Sat i po sa Brašancem: Javi vlasniku da nemam za kiriju… Koga smo ovo doveli, misliće da sam cicija

Sam za sebe kaže da nije bio atraktivan. Nije upadao u oči na prvi pogled. Nije davao golove kao svetski poznate face, niti imao dar za asistencije. A opet, treneri su ga – obožavali.

Uživali su kad ga imaju na raspolaganju, jer znaju šta im donosi. A uživaju i ljudi da sa njim pričaju o fudbalu i o životu, jer Darko Brašanac i te kako ima šta da kaže. Posle deset godina boravka u Španiji, a više od 400 utakmica u karijeri na klupskom nivou, stekao je dovoljno materijala da bude sjajan sagovornik i da teme koje obrađuje imaju poruku.

Da nisu samo prelistavanje istorijskih almanaha, već malo teraju i na razmišljanje. Baš kao što je centralni vezista morao da misli za druge, da bi ti drugi davali ili nameštali golove. On je odrađivao onaj posao koji ljudi ne primećuju odmah, ali zato treneri cene sve vreme. Danas, kad je i sam na klupi, kao saradnik Jagobe Arasatea u Osasuni, Srbin velikog traga u La ligi vešto se snalazi i u još jednoj ulozi. Gosta u emisijama posvećenim fudbalu.

MOZZART RELAX radi za tebe – Gol do 10. minuta i tipovi 2+, 3+ i GG su odmah prošli

Tako je nedavno bio u podkastu Los Fulanos, gde je obradio teme od detinjstva, odrastanja, teških trenutaka u otadžbini, preko boravka u Partizanu, sve do zrelog doba u zemlji aktuelnog evropskog i svetskog šampiona.

I ide priča, onako kako je tekla tokom jednoipočasovnog gostovanja u studiju.

Rođen si 1992. godine, u vreme ratova na Balkanu. Čitali smo u tvojim ranijim intervjuima kako su ti roditelji obezbedili srećno detinjstvo i kako ste kao deca normalno igrali fudbal na ulici dok su u blizini padale bombe.

„Sam rat nisam osetio. Bio sam veoma mali i, iskreno, u mom mestu (Čajetini, prim. aut.) rat se nije osećao. Ono što jesmo osetili bilo je NATO bombardovanje 1999. godine, koje je trajalo skoro tri meseca. Tada primetiš, jer imaš sedam godina, vidiš, čuješ da se dešava nešto čudno, da ne ideš u vrtić, da nema škole, da se ne igra fudbal. Ništa. Danas to ne doživljavam kao traumu, jer sam zaista bio mali. Naši roditelji su nas sve prilično štitili. Ne pamtim to po nekom velikom zlu, iako sam video neke stvari da kažeš – 'Video sam kako bomba pada gore iznad mog mesta, na brdo'. Bio sam suviše mali da bi mi to ostalo kao trauma“, počeo je Darko Brašanac.

PADAJU BOMBE, A GOVORE MI DA JE TO VEŠ-MAŠINA

Ističe da je sve vreme razumeo napetost.

„Nije bilo lako, pre svega našim roditeljima, ali naša zemlja je to preživela. Bilo je prilično zanimljivih stvari – sruši se neki most, a onda se ljudi okupljaju na mostovima kako ih ne bi rušili dalje. Počelo je brzo i da se radi. Sećam se i prijateljske utakmice mog kluba, Partizana, protiv AEK-a iz Atine, odigrane kako bi se poslala poruka da se situacija smiri. Iako nemam ličnu traumu, dešavale su se loše stvari. Sada, kao otac, mogu da zamislim kako su ta tri meseca proživeli naši roditelji. Uf, mora da je bilo baš teško“.

Jesi li sada, kao odrastao čovek, razgovarao sa roditeljima o tom periodu?

„Nismo mnogo pričali o tome, o tome kako smo se osećali. Pamtiš neke detalje, kad bismo čuli sirenu za opasnost, silazili bismo u podrum, u sklonište. Sećam se jedne noći, čuo sam bombe, a hteo sam da spavam, pitao sam roditelje kakva je to buka, a oni bi mi govorili – 'Ma to je veš-mašina'. Znaš one stare veš-mašine koje su pravile buku. I tako dan po dan. Sećam se da je moja majka, koja je vaspitačica u vrtiću, posle nekog vremena nastavila da ide na posao. Posle izvesnog vremena ljudi su bili u fazonu – 'Hajde, živimo normalno, ako padne – padne. Ako ne, mi nastavljamo da živimo i daj Bože da se što pre završi'“.

Dok si se ti igrao, majka je radila? Pretpostavljamo da je sve stalo bar u onim najžešćim danima bombardovanja 1999. godine.

„Zvanično je bombardovanje počelo 24. marta. Ne sećam se da li se išlo u školu prvih dana, ali se savršeno sećam da su vrtići bili otvoreni. U Srbiji su vrtići za decu od nulte do šeste godine i, pošto su ljudi radili, bili su veoma važni za roditelje. Škole su zatvorene još u martu i nisu otvorene sve do septembra, ali vrtići su nastavili da rade. Mislim da je i moj otac radio“.

Čime se tvoj otac bavio?

„Radio je kao ekonomista u jednoj firmi. Kažem ti, mi Srbi smo takvi da brzo želimo da živimo normalno, pa šta bude. Postoje i fotografije iz Beograda i Novog Sada gde su se ljudi okupljali na mostovima sa porukom – 'Mi civili smo ovde, ako hoćete da srušite most, izvolite, mi smo na njemu'. U tim teškim trenucima vidi se ta naša snaga“.

Svaka čast tvojim roditeljima. Podseća me to na film „Život je lep“ i ulogu Roberta Beninjija, kako su uspeli da te zaštite od te surove realnosti.

