Savo Milošević: Zar i vi nemate snove?

Java je okrutna. Snovi nisu. Zato Savo Milošević sklapa oči i vidi drugačiji svet od onog u kome živi. A preturio je toliko toga preko glave da mu je mrsko da se vraća u prošlost, te jedini izlaz iz vrtloga ličnih i kolektivnih tragedija vidu u maštanju o boljim danima. Koliko god istorija bolela.

Partizanovom treneru nanela je ogromne ožiljke. Na privatnom planu, pre svega. Sve što je moglo da ga strefi – strefilo ga ja. Posred čela.
„Kad sam imao 27 godina, majka mi je preminula od raka. Juna 2011. deda mi je ubio oca, a 2013. mlađi brat Andrija poginuo u saobraćajnoj nesreći“, priseća se u emotivnom intervju za poljski Sportski pregled.

Dubok uzdah...
„Teško je izdržati nagomilane tragedije. Bol izazvan pomenutim događajima nikad ne prestaje. Niti se smanjuje. Zauvek će biti u meni, s tim da sam morao da naučim kako da se nosim s problemima. Šta mi drugo preostaje? Da nestanem? Da ne pokušam da dostignem svoje ideale? Nema smisla“.

Poenta:
„Religiozan sam od malena. Roditelji su me učili da Bog uređuje svet, a posle onoga što se desilo mojim najmilijima još više verujem u Svevišnjeg“.

Autor intervjua se pita da li je posle gubitka najdražih na tako svirep način posumnjao u veru, Boga, posebno što tragedije nisu izolovane, već kontinuirane.
„Ko smo mi da sumnjamo? Svako od nas je sićušan u odnosu na Boga. Život je ionako komplikovan da nemamo pravo da ga pojednostavimo. Zato, nema smisla postavljati sebi pitanje - zašto?“

Kao dok je bio napadač, precizan je u odgovoru na svako pitanje. Tako i ono, šta mu je najviše pomoglo u životu?
„Snovi! Kao Partizanov trener, imam jedan, neću ga otkriti. Ukoliko ne postavite ciljeve u životu, ništa nećete postići. Zar i vi nemate snove? Ako nemate – u velikom ste problemu“.

Sa teme o ličnim nevoljama prelazimo na onu kolektivnu. Rat na prostoru bivše države. Posebno bolno za Sava Miloševića, koji je svojevremeno rekao da ne razume ljude koji krive Srbe za okrutnosti tokom oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji.
„Te reči nisu mogle nikog da zabole iz prostog razloga što znam istinu. Pričaju da su Srbi krivi za prolivenu krv tokom rata, a ja sam znao da je reč o građanskom sukobu, ne konfliktu u kome ste prinuđeni da se branite od agresora. Niko spolja nije došao da nas ubija ili da nam okupira državu. Iako život ume da bude težak, verujem da istina uvek pobeđuje. Zato se nadam da će protokom vremena svi shvatiti kako su na obe strane konflikta bili kriminalci. Odvratni ljudi. Njihove žrtve su nevini. To su činjenice“.

Kao što je fakat da je Savo pokušao promeni krvnu sliku društva uplivom u politiku, mada će i sam priznati da mu je članstvo u jednoj stranci bila greška i da kako sportista nije trebalo da se petlja sa političarima.
„Želeo sam da pomognem ljudima. Politika me nikad nije interesovala, međutim, posle rata sam video razorenu državu i ljude koji pate. Nisu mi se svideli političari koji su zaposeli važne funkcije. Smatrao sam da mogu da uradim nešto pozitivno zahvaljujući iskustvu i činjenici da me ljudi prepoznaju, jer sam deset godina proveo igrajući fudbal po Evropi. Bio sam naivan i – pogrešio sam“.

Zašto?
„Brzo sam shvatio da se političari ne menjaju. Čak ni oni koji koriste plemenite reči i imaju mudre ideje“.

