desili su se van njega.
"Moj otac je preminuo pre sedam godina i to je rana koju i dalje veoma osećam. U početku je to šok. Jednostavno ne prihvatiš. Ni danas to ne prihvatam potpuno. Ali, kao što sam rekao, fudbal mi je malo pomogao. Na neki način te ne pušta da razmišljaš, jer nemaš vremena. Možda je to čak i dobro, jer bi u suprotnom sve bilo još bolnije. Nas dvojica smo imali posebno vezu. Uvek me je vodio, gledao je praktično sve moje utakmice. Sećam se i kako je reagovao dok ih je gledao — uvek napet, uvek nervozan. Ali to su prelepe uspomene. Drago mi je što je uspeo da isprati gotovo celu moju karijeru. Ne baš celu, ali skoro. Jedino mi je žao što nije dočekao da postane deda. Imam troje dece i to je nešto što će zauvek ostati kao žal koji nosim u sebi".

Prvo kidanje ligamenata imalo je veliki uticaj na karijeru Stevana Jovetića. Sve se desilo u trenutku kad je bio u odličnoj formi.
"Bilo je veoma teško. Bio sam još klinac i odjednom ti se oduzme sve — san, planovi, sve ono što želiš da radiš. I znaš da možda nećeš moći da se vratiš sedam, osam, devet meseci... Na kraju je bilo 11 meseci, praktično cela sezona. Ali tada sam imao porodicu uz sebe. Imao sam i mentalnu snagu da se vratim. U sebe nikada nisam sumnjao. Znao sam da ću se vratiti jači nego pre. Bio sam u Nemačkoj, tamo sam operisan, pa sam deo oporavka nastavio ovde, pa opet tamo... Težak period".

Za 20 godina karijere desilo se toliko toga, ipak, iskusni Crnogorac najviše žali za samo jednom stvari.
"Kada sam bio u drugoj godini u Firenci, stigao je poziv Real Madrida. U tom trenutku nisam osećao da treba da odem. Tek sam počeo da igram, bio sam srećan i bilo mi je lepo. Rekao sam sebi: „Igraću još godinu, dve, pa ću onda otići tamo. To je možda jedina fudbalska odluka koju bih danas mogao da izdvojim. Nisam otišao u Real, ali sam otišao u Siti, Inter, Monako, Sevilju... Malo sam proputovao", prisetio se Jovetić.