„Srećom, u mom mestu se ništa strašno nije dogodilo, dobro smo to preživeli. Sećam se da sam poslednje dane proveo sa bakom i dekom u selu, izdvojeno u planini. To su ružne stvari koje nikada i nigde na svetu ne bi smele da se dešavaju, ali bio sam dete i iskreno nemam nikakvu traumu“.

Sve si to prošao zajedno sa bratom Davorom. Koje uspomene iz tog vremena sa njim su ti ostale najupečatljivije?

„Sasvim obične stvari, iskreno. Mnogo igre na ulici. I tih dana smo izlazili napolje. Kad čuješ da je opasnost, malo se smiriš, odeš kući ili u podrum. Osim toga, sve je bilo normalno – na ulici sa drugarima smo igrali često fudbal i sve dečje igre. Te godine pamtim kao normalne i bio sam veoma srećno dete. Iako je bilo teških stvari, jer su u jednom trenutku bile i sankcije Jugoslaviji, pa ekonomska situacija mojim roditeljima nije bila nimalo laka, ja kao dete nisam imao nikakav problem. Imao sam sve što je detetu potrebno – krov nad glavom, hranu, drugare, brata, vrtić, školu, fudbal... Bilo je malo teže, ali bio sam srećan“.

Mnogi ljudi iz bivše Jugoslavije su tada otišli u Evropu, u Nemačku... Vi ste ostali u Srbiji?

„Rat u Bosni i Hrvatskoj završio se ranije, tada sam bio baš mali i ničega se ne sećam. Bombardovanje 1999. trajalo je tri meseca, posle je uvek bilo nekih dešavanja na Kosovu, pa je 2000. godine došlo do promene predsednika, kada je takođe bilo prilično burno. Nismo znali šta će i kako biti, jer je došlo i do nemira na ulicama, bilo je prilično napeto, međutim, bombardovanje koje ja kao mali pamtim trajalo je od marta do juna 1999. i tu se završilo. Posle toga, kao i u svakoj zemlji u tranziciji, usledile su promene predsednika i vlade. Posle toliko godina bilo je drugačije i teško. Kao dete ne pratiš te stvari, ne gledaš mnogo televiziju“.

Da li su tvoji roditelji u nekom trenutku razmišljali da napuste zemlju i započnu novi život u inostranstvu?

„Ne verujem, mislim da nisu. To su bile drugačije godine nego danas. Danas je sve otvorenije, ima više informacija. Tada pričamo o devedesetim, o 1999. godini. Gde uopšte da odu? Cela porodica je tu, ne govoriš nijedan drugi jezik. Tako da mislim da ni u jednom trenutku nisu razmišljali o tome“.

Žive li i dalje tamo?

„Da, da. I dalje su u mom mestu. Brat je u Beogradu, ali roditelji su ostali u Čajetini“.

TREBALO JE DA POTPIŠEM ZA VITORIJU GIMARAEŠ, BIO SAM DRUGI NA BETISOVOJ LISTI

Ovacije u dresu Leganesa pred krcatim tribinama El Sadara (Guliver images/AP Photo/Bernat Armangue)

Imao si meteorski uspon u Partizanu, brzo si napredovao i ukazala se prilika da dođeš u Španiju. Kakav si razgovor vodio sa roditeljima i bratom kad se pojavila ta mogućnost? Šta je presudilo da dođeš ovde?

„Iskreno, nije bilo baš tako. Ja sam otišao u Portugaliju da potpišem za Vitoriju Gimareš. Prošao sam i deo lekarskih pregleda, ali sve se odvijalo malo sporije nego što sam očekivao. U tom trenutku pojavio se Betis. Sećam se te noći kad sam morao da odlučim – da li da ostanem u Portugalu i čekam hoće li se stvar ubrzati i završiti potpisom, ili da rizikujem, dođem u Sevilju i potpišem za Betis. Veliki je Betis klub i tu za mene nije bilo nikakve dileme, morao sam da rizikujem“.

Andalužani su iskoristili situaciju dok si bio u Portugaliji i dok se tvoj potpis tamo odugovlačio?

„Da. Zapravo, čelnici Betisa su već imali dogovorenog Davida Lopeza, koji je tada bio u Napoliju. Taj transfer se malo izjalovio i ja sam bio sledeći na listi, tako da se sve desilo veoma brzo. Nisam imao mnogo vremena za razmišljanje, da sedim kod kuće s porodicom i pričam o Španiji. Jesam pričao o drugim stvarima, da sam spreman da odem i da želim da napustim Partizan u tom prelaznom roku. Kada se pojavio Betis, bio sam veoma srećan, spreman i pun entuzijazma“.

Došao si u Španiju sa 24 godine, već prilično formiran. Koliko ti je ranija sposobnost prilagođavanja pomogla u karijeri?

„Sigurno jeste, mnogo. Prvi put sam otišao od kuće sa 13 godina. Bila su to druga vremena i u omladinskoj školi Partizana tada si odlazio od kuće da živiš u stanu sa još jednim saigračem, bez odraslih. Sa 13 godina iz malog mesta odeš u glavni grad. Tu mentalno moraš da budeš jak, jer postoje stvari u kući koje moraš da počneš da radiš sam. To mi je kasnije baš pomoglo kad sam došao u Španiju. Nisam imao nikakav problem da se priviknem na promenu, jer kad kao tinejdžer doživiš drastičnu promenu, čini mi se da si posle spreman na sve“.

Znači, sa 13 godina iz Čajetine u Beograd, u stan koji nije klupski internat. Morali ste sami o svemu da brinete?

„Ne, klub nam je sve organizovao. Tada nam je klub plaćao apsolutno sve, imali smo i hranu. Imali smo sreću da živimo pored sportskog centra – pređeš ulicu i tu si. Prve dve godine smo tu trenirali i hranili se. Stan je bio plaćen, računi takođe, hrana obezbeđena. Naravno, morao si sam da pereš veš, ili ako su neki veliki praznici, a ti imaš treninge ili utakmice, išao si u restoran da jedeš. Od kluba smo imali sve rešeno, osim što nije postojao internat, pa su nam našli stan. Teške dane ili nostalgiju za kućom prolaziš sam sa cimerom“.

