Sazrevanje redova Petkovića: Jedan Pavlović kao vodilja, drugi kao zamka

Strojevim korakom ka sazrevanju. Tek je gušter, dok ne postane džomba moraće da savlada raznolike životne, psihološke i fudbalske lekcije, ali prvi čin Mihajla Petkovića na elitnoj pozornici nagoveštava da je Partizan dobio vojnika spremnog da u borbu uđe prsa u prsa. Bez straha od greške ili respekta prema deset i više godina starijim protivnicima, a sa velikom količinom samopouzdanja da se predstavi publici kao redov koji zaobilazi prepreke.

Ispalo je savršeno. Postigao je vodeći gol na premijernoj utakmici crno-belih u Mozzart Bet Superligi, učestvovao u nekoliko obećavajućih akcija, preuzimao odgovornost, istovremeno se igrao fudbala. Iskonski, dečački. Napunio je oči Grobarima i sam sebe doveo na raskrsnicu. Jedan pravac vodi na magistralu, tamo gde automobili nestaju, već daju gas bez obzira ima li za to potrebe ili ne; drugi je skretanje ka fudbalskoj provinciji, sporednoj, prašnjavoj stazi odakle se, uz mnoge prepreke možda jednog dana opet izbije na auto-put, samo što za to nema garancija.

Pogubno bi bilo pred Petkovića staviti bilo kakvu vrstu pritiska u trenucima kad je tek ušao u prvi tim, međutim, život u Partizanu mimo tog opterećenja po um nije izvodljiv, zbog čega će pre ili kasnije popularni Ćićko spoznati sve zahteve fudbala na najvišem nivou u Srbiji. Šta znači kad svi netremice gledaju u njega u nadi da će reprizirati potez iz Ivanjice i kako Partizanova publika ume da bude okrutna prema deci prekomandovanoj iz mlađih kategorija. Posle onoga što je izveo u subotu veće, talenat iz „klase 2004“ možda je nesvesno podigao standarde, na svakoj narednoj utakmici Grobari će s pravom očekivati gest nalik onom iz 21. minuta kad je efektno matirao Borisa Velimirovića, s tim što bi u zahtevnom procesu oblikovanja javnost – bilo stručna, bilo navijačka – morala da bude strpljiva, jer oscilacije prirodno prate proboj. Pitanje je samo ko može da im dokoči.

Dva primera iz bliske prošlosti su upečatljiva i na njima bi Mihajlo Petković mogao da gradi ličnost, jača karakter i napreduje u okruženju koje najčešće nema strpljenja da sačeka ili istrpi bubice darovitih dečaka. Kako bi trebalo da se ponaša pokazao mu je Strahinja Pavlović. Sadašnji štoper reprezenatacije Srbije je, baš kao i Pele iz Ćićevca, šansu u prvom timu dobio prinudno. Usled povrede Svetozara Markovića i „krakte“ rotacije, tadašnji trener Zoran Mirković mu je maltene odmah posle priprema u Turskoj u zimu 2019. omogućio debi za seniore, momak iz Šapca „pokidao“ na meču sa Proleterom, sedam dana kasnije kvalitetno odirgao večiti derbi i više ga niko iz prvog tima nije pomerio sve dok nije obezbedio transfer u Monako vredan 10.000.000 evra. Posle samo sedam, osam meseci igranja za Partizan.

Priliku je dobio, zgrabio i nije ispuštao. Iako je i u njegovim izdanjima bilo propusta, Kalaba je energijom i posvećenošću „kupio“ tadašnjeg trenera Sava Miloševića, rukovodioce, navijače i pokazao kako bi mladi igrač trebalo da se ponaša kad dobije priliku da realizuje san. Što bi nekadašnji as Parnog valjka, potom i strateg, Goran Stevanović rekao:

„U životu ti neće doći uvek lopta na zicer, nekad moraš da postigneš gol iz polušanse“.

Mihajlo Petković i Lazar Nikolić (© Star sport)

Na suprotnoj strani skale je primer Strahinjinog prezimenjaka i ispisnika, Lazara Pavlovića. Oduševio je talentovani vezista publiku na niškom Čairu kad se maja 2019. pojavio u revanšu polufinala Kupa Srbije, predstavljao pozitivno iznenađenje Sava Miloševića, stavom i stilom nagovestio da bi mogao u budućnosti da bude oslonac Parnog valjka, a ispostavilo se da je momku iz Obrenovca utakmica sa Radničkim bila najbolja u crno-belom dresu. Nikad kasnije, a imao je tri godine, nije ponovio tako zrelu partiju i kao posledica je usledio rastanak sa klubom koji ga je negovao. Može biti da su Pavlovića „pojela" velika očekivanja u vidu težine „desetke“ na poleđini dresa, jurnjava za trofejima, konkurencija, nepoverenje trenera, ali zamka u koju ne bi smeo da upadne Mihajlo Petković jeste da mu meč sa Javorom u subotu veče bude vrhunac boravka u Partizanu. Da jednog dana priča:

„Mogao sam više...“

Ohrabrujuća okolnost za Petkovića što pored sebe ima mentora u vidu Ilije Stolice, strpljivog i studioznog u korišćenju mladih naraštaja, a dovoljno hrabrog da im ukaže šansu. Jednu lekciju su i šef stručnog štaba i krilni vezista savladali: pokazali su da su iznad situacije, pošto se danima provlačilo da Partizan nema (dovoljno) bonusa, da je u problemu posle povrede Nemanje Jovića, čak je i sam trener govorio o potrebi angažovanja još jednog mladog fudbalera... Taj jeziv pritisak neko drugi ne bi izdržao, ali od prvog minuta duela sa Javorom, Mihajlo je zgrabio loptu i demonstrirao sportsku drskost. Bilo je u bliskoj prošlosti svilenih izdanak Partizanove škole, mada dečko iz Ćićevca je, sudeći na osnovu prvih 56 minuta, drugačiji. Konkretniji, uvek sa podignutom glavom, šutira iz svih pozicija čim vidi da mu se otvorio prostor i predstavlja plemenit materijal s kojim valja raditi.

Opet, to je samo Javor. Mihajlo Petković će već narednog petka biti na novom ispitu u Nišu, protiv Radničkog, kasnije na mečevima sa Novim Pazarom i Napretkom, uskoro će i kvalifikacije za Ligu Evorpe, poslednjeg dana avgusta večiti derbi. Njegovo je da igra fudbal, reprizira i oplemenjuje repertoar iz Ivanjice, jer je ponavljanje majka uspeha.

Pitajte, recimo, Stevana Jovetića, Aleksandra Mitrovića, Nikolu Milenkovića...