Sećanja Dušana Petkovića na 2006. godinu: Milioneri se svađali oko premija, nisam bio pekar nego Duci institucija

Iza nas su bile odlične kvalifikacije, samo jedan primljen gol u sudaru sa Španijom, a ispred Mundijal 2006. godine u Nemačkoj i velika očekivanja nacije. Ali uporedo sa jednom državom, zajednicom Srbije i Crne Gore, srušio se i jedan nacionalni tim predvođen Ilijom Petkovićem. Na turniru je viđena katastrofa, porazi od Holandije i Obale Slonovače, te katastrofa u sudaru sa Argentinom.

A pre turnira mnogo kontroverzi, narušenih odnosa, i atmosfere koja nije mogla da izrodi ništa dobro. Mnogi i danas smatraju da je tadašnji selektor Ilija Petković napravio kobnu grešku odlukom da u nacionalni tim pozove sina Dušana, dugogodišnjeg internacionalca u Japanu, Rusiji i Nemačkoj.

(1,80) Engleska (3,45) Hrvatska (4,80)

Javnost se obrušila na selektora, Dušan Petković je posle velikog skandala napustio pripreme u Austriji, a reprezentativni brod se nasukao u Nemačkoj. O svemu tome u intervju za Srpski Telegraf pričao je Dušan Petković. I izneo niz pikantnih detalja iz tabora reprezentacije iz 2006. godine.

“Nisam bio pekar, pa da me je Ilija slučajno poveo. Igrao sam standardno u svim klubovima, dobijao najviše ocene u Nemačkoj, Rusiji i Japanu. Kada sam se borio za titulu prvaka Japana s Jokohamom, tada je Piksi bio peti-šesti s Nagojom. Deset dana sam dominirao u Austriji na pripremama pre puta u Nemačku”, počeo je priču za Srpski Telegraf Dušan Petković.

Usled pritiska javnosti, u tom trenutku, iskusni univerzalac se vratio u Beograd.

“Znao sam da neću da igram, znao sam da se sprema teren da se ćaletu i meni stavi etiketa glavnih krivaca što me je pozvao. Odlučio sam da napustim reprezentaciju posle četiri-pet dana, samo sam čekao trenutak da svima dokažem da sam mnogo bolji od velike većine. Da mogu da im zapušim usta i odem”.

Tokom priprema za Mundijal u Nemačkoj u taboru reprezentacije Srbije i Crne Gore najmanje se pričalo o fudbalu.

„Neki su se svađali kao cigani oko premija za četvrtfinale i polufinale. Bili su milioneri, a tražili su bankarske garancije za isplate. Zamisli sada mene, koji znam da ćemo doživeti katastrofu. Što se niko nije vratio u Beograd posle Mundijala? Što je bilo 0:6? Oni neće reći”.

Pričao je i kako se treniralo u Austriji. Odnosno kako se nije treniralo.

“Mi i trening, pa spremali smo se kao da igramo protiv veterana kluba iz Superlige Srbije. Svaki put kada je dolazio teži trening, "zvezde" su se žalile i govorile: "Stani, polako." Dođem u sobu i gledam posle toga na TV pripreme Nemaca i Francuza. Oni trče, bicikli, padobrani, a mi kao na plaži, kao da smo turisti”.

Kažete da su kondicioni treninzi bili rak-rana za pojedince?

“Doveli mi nekog kondicionog trenera i sve oko lastiša radimo. Pojedinci viču: "Pa kako ide sad, pokaži još jednom." Gledam u ćaleta i razmišljam: 'Ako ovaj napravi još jedan kolut, ode sve.' Previše je zajebancije bilo, ljudi nisu bili svesni, naši protivnici su bili elementarne nepogode”.

Nije nikakva tajna da je bilo mnogo sukoba unutar tima u tom trenutku. Vidić i Kežman su se zakačili na treningu, ali nije to bilo sve.

“Sve je mnogo lako i čisto. Ko priča istinu, nema problem da se seti. Ko je išao da miri Vidu (Nemanja Vidić) i Kežu (Mateja Kežman)? Ko je bio na sastanku s Toletom Karadžićem? Ko je išao kod Ilije da smiruje situacije? Pa ja. Meni je u reprezentaciji nadimak bio Duci Institucija”, zaključio je Dušan Petković.