Koliko si bio daleko od kuće?

„Tada nije bilo auto-puta, sada ga ima jednim delom ka mom mestu. Autobusom je to bilo pet sati vožnje. Nije bilo lako ići često kući. Možda na svake dve, tri nedelje trener te izostavi iz protokola da bi mogao da odeš kod svojih“.

Da li ti je u tim danima nostalgije ikada prošlo kroz glavu da spakuješ stvari i vratiš se u svoje mesto?

„Ne sećam se da sam ikada tako razmišljao. Bilo mi je jasno da želim da probam. Partizan je bio moj klub od malih nogu i bio mi je san da zaigram za prvi tim. Nikada nisam pomislio da se vratim. Bilo je teških dana, ali i moji roditelji su dolazili najmanje svake dve nedelje da gledaju utakmice i budu sa mnom. Sve to me je pripremilo za mnoge stvari kasnije“.

Imao si dobru podršku. A koliko je bilo teško uskladiti fudbal i školu?

„Nije bilo toliko teško, jer je škola važna i ne smeš da je zapostaviš. U Srbiji je to malo drugačije nego u Španiji. Meni nije bilo teško, uvek sam imao dobre ocene i dobro sam učio. Kad odeš na neki turnir sedam ili deset dana, posle moraš malo više da zapneš, ali roditelji, klub i ja sam – imao sam taj zahtev prema sebi da moram da učim i budem dobar u školi da bih mogao da nastavim da igram fudbal. To mi je bilo potpuno jasno i nisam imao problem“.

Da se vratimo na dolazak u Betis sa 24 godine. Došao si u svlačionicu u kojoj su već bili asovi kao što su Hoakin i Sebaljos. Kako su te prihvatili i kako si se uklopio?

„Veoma dobro, zaista. Te godine je u ekipi bilo dosta igrača van Španije koji su dobro govorili engleski. To mi je olakšalo, jer nisam znao španski, a Španci u Betisu su slabo govorili engleski. Meni je odgovaralo što je bilo više stranaca pa smo pričali na engleskom. Taj ulazak u tim je lakši kad ima još novih igrača, sedneš pored njih, pričaš o raznim stvarima. U Španiji sam zaista imao sreću da budem u sjajnim svlačionicama. I ta u Betisu je bila odlična. Betis je za mene uvek bio poseban klub, kao i Sevilja kao grad – tamo mi se rodio sin, tako da nas uvek vezuje ogromna emocija“.

HOAKIN SE HVATAO ZA GLAVU KAD JE MORAO U VEŽBU SA MNOM

Protiv Sebaljosa (Guliver images/CesarCebolla)

Sa kojim saigračima si najviše pričao na engleskom?

„Sa Romanom Zozuljom, Rajanom Donkom koji je došao iz Turske, Felipeom Gutjeresom iz Čilea koji je govorio engleski, Manuom Ererom koji je bio jedan od retkih Španaca koji su znali engleski, zatim Aisom Mandijem iz Alžira, koji je sada u Levanteu... Bilo je još stranaca“.

Hoakin nije govorio engleski?

„Ne, ne“.

Sa tim njegovim andaluzijskim akcentom, a ti tek stigao u Španiju – koja je bila prva šala koju ti je Hoakin napravio, a da je nisi razumeo?

„Sigurno mi je nešto dobacio već prvog dana, ali nisam ukapirao. Sećam se sjajne fore koju mi je priredio ekonom. Potpisao sam i mislim da je već sutradan bila utakmica protiv Deportiva kod kuće, ekipa je bila u karantinu u hotelu. Gustavo Pojet, koji je tada bio trener, želeo je da budem uz tim, da ručam sa saigračima i idem klupskim autobusom na stadion kako bih osetio atmosferu. Ekonom mi je ostavio opremu, ja silazim na ručak i vidim da na sebi imam opremu stručnog štaba! Sednem tamo, dolaze svi igrači – ja u zelenom, a oni svi u belom. To mi je bio prvi dan, sigurno su pričali hiljadu stvari, ali ja ništa nisam razumeo. Žao mi je zbog toga što sam celu tu godinu proveo sa Hoakinom – putovanja, svlačionica, utakmice – a nisam ga dobro razumeo. Prvih meseci ništa, kasnije sam razumeo, ali ne dovoljno da pohvatam sve njegove šale i doskočice“.

Ako se osloniš samo na treninge, jezik se sporo uči. Jesi li uzimao časove?

„Supruga Dijana i ja smo preko Skajpa imali časove sa profesorkom iz Srbije. Sećam se da sam krajem januara dao prvi intervju na španskom za Betis TV. Bio je to dug intervju za koji nisam bio spreman, nisam znao da će toliko trajati. Kad sam video koliko je opširan, malo sam se uplašio, bio sam baš nervozan. Trajao je najmanje pola sata taj razgovor na španskom. Stigao sam krajem avgusta, što znači da je prošlo četiri meseca ili tako nešto. Zaista veoma brzo. Supruga i ja volimo da učimo jezike i smatramo da je to neophodno da bi čovek dobro živeo. Imali smo časove, a gledali smo i televiziju u originalu kako bismo slušali španski, čak i serije koje smo ranije gledali u Srbiji. Sve to pomalo doprinese“.

Kad smo već kod imena, ko je u toj svlačionici Betisa bio tihi lider, ko na terenu možda nije toliko glasan, ali u svlačionici služi kao vodilja?

„Golman Antonio Adan možda ne priča previše, ali daje primer i takmiči se sjajno. Ruben Kastro takođe ne priča mnogo, a neverovatan je. Bio je to zaista dobar tim. Tu je bio i Dani Sebaljos, kad sam ja došao nije igrao mnogo, tek je promenom trenera počeo da igra, ali vidiš kako trenira i kakav karakter ima. Pa Herman Pecelja, koji je kasnije postao prvak sveta sa Argentinom. Zatim Alvaro Sehudo, tipičan igrač u svlačionici koji je po meni izuzetno važan – trenira svakog dana neverovatno. Te godine nije igrao stalno, neke mečeve jeste, neke nije, ali je svakodnevno bio primer svima. Za mene su takvi igrači izuzetno bitni za svlačionicu. Sigurno sam nekoga zaboravio jer je prošlo mnogo godina i promenio sam mnogo saigrača, ali oni su mi prvi pali na pamet“.

Pomenuo si Danija Sebaljosa, koji je tada bio klinac. Šta je to imao drugačije što ga je činilo tako posebnim?

„Tehnički je bio neverovatan. Sećam se jednog driblinga kad mi je na treningu proturio loptu kroz noge. Samo sam ostao da stojim, pružio mu ruku i to je bilo to. O tome neću ni da pričam, jer dečko je otišao u Real i znamo za šta je sve sposoban. Taj njegov karakter sa 20 godina, u teškoj situaciji kad ne igraš i nisi ni u protokolu – tada se u protokol upisivalo po 18 igrača... Nisi u ekipi, ali kad dobiješ šansu, uzmeš loptu i baš te briga za sve. Uzmem loptu, izgubim je, uzmem je opet, uzeću je deset puta ako je potrebno. Dođe do promene trenera, ti dolaziš iz perioda od dva-tri meseca bez mnogo igre, dobiješ veoma važnu ulogu i ispuniš je praveći razliku. Tu vidiš karakter – nema straha, nema straha od greške, ne razmišlja previše, veruje u ono što radi i ide napred. Već sledeće godine je igrao Evropsko prvenstvo za mlade i potpisao za Real Madrid“.

Slično je i sa Mikelom Merinom, s kojim si igrao u Osasuni, odmah vidiš kad klinac stalno traži loptu, dok bi se neko drugi sakrio.

„Da, u Betisu je do januara bio i Fabijan Ruis, koji je posle otišao na pozajmicu, a naredne godine je kod Kikea Setjena eksplodirao. I on je bio takav momak. Kad danas gledam kako treniraju moji sinovi i kako svuda u Španiji treniraju deca od sedam, osam godina, zapitaš se – o čemu će on da razmišlja kad napuni 18 ili 19? To su stvari koje je ponovio hiljadu puta – kretnje, prijem, sve je radio neverovatno dobro. Ako sa 18, 19 godina može da izdrži fizičke zahteve profesionalnog fudbala, nema čega da se plaši, jer uzme loptu i radi ono što je radio prethodnih deset godina. Mislim da Španija ima sjajan sistem za mlade igrače i ako dođeš do profesionalnog nivoa, znači da si zaista dobar. Kod Fabijana Ruisa se odmah videlo da poseduje nešto drugačije“.

A kakav je bio Hoakin? Možeš li da se setiš neke anegdote sa njim?

„Nemam ih mnogo jer nisam sve razumeo, ali sećam se jedne odlične sa priprema kod Kikea Setjena. Jednog dana smo radili vežbu, mislim da je bio posed lopte, ali tako da se ne trči bez nje – gde smo igrali jedan na jedan. Imaš svog para i kad se braniš, gde god on trči, ti trčiš za njim i ne smeš nikom drugom da oduzmeš loptu. Kike Setjen čita parove i dođe do njega – 'Hoakin...', napravi malu pauzu, pogleda reakciju i kaže – 'Darko'. A Hoakin odmah – 'Ne!'“ (smeh)

Zna da si dosadan i uporan...

„Da, da, dosadan sam, a s loptom ne stajem. Zamisli igru na posed gde se ja stalno otvaram i trčim, a Hoakin mora da trči za mnom! Bilo je presmešno, jer je Setjen pročitao sve normalne parove, a kad je rekao 'Hoakin... Darko', ovaj se uhvatio za glavu kao da je nemoguće“.

Šta je to kod Hoakina bilo posebno da igra na vrhunskom nivou do 42. godine?

„O njegovom kvalitetu ne treba mnogo trošiti reči. Često unapred znaš gde će krenuti – da će otići udesno i uputiti neverovatan centaršut, ali ne možeš ništa da uradiš. Ogroman kvalitet, a uz to je sjajan za svlačionicu. Imao je i sreću da ga zaobiđu teške povrede koje bi mu prekinule karijeru. Kvalitet, mentalitet, način na koji gleda na stvari – sve to kad sabereš, klubovi u kojima je igrao i reprezentacija govore sve“.

Da li je Hoakin u svakodnevnom životu zaista toliko pozitivan i pun dobrog raspoloženja kao što deluje spolja?

„Zaista je takav. Mnogo pomaže mladim igračima i novajlijama. Kad dođeš kao nov u svlačionicu i malo si stegnut, Hoakin skine taj pritisak. Naravno, ima dana i kada se naljuti, i to je važno. Kad vidiš takvu osobu, koja je uvek pozitivna, da se naljuti – to onda ima još veću težinu, jer znaš da se nešto ozbiljno desilo. Kao saigrač je čista desetka“.

Imaš više od 400 utakmica u karijeri. Nisi najbolji tehničar, ni najbrži, ni najtalentovaniji igrač, a toliko dugo traješ na vrhunskom nivou. Šta je tvoj adut?

„Mislim da mnogo doprinosim ekipi. Ne volim da pričam o svojim vrlinama, ali posle svih ovih godina smatram da je to moj najveći kvalitet, svakodnevni doprinos timu kroz sopstvenu samokritičnost i postavljanje visokih zahteva i sebi i saigračima. Taj naš mentalitet iz Srbije, gde smo navikli na teškoće, pomaže ti da to izneseš i nastaviš da pomažeš ekipi čak i kad lično nisi zadovoljan nekom situacijom. Moja pozicija u veznom redu nosi tu ulogu da pomažeš svima – i odbrani i napadu – da nisi ti glavni protagonista, i to sam umeo dobro da iznesem. Najponosniji sam kad čujem od saigrača i trenera da cene ono što sam doneo ekipi. Poslednji primer je Malaga – to mi je bila sezona sa najmanje minuta u poslednjih 15 godina, ali u razgovoru sa saigračima, stručnim štabom i navijačima, osećam se kao deo tog ulaska u viši rang, u drugačijoj, ali važnoj ulozi“.

Koliko je važno da igrač sam prepozna šta trener traži od njega?

„Veoma je važno. U nekim situacijama se o tome ne priča dovoljno, a trebalo bi. Svaki igrač ceni kad ga trener pozove i kaže – 'Tvoju ulogu vidim ovako, možeš to da prihvatiš ili ne'. Kad to prihvatiš i pomogneš ekipi, stvara se ogromno poverenje između tebe i trenera. Zato je ključno da znaš šta trener tačno očekuje, a nekad i da igrač čuje razlog neke odluke. Neće se igrač naljutiti, naprotiv – kad te trener pozove i kaže – 'To je bilo zbog toga' ili 'Sledeću utakmicu nećeš igrati', ta iskrenost ti pomaže da prihvatiš odluku bez ikakvog problema“.

Da li ti se slično dešavalo i sa sudijama?

„Na utakmicama se igrači iznerviraju, a ako i sudija počne da viče na tebe ili ti kaže 'Ćuti', ti ostaješ napet. Meni se dešavalo da vičem, vičem, a sudija mi kaže – 'Dobro, Darko, možda sam pogrešio'. I šta ja onda da radim? Ništa, kažeš – 'Pogrešio si, u redu je', i smiri te u sekundi. Tako je i sa trenerima – taj jedan običan razgovor gde ti kaže šta želi od tebe mnogo znači“.

Slično je govorio i nekadašnji kapiten Osasune Sesar Krućaga, da je uvek umeo da pročita šta trener traži od njega i da mu je to donosilo minutažu.

„Upravo tako. Kad dođem u neku ekipu, miran sam jer znam da ću svakog dana davati primer i da ću imati poštovanje saigrača i stručnog štaba. Skoro kod svakog trenera i u svakom klubu dešavalo mi se da možda ne počnem sezonu kao starter, ali je završim sa 20, 25 ili 30 odigranih utakmica. Trener uvek zna šta može da očekuje od mene. Zato sam bio miran – znao sam da ću pre ili kasnije dobiti šansu, iskoristiti je i imati dobru ulogu u timu“.

POJET, GARITANO, ARASATE, SETIJEN, ABELARDO

Guliver images/AP Photo/Bernat Armangue)

Hajde da pomenemo trenere sa kojima si radio. Viktor Sančez del Amo, Gustavo Pojet, Asijer Garitano, Jagoba Arasate, Kike Setjen, Abelardo... Ko je od njih najbolje razumeo čoveka pre nego fudbalera?

„Ne znam koga bih izdvojio, jer sam sa svima imao zaista odličan odnos. Nisam imao problem ni sa jednim trenerom. Mislim da je to i moja zasluga, ali i njihova – vide ponekad da si ljut, ali sve ostane u granicama korektnosti...“

Mislim na one situacije kad trener zna da proceni da Darko nema dobar dan i da treba da mu priđe na određeni način kako bi izvukao najbolje iz njega.

„Sa mnom je bilo lako, jer nisam bio igrač koji pravi probleme. Ponekad sigurno jesam, ali ne previše. Uvek sam trenirao super. Na kraju krajeva, treneru je lako kad zna da će igrač, čak i ako je ljut ili nezadovoljan, dati 100 odsto. Bilo da mi da pet minuta ili da igram celu utakmicu – isto je. Ako ne igram, sutra ću trenirati najbolje što mogu. I svi ti treneri su sa mnom umeli dobro da izađu na kraj“.

A ako ne gledaš sebe, već ekipu sa strane, ko je od njih najbolje upravljao grupom i ljudima?

„Ne mogu da izdvojim jedno ime jer sam imao sreće da budem u zaista dobrim svlačionicama. Verujem da je to i zato što su svi ti treneri i klubovi, kako su mi kasnije rekli kad sam potpisao, prethodno zvali ljude i raspitivali se o meni. Pretpostavljam da su se tako raspitivali i za druge igrače. Asijer Garitano, koji je pet godina bio u Leganesu, imao je veliku težinu pre dovođenja igrača – mnogo je pitao, razgovarao, znao je kakav profil želi u svlačionici. U Osasuni isto. Kada sam potpisao za Osasunu, rekli su mi da su zvali Pita Abelarda i mnoge druge da se raspitaju o meni. I nisu ga pitali kako igram. Ne, ne. Prvo što su ga pitali bilo je – 'Kakav je kad ne igra?' I to je mnogo važno. U Osasuni smo imali svlačionicu za koju znaš da će izaći da trenira i da se takmiči bez obzira na lične okolnosti svakog pojedinca. Za mene je ključno da znaš kakav profil dovodiš u svlačionicu za trenutke kad ne igra. Jer kad igramo, kad pobeđujemo i ispunjavamo ciljeve, sve je lako. Ali kad fudbaler ne igra, onda se postavlja pitanje kakav je prema saigračima, prema trenerima, da li dobro trenira... Imao sam sreće da je u svim mojim klubovima to bilo veoma važno“.

Pomenuo si Osasunu i naravno da se odmah setimo Jagobe Arasatea. Po čemu se on razlikovao od ostalih trenera?

