Sećanja i razmišljanja Gorana Drulića: Nemamo napadače kao što je bio Pjanović, pitajte velike “stručnjake” zašto

Malo je napadača u “postbarijevskoj eri” koje su zvezdaši voleli kao Gorana Drulića. Brz, jak, moćnog šuta, sa dobrom igrom glavom… Imao je sve što “devetka” treba da ima. Pa još kada je bio u tandemu sa Mihajlom Pjanovićem… Bila je milina gledati dvojicu takvih strelaca zajedno na terenu.

Karijera Gorana Drulića je mnogo obećavala dok je tresao mreže u dresu Zvezde, ali te partije više nikada nije ponovio. Povrede su mu isekle kolena i karijeru pa nije dostigao visine kakve su mu se predviđale. Od Saragose je sve krenulo niz brdo, pa ga je put dalje vodio kroz belgijski Lokeren, grčki OFI i Kavalu, te malene klubove na Pirinejima La Muelu, Andoru i Sarinjenu gde 2013. završio karijeru. Od tada se malo pojavljivao u javnosti, nije ga bilo u medijima, nestao je sa fudbalske mape. Retki su intervjui Gorana Drulića otkako je završio karijeru, a jedan od njih je dao ovih dana za Vesti. 

I danas, 20 godina posle odlaska u Saragosu, Drulić je najskuplje prodati igrač u istoriji Zvezde. Njegov tadašnji transfer od 27.000.000 nemačkih maraka se danas računa kao transfer od 13.000.000 evra. Nijedan Zvezdin igrač danas ne vredi toliko. O aktuelnim napadačima da i ne govorimo. Svi zajedno nisu ni blizu te sume. Kako to objašnjava Drulić?

“To je već pitanje za stručnjake, za te velike „stručnjake“ koji znaju sve o fudbalu. Zvezda je velikan u kojem sam proveo 10 prelepih godina. Zvezda je imala dobre špiceve tada. Bio je tu Zoran Jovičić, Perica Ognjenović, Miodrag Pantelić. Ja sam radio sve što se tražilo. Posle je došao Pjanović kao najbolji napadač iz OFK Beograda. Odlično smo se slagali. Dobro je bilo što nismo bili isti stil igrača. Pjana je bio pravi golgeter i trebala mu je polušansa da da gol. Ja sam više radio za ekipu i tu je bio taj spoj. On je imao svoje utakmice, ja svoje. Bili smo tu jedan za drugoga. On je dve, tri godine bio najbolji strelac lige i igrač koji garantuje od 25 do 30 golova svake sezone. Toga više nema. Je l’ imamo više takvih igrača? Ne. Zašto? Ne znam. To je već posebna tema”, kaže Goran Drulić za Vesti.

(©MN Press)

Ipak, sviđa mu se ideja njegovog nekadašnjeg saigrača Dejana Stankovića koji je u prvom timu dao šansu nekolicini Zvezdinih mladih igrača.

“Meni je drago što je došao neko ko razmišlja slično meni. Forsira našu decu. Ja sam uvek za to da stranac treba da igra, ali samo ako pravi razliku. Zvezda je u jednom trenutku imala 10 stranaca i pet naših igrača. Mislio sam, da li je moguće da Srbija nema fudbalere za Zvezdu i da ne može da pravi igrače? Da li je moguće da više nema Tome Milićevića, čoveka koji je dao svoj život za Zvezdu i stvarao igrače. Pižon, koji je napravio mnogo igrača, a nikad se nije eksponirao, Vojin Lazarević… Stankoviću želim svu sreću ovoga sveta, da ostvari san i treći put uđe u Ligu šampiona. Želim da ostvari svoje razmišljanje i stvori ekipu koja će igrati kako on želi”.

Drulić i Stanković su tada bili jedni od gomile talentovanih momaka koje je Zvezda odškolovala u svojim mlađim kategorijama i lansirala kroz prvi tim. Drulić se priseća kako je iz Negotina došao sa 15 godina i krčio put.

“Zanimljivo je to kada si u malom selu i dođeš u veliki grad ko što je Beograd. Sada sve to izgleda da je prošlo brzo, ali nije. Bilo je i lepih i teških trenutaka. Ja pamtim sve. Kada se dotaknem tih tema, pričam sinu kako sam išao na treninge. Iz Prahova pešaka do Negotina, nekad biciklom ili autostopom. Nije uvek bilo voza, a nije uvek bilo ni lepo vreme. Trenige smo imali i po snegu i po kiši. Kada sam došao u Beograd, veliki deo te šampionske generacije sa Savićevićem, Jugovićem, Mihajloviće, Penčevom i ostalima je rasprodat. Mi tada nismo imali kontakta sa prvim timom kao što je danas. Drugačija su vremena bila, nismo bili blizu prvog tima, trenirali smo na šljaci... To što se meni desilo je bio san svakog deteta. Znaš zašto si došao tu i „grizeš“, biješ, tražiš svoje i nikad ne ideš u nazad. Iz ove perspektive, mogu da kažem da je fudbal mnogo napredovao, mnogo je drugačiji. Mene su stariji tada kritikovli kako su više voleli fudbal voleli od mene, a današnje generacije drugačije gledaju sve u odnosu na moju. Izgleda da se ljubav prema igri gubi, a sve više se vidi materijalno”, smatra Drulić.