No, da se držimo sporta. Novinar vraća Miloševića u doba kad je kao 21-godišnjak prešao iz Humske u Premijer ligu, zaduživši dres Aston Vile, uz pojašnjenje da mu je početak na Ostrvu bio težak. Razumljivo, usled jezičke barijere.
„Mislio sam da pričam i razumem engleski pomalo, ali sam brzo shvatio da je jezik kojim se komunicira u Birmingemu totalno drugačiji od onog koji sam učio. Ljudi koriste akcenat koji ne možete čuti u dnevnom govoru ili na programu Bi-Bi-Si-ja. Isto važi za Škote i Velšane. Sećam se da sam morao baš da se napnem da bih razumeo Marka Bosnića kad je ušao u svlačionicu i počeo da brzo da priča. A onda se pojavi Dvajt Jork sa engleskim kakav se govori u njegovom Trinidadu i Tobagu. Bar tri-četiri meseca su mi bila potrebna kako bih se prilagodio“.

U dresu Vile debitovao je protiv Mančester junajteda 19. avgusta 1995. Samo dva meseca pošto je stigao iz Partizana. I pobedio tim u kome su bili braća Nevil, Bat, Skols, Kin, na golu Šmajhel...
„Razbili smo ih! Ser Aleks Ferguson je stavio šestoricu momaka iz podmlatka u prvi tim, kasnije su postali asovi, osvojili sve što se moglo sa Crvenim đavolima, ali im je u tom trenutku neodstajalo iskustvo. Napali smo ih od prvog minuta, ništa im nismo dozvolili, realtivno lako smo dobili, 3:1, što je jedna od mojih najdražih uspomena“.

Bilo je i manje dragih. Uprkos 12 golova u prvoj sezoni u Premijer ligi, tabloidi su mu stali na vrat i prišili nadimak „Miss-a-lot-ević“, aludirajući da često ne koristi zicere.
„Nikad nisam dozvoljavao da naslovi u štampi ili mišljenja drugih ljudi utiču na moju igru. Još u detinjstvu sam znao da, ako želim da pravim karijeru, sve zavisi od mene, da moram da se fokusiram na teren. Normalno je da svako ima pravo na mišljenje, kritiku. Na kraju krajeva, okružen sam ljudima koje volim, ali i onima koji mi nisu baš neophodni. Svet je, prosto, takav“.

Za jednom epizodom na Ostrvu posebnu žali. Januara 1998, iako isprovociran, pljunuo je u pravcu navijača. Čelnici Aston Vile mu nisu oprostili. Stavili su ga na transfer listu i na leto je usledio rastanak.
„To mi je jedna od najvećih grešaka u životu. Navijači su me provocirali, vređali, ali za moje ponašanje nema izgovora. Jedino objašnjenje može da bude činjenica da sam tad imao 25 godina. Poneo sam se glupo. Kasnije sam godinama mislio o ispadu, shvatio da kao profesionalac moram da bude uzor deci koja svaku utakmicu netremice gledaju u mene. Naučio sam lekciju, postao bolji igrač, jer sam iz Birmingema prešao u Saragosu, odigrao dve sjajne sezone u Španiji, zadržao mesto reprezentativca i putovao na EURO 2000 u dobroj formi“.

Tokom boravka u Velikoj Britaniji rodnu zemlju su tresli nemiri. Rat, embargo, politilka previranja...
„Bilo je izuzetno teško. Pokušavao sam da se posvetim fudbalu, mom poslu, ali istovremeno me je bolela glava zbog onoga što se dešavalo na prostoru s kog potičem. Sam sebi sam pokušao da to objasnim na sledeći način: „U životu dođe vreme patnje. Za tebe, porodicu, prijatelje. Nije lako, ali s tim moraš da se nosiš“. Mnogi su stradali u ratu. Moj Johovac, konkretno, nije baš propatio, ali su mnogi ljudi iz tog dela bivše države morali na front i nisu se vratili kućama. Užasavajuće! Bosna je bila mesto u kome je sve izmešano: tri nacije, tri religije. Svi su patili“.