„Govoreći iz svog ugla, njegov pogled na fudbal bio je upravo ono što sam ja u tom trenutku bio kao igrač. Direktan fudbal, visok presing, mnogo ulazaka u završnicu, pa i sam način svakodnevnog treniranja. Uđeš u ekipu i kažeš – 'To sam ja, ovo je savršeno za mene'. Ideš na trening i znaš šta te čeka, znaš da ti to prija. Izađemo na El Sadar, pred navijače koji takođe vole takav fudbal, uđemo u zonu komfora gde se osećamo najbolje. Svi u ekipi smo verovali u tu ideju. To se videlo na terenu, a van terena mi se kod njega i te ekipe posebno dopalo što se nismo plašili nijedne utakmice. Bilo je sezona kada smo na gostovanjima dobijali po sedam-osam utakmica, što bez takvog mentaliteta nije moguće. Ono – 'Idem na Santjago Bernabeu i pokušaću da pobedim'“.

Koji je trener najlošije upravljao situacijom kada igrač ne igra, ono kad te izostavi iz protokola i drži se po strani, bez ikakvog objašnjenja?

„Teško je reći, jer kad se ne dešava tebi lično, ne znaš da li je trener pozvao tvog saigrača na razgovor. Takve stvari se i rešavaju u kancelariji. Čak i kad su u pitanju taktičke stvari, mi fudbaleri smo malo osetljivi, ne volimo kad ti pred svima puste video gde si nekoliko puta pogrešio. Takođe, nećeš pred celom svlačionicom objašnjavati nekome zašto nije u protokolu. Mene nisu mnogo zvali na te razgovore. Bio je period kod Viktora Sančesa u Betisu kada nisam bio u protokolu ili sam bio 19. igrač. Ali ja to doživljavam kao nešto normalno – nije lepo, ali je normalno, pogotovo kad se u protokol upisuje 18 igrača, a imaš ih 22, 23 ili 25. Neko mora da ostane van ekipe. Tvoj posao kao profesionalca je da treniraš svakog dana najbolje što možeš, pa ako dođe red na tebe da igraš – igraš. Verujem da mi je upravo takav način razmišljanja, iako nije lako tako razmišljati i nastaviti sa jakim treningom, pomogao da ostanem toliko godina u Španiji“.

Hajde da odigramo brzu igru asocijacija, kažem ti ime trenera, a ti ga opišeš jednom rečju. Jagoba Arasate?

„Strast. Njemu je sve strast, svaki dan mu je strast. Njegov stil igre je upravo ono što želimo da pružimo navijačima – direktan, vertikalan fudbal. Vidiš ga na terenu koliko je srećan kad te stvari prolaze“.

Pito Abelardo?

„Intenzitet“.

Viktor Sančes del Amo?

„Taktički izvanredan“.

Gustavo Pojet?

„Intenzitet, ali dupli! Veoma dobar trener, direktan sa igračem, govori vrlo jasno – 'Uradio si loše, reći ću ti to, nema problema'. Oduševio me je. Sarađivali smo kratko, ali smatram ga odličnim trenerom. Došao sam iz zemlje gde fudbal nema toliki intenzitet i kad dođeš tamo na trening odmah vidiš kolika je razlika“.

Kike Setjen?

„Neverovatan. Kike je neverovatan. Veran je svom stilu i u svakoj ekipi uspeva da pomogne igraču i natera ga da poveruje u tu ideju. Ne mogu u jednoj reči na španskom da ga opišem, ali on je prosto takav“.

Asijer Garitano?

„Red. Sa njim u svakom trenutku znaš gde bi trebalo da stojiš i kako želi da izgledaš na terenu. Nekad to prođe, nekad ne, ali voli red i kontroliše svaki detalj. Dan oporavka posle utakmice igračima obično nije previše zanimljiv, ali njemu je veoma važan, sve se radi u laganom trku ili hodu, ali ti u svakom trenutku moraš da znaš gde ti je mesto“.

Najviše vremena tokom karijere proveo si u Pamploni. Šta to Osasuna ima što ne razumeš dok ne uđeš u klub?

„Ima ceo grad i celu pokrajinu iza jednog kluba. To je impresivno. Čini mi se da nije prošao nijedan dan da sam izašao iz kuće, a da se nisam s nekim slikao ili dao autogram. Ta strast i ljubav prema klubu osećaju se na svakom koraku čim izađeš iz stana. Zato je važno da igrač razume kakvi su Osasuna, Navara i Pamplona, da pruži sve od sebe i svakog dana daje primer na ulici i na treningu. Osasuna je možda i jedini klub u Primeri ili uopšte u profesionalnom fudbalu koji ima otvorene treninge za javnost. Toga nigde više nema. Moraš da daješ primer i maksimum, a publika će to znati da ceni. Hiljadu puta sam doživeo da ceo stadion poludi i slavi dobar presing kada protivnik pod pritiskom izbaci loptu u aut blizu korner zastavice. Kad u Pamploni živiš kao normalan čovek i daješ sve od sebe, stekneš mnogo prijatelja, kao što je bio naš slučaj. Nama je odlazak iz Pamplone pao užasno teško. Rastanak sa ljudima i klubom bio je veoma bolan. Imao sam sreću da sam izbegao emotivne trenutke u školi sa decom, jer u fudbalu potpišeš ugovor i već za deset sati ideš na trening u novi klub, a supruga ostaje sa decom da sve spakuje. Njoj su ti poslednji dani u školi, sa učiteljima i prijateljima, pali veoma teško“.

Kad si se kasnije vratio na El Sadar kao protivnički igrač, u dresu Leganesa, dobio si ovacije celog stadiona. Kako si to doživeo?

„Letos sam dao jedan intervju u Srbiji i rekao da mi je to jedan od najdražih trenutaka u karijeri, jer mislim da oslikava ono što jesam. Kao što smo rekli, niti dajem ne znam koliko golova, niti imam mnogo asistencija, niti driblam, ali kad u klubu koji nije iz tvoje zemlje posle toliko vremena doživiš takve ovacije od navijača koji te svakodnevno gledaju na ulici, u školi, na treninzima – ostaneš ponosan jer znaš da si nešto uradio valjano“.

Koliko ti je značilo kada si protiv Elćea doživeo tešku povredu kolena, a klub ti je automatski ponudio novi ugovor?