(©MN Press)

Priseća se i kako je kroz pozajmice tražio mesto u prvom timu Zvezde.

“Kada završiš omladince, dobiješ opcije za dalje. Ja sam odlučio da odem na pozajmicu kako bih igrao. Velika je bila konkurencija. Otišao sam u Železnik, posle toga u Zvezdin „B“ tim Voždovac koji je igrao Srpsku ligu. Tako sam u sezoni postigao 51 gol. Onda je došao Stanislav Karasi koji je predložio meni i Nenadu Lalatoviću da sa njim odemo u Radnički Kragujevac u kojem sam bio najbolji strelac sa 18 golova. To me je preporučilo da odem u Barselonu B. To je nebo i zemlja. Barselona je mnogo organizovan klub. Uvek se šalim da kada jednom zgaziš tamo, ceo život si deo te njihove porodice i njihov član. Oni su čudo”.

Kada se iskalio za prvi tim Zvezde, bio je moderan napadač koji je mogao da nosi svakog protivnika na leđima. Pogotovo je žestoke bitke vojevao u derbijima protiv Partizana.

“Imao sam čoveka sa kojim sam konstantno vodio rat, a to je Vuk Rašović. To je momak koji je kao igrač imao veliko srce. Uvek je bio korektan. Teren je teren, kad god smo se viđali van toga pozdravljali smo se. Na terenu je bio rat. I sa njim i sa Vladom Ivićem, sa Saletom Ilićem. E sad, kada se završe utakmice… Bili smo bre kao braća. Jedini derbi na kojem sam dao gol smo izgubili. Na 0:1 za nas smo promašili penal. To nas je ubilo. To je jedini derbi koji sam izgubio. A što je najgore, dao sam gol. Na JNA mi je to jedini izgubljeni derbi, a na Marakani nisam nikad poražen. Gol u tom meču je velika radost, uz dužno poštovanje svih ostalih mečeva”.

(©MN Press)

Uprkos velikom rivalitetu, na igrače Partizana je uvek gledao sa poštovanjem. Danas igrači iz tog perioda sede na klupama večitih.

“To je to naše vreme. Savo i Deki su deo toga. Savo jeste malo stariji, ali svi smo tada nekako drugačije gledali na stvari. I dan danas, kada se sretnemo, svi se poštujemo. U Beogradu igramo mali fudbal. Nema mržnje. Sastanemo se, igra Pjana, pa pokojni Bunjevčević... Bunja nas je držao na okupu. Vidim se sa Savom Miloševićem. Sa njim sam igrao u Saragosi. Kao da smo svaki dan bili zajedno i družili se. Tako i treba da bude. Jedno je meč, a drugo život. Svima nam je i tada bio san da postanemo profesionalci i budemo u najvećim ekipama, makar i u Srbiji. Maštao sam, a mašta ide dalje, uvek hoćeš još. I danas je tako i voleo bih da napredujem kao trener i preuzmem neki veliki tim”.

Iako će mnogi danas reći da je bila šteta što je tako talentovan igrač otišao u Saragosu, a mogao je u neki veći klub, Drulić ne misli tako.

“Nije to bila greška. Sve se dešavalo spontano, sve je išlo jedno za drugim. Nenormalno su me pratile povrede. Mnogo je teško bilo. Imao sam sedam operacija za četiri godine. Bio sam takav igrač, da bih u španskom fudbalu uživao. Imao sam ozbiljne igrače pored sebe. Igro sam sa Militom, sa Davidom Viljom, pa Havi Moreno, Savio….Sve ozbiljni igrači. Ali…”.

Drulić sada polako gradi trenersku karijeru u Španiji.

“Živim u u Saragosi sa suprugom i decom. Poslednjih 10, 11 godina bavim se mlađim kategorijama, a sada vodim jedan prvi tim iz četvrte lige. Igrači mog tima odlaze ujutru na posao, rade, a popodne se okupljamo i treniramo. Hvatam korak, malo po malo”.

Srbiju ne zaboravlja i rado joj se vraća.

“Moja deca obožavaju da idu kod babe i dede. Zavičaj se ne zaboravlja i dolazimo u Negotin i preko leta i tokom zime”.