Idemo na vedrije teme. Partizan je u liku Sava Milošević dobio trenera koji neguje ofanzivan stil, na oduševljenje većine navijača, pre godinu dana u ovo doba nisu mogli ni da zamisle igru u skladu sa decenijskim postulatima. Jedino što nju ne prate (uvek) rezultati.
„To što sam marta 2019. postao trener crno-belih je poseban doživljaj za mene koji sam kao dete podržavao Partizan, kasnije za njega igrao. Potičem iz siromašne porodice, otac nije verovao da ću postati profesionalni fudbaler. Smatrao je da neću otići nigde od kuće, već ostati da mu pomažem oko imanja. Kad su predstavnici crno-belih došli u Johovac, rodno selo, kazali da me hoće, bio sam srećan, a moj otac šokiran. Partizan je klub mog života, a to što sam njegov trener je tek izazov. Imamo solidnu ekipu, minulih meseci je igrala dosta dobrih utakmica, bila blizu prolaska grupe u Ligi Evrope, u konkurenciji Mančester junajteda i AZ Alkmara. Ostali smo kratki za samo jedan bod“.

Ko je najtalentovaniji igrač vašeg tima?
„Strahinju Pavlovića je već kupio Monako za 10.000.000 evra i ostavio nam ga na pozajmici do leta. Velika karijera je pred mladim štoperom, ali verujem da je Filip Stevanović još talentovaniji. Dečko ima samo 17 godina, ubeđen sam da će otići u inostranstvo za više novca od Strahinje“.

Kad je Savo dolazio iz Janje u Partizan imao je dve godine manje nego pomenuti Stevanović danas. Logično, imao je i uzore?
„Kao dete, divio sam se Draganu Manceu, izvanrednom napadaču. Želeo sam da igram i tresem mreže kao on. Sanjao da jednog dana igramo zajedno za crno-bele. Nažalost, Dragan je preminuo usled posledica saobraćajne nesreće dok je žurio na trening voljenog kluba. Drugi igrač kog sam voleo bio je Marko van Basten, smatrao sam ga najboljim vezistom planete tog doba“.

Danas, od napadača ceni...
„Karima Benzemu. Volim raznovrsne špiceve, nepredvidive na terenu. Francuz može da zatrese mrežu bilo kad, odlikuje se i asistencijama, ima i spektakularan dribling, vrši presing na poslednju liniju protivnika, pomaže ekipi... Trenutno je najbolja „devetka“ sveta. Druga je Robert Levandovski. Ako bih morao da napravim listu najboljih fudbalera planete u poslednjih šest, sedam godina, a da ih ne ređam po pozicijama, obojica bi bili u TOP 10“.

Intervju za Sportski pregled završio je podsećanjem na poslednje Prvnestvo Evrope na kom je reprezentacija naše države (tad pod imenom Jugoslavija) učestvovala. Savo Milošević  je bio najbolji strelac turnira u Holandiji i Belgiji, ali je državni tim pretreo debakl u četvrtfinalu, pošto je od Lala poražen 1:6.
„Posle četvrtfinala sam bio razočaran. Imali smo dobru selekciju, ali su Holanđani bili baš snažni. Znali smo da će biti teško, hteli smo da ih uzbegnemo na prvoj stepenici nokaut runde. Igrali smo odlično u poslednjem susretu grupne faze sa Špancima, vodili sa 3:2 do pred kraj, da smo izdržali bili bismo prvi na tabeli. Nažalost, Alfonso Perez i Gaiska Mendijeta su preokrenuli rezultat (3:4). Sećam se i da smo u grupi bili razoreni, dobijali crvene kartone, morali više da trčimo, jer smo neprestano imali igrača manje, možda nam je zato ponestalo snage u četvrtfinalu. Titula najboljeg strelca turnira je moje najbolje individualno priznanje tokom karijere. Na neki način i uteha, mada je moralo da prođe neko vreme da bih u njoj stvarno uživao“, pojasnio je Milošević.

(FOTO: Star sport, FK Partizan, Reuters)