„Neverovatno, jer ti to daje ogromnu mirnoću. Sećam se razgovora sa sportskim direktorom Braulijom Vaskesom, a zatim i sa svima iz kluba – zaista sam im neizmerno zahvalan. Jer u tom trenutku pomisliš – 'Povredio sam se, ističe mi ugovor, postajem slobodan igrač, šta sad da radim? Kako će izgledati oporavak? Gde? S kim?' Razgovarali smo veoma brzo, još pre nego što sam otišao na operaciju sve je već bilo dogovoreno i zatvoreno. To ti donosi ogroman mir. To pokazuje šta je Osasuna i kako se veliki klub ponaša prema svojim igračima. Uvek ću im biti zahvalan. Dobiješ tu mirnoću da možeš odmah da se prebaciš na režim – 'Idem da se oporavim što je brže moguće' i to je to“.

Hajde da uradimo istu stvar sa ljudima iz kluba – kažem ime, a ti situaciju ili reč po kojoj ga pamtiš. Braulio Vaskes?

„Lojalnost. Proveo je devet godina u Osasuni (u međuvremenu postao sportski direktor Valensije, prim. aut.), a koliko znam i video sam, zvali su ga mnogi klubovi, dok je on u teškim trenucima došao ovde. Osasuna je mnogo porasla, a kontinuitet koji je on dao ekipi bio nam je veoma važan. Dođeš 8. ili 9. jula na početak priprema i svi smo i dalje tu. Dovedu se jedan ili dva igrača, znaš da se tim neće mnogo menjati. Taj kontinuitet i poverenje u igrače koji su ti doneli taj rast veoma su važni – i za samog igrača, ali i za buduće igrače koji žele da dođu u Osasunu, kada vide da je neko tu već sedam, tri, četiri ili pet godina. Znaš da ako radiš sve kako treba, ako vodiš računa o sebi i daješ maksimum, možeš da ostaneš u Pamploni narednih pet godina. To je jako bitno“.

Nastavljamo sa asocijacijama na igrače Osasune – Ojer Sanhurho?

„Kapiten u svakom smislu reči. Te godine smo imali fantastičnu svlačionicu, a on nije ni igrao mnogo. Pravi kapiten je onaj koji je primer i kad ne igra. Radio je velike stvari i van svlačionice. Sećam se te prve godine, bezbroj dečjih rođendana na koje nas sve pozove, želi da svi budemo srećni. Meni kao novajliji, kad dođeš u novu svlačionicu, to pomogne u svemu. Imali smo sjajnu grupu, a Ojer je, uz Roberta Toresa, Injiga Pereza, Raula Navasa i Adrijana Lopeza, bio najvažnija karika – kapiten za sve. Iako se danas možda ne čujemo po nekoliko meseci, znam da kad god ga pozovem, on će mi pomoći“.

Roberto Tores?

„Fantastična osoba i veoma važan igrač. Ne znam šta bih prvo rekao – rekao bih 'levica' ili 'desnica', ali za mene je mnogo važnije kakav je čovek, a to ne može da stane u jednu reč. Zajedno sa Ojerom činio je tu svlačionicu neverovatnom. Mislim da je to svlačionica u kojoj sam te godine najviše uživao, i to upravo zbog njih dvojice“.

I za kraj neko sasvim drugačijeg profila – Ćimi Avila?

„Pamtim njegovu prvu godinu, to je bila čista energija i intenzitet, kako je davao golove, kako je ulazio u duele, šta nam je sve donosio... Bilo je neverovatno, jer si znao da će se pojaviti na utakmici i dati nam ogromnu energiju. Pritiskao je, skakao, trčao, radio apsolutno sve. To je ta južnoamerička strast, neverovatno su takmičarski nastrojeni u svemu i to mi se mnogo dopada“.

Ko od svih njih najbolje predstavlja Osasunu?

„Izabrati jednog uvek je teško jer mnoge izostaviš, ali po osećaju i svemu što sam doživeo, biram Ojera. On je meni prvi pao na pamet jer on jeste Osasuna. U toj osobi vidiš klub kao primer u svemu. U Osasuni je veoma važno kakav si i van terena, jer te sva ta deca gledaju vikendom na utakmici, ali te viđaju i na ulici. U Madridu, dok igraš za Leganes, to nemaš i ne vidiš. U Pamploni i Navari da. Ojera sretneš na ulici i vidiš kako treba da izgleda primer igrača Osasune“.

Da li si zadovoljan karijerom?

„Veoma sam ponosan i zadovoljan svime što sam postigao, pre svega kontinuitetom koji sam imao – kad pogledaš statistiku, to je po 25, 28, 30 utakmica po sezoni kod različitih trenera i u različitim klubovima. Nisam osvajao velike trofeje, niti se borio za Ligu šampiona, ali iz svakog kluba u kojem sam bio odlazim mirne glave. Imam i dva ulaska u viši rang, posebno je bio neverovatan ovaj poslednji sa Malagom. Igrao sam i za A reprezentaciju Srbije, bio kapiten Partizana, sa kojim sam osvojio titulu... Tako da sam potpuno miran“.

U PARTIZANU SAM ZARAĐIVAO 10.000 EVRA GODIŠNJE

(Star sport)

Na početku si pričao o nestašicama tokom sankcija i bombardovanja, o redovima za osnovne namirnice. Koliko je to uticalo na tvoj današnji odnos prema novcu?

„Teško je reći, jer sam tada bio veoma mali. Mislim da neke stvari, bez obzira na to šta ti roditelji pričaju, moraš sam da proživiš u nekom trenutku. Danas mladom igraču kažeš – 'Nemoj da kupuješ skup auto od prvog ugovora'. Neko će te poslušati, neko neće, ali će posle nekoliko godina sam shvatiti da mu takav auto možda nije ni bio potreban. Kako stičeš iskustvo i dođu deca, vidiš šta je zaista važno, a šta nije. U fudbalu je isto – dođe veteran i kaže ti – 'Idi u teretanu da radiš preventivu'. Ti ga pogledaš onako, ali tek posle prve povrede shvatiš koliko je to bitno i da je veteran bio u pravu. Svako mora to sam da prođe. Isto je i sa decom, kad dođe prvo dete, ima dva meseca, a ti hoćeš da mu kupiš sve igračke koje postoje; kad dođe drugo, shvatiš da nijednu od tih igračaka nisi ni koristio i da ne vredi bacati pare. Iskustvo je sve u životu, i u fudbalu i uopšte“.

Kako je izgledao tvoj prvi ugovor u Partizanu i šta si uradio kad si video prvi ozbiljniji novac?

„To su bila druga vremena. Sećam se da je prvi veći novac koji sam dobio bio od premija, jer sam od februara, kad sam ušao u prvi tim Partizana, pa sve do juna bio bez profesionalnog ugovora. Bile su to premije za rezultate, za neki ciklus utakmica. Sećam se da sam razgovarao sa ocem i maltene tražio dozvolu da uzmem nešto od tog novca. Nisu to bile velike sume, a taj prvi ugovor je bio baš osnovni – potpisao si ga ne gledajući ništa“.

Koliko ti se zarada povećala prelaskom iz Partizana u Betis? Duplo, šest puta, pedeset puta?

„Neverovatna je razlika. Taj moj prvi ugovor u Partizanu, pričamo o 2010. godini, bio je 10.000 evra godišnje. Izađeš iz omladinske škole i potpišeš taj ugovor. Kasnije su neki talentovaniji momci počeli malo više da pregovaraju i traže bolje uslove, ali za nas je bilo jasno – ja sam dete Partizana, san mi je da igram za prvi tim i ne zanima me ni ugovor ni ništa drugo. Zanima me samo da ispunim san, osvajam titule sa Partizanom, pa će kasnije doći i novac. Pred odlazak u Španiju sam jednom produžio ugovor sa Partizanom i mislim da sam odlazio sa platom od oko četiri ili pet hiljada evra mesečno. Tako da je odlazak u Betis bio ogroman skok“.

Kada je u Sevilji stigao taj prvi ozbiljan novac, na koga si se oslonio da ti pomogne oko finansija?

„Ni na koga konkretno. Mislim da smo u porodici, a kasnije i sa suprugom, uvek imali tu dozu skromnosti i razmišljali trezveno, da ne trošimo ogroman novac na automobile ili gluposti. Naravno da vozim dobar auto i ne žalim se, ali nismo menjali kola na svakih šest meseci. Sećam se jedne anegdote kad sam tek potpisao za Betis – nisam još imao novca na računu u Španiji i zamolio sam nekoga u klubu, mislim da je bio sekretar tima, da javi vlasniku stana da trenutno nemam para da mu platim kiriju i da li može malo da sačeka. Posle deset dana uđem na račun i vidim da mi je plata legla još pre 20 dana! Pomislio sam – 'Bože moj, kakva sramota!' Ja čoveku iz kluba, koji verovatno zna da mi je novac već uplaćen, pričam kako nemam ni dinara, misliće čovek da sam neka cicija... Misliće čovek da ga lažem ili da sam već potrošio sve pare. Pitaće – 'Koga smo mi ovo doveli...?' Uglavnom, uvek smo znali da povučemo ručnu. U svakom periodu naučiš neke stvari za koje na kraju kažeš – 'Ovo mi nije trebalo', ali to je život i moraš malo da učiš iz grešaka“.

Kako je danas strukturirana tvoja imovina? Nekretnine, investicioni fondovi, kripto, biznisi...?

„Imam pomalo od svega. Imam nekretninu u Srbiji koju koristimo za sebe, to nije investicija, ali je tu. Imamo i kuću u Sevilji koju izdajemo, jer je ne koristimo. Imam i investicione fondove iz raznih sektora. Zapravo, ima dosta stvari o kojima bih voleo da znam još više i žao mi je što nisam počeo ranije da investiram“.

Znači, počeo bi ranije da ulažeš da si imao današnje znanje?

„Sigurno, bez dileme. Da sam imao malo više znanja i takav način razmišljanja. Jer mi iz Srbije, preko naših roditelja – opet se vraćamo na devedesete – pamtimo kako primiš platu, a inflacija je pojede za dan ili dva. Možete da zamislite kakve smo priče godinama slušali o novcu i kako ga sačuvati. Zato mi je žao što nisam počeo ranije. Preko Udruženja španskih fudbalera (AFE) postoje dobre stvari poput fonda za sportiste, u koji sam takođe počeo da ulažem, a mogao sam tri-četiri godine ranije. Imam pomalo od svega, jer volim da rasporedim stvari“.

Osim te dve nekretnine i fondova, u šta još ulažeš?

„Imam investicioni portfolio koji je namenjen deci – po jedan za oboje. I sa tim smo počeli kasno, tek posle korone, što je doduše bio savršen trenutak, jer je tada sve na tržištu palo. Deca su tada imala četiri i dve godine. Počeli smo svakog meseca da odvajamo novac za njih, za fakultet ili šta god im bude trebalo. U početku je sve bilo u minusu, u crvenom, ali smo nastavili redovno da uplaćujemo i sada to stoji veoma dobro. Imamo i nešto akcija na berzi – sećam se kad je bio onaj 'crni ponedeljak' u Japanu, uložio sam nešto novca jer je sve drastično palo i to je kasnije donelo prilično dobar plus“.

Koje sektore biraš na berzi? Imaš li savetnika?

„Imam savetnika u okviru privatnog bankarstva moje banke, pa mi on pomaže. S njim imam odličan odnos i veliko poverenje, jer je umeo da mi priđe baš onako kako dobar trener prilazi igraču. Razumeo je ko smo mi, saslušao je sve naše strahove i nedoumice – a bilo ih je mnogo – i uspeo je da nas umiri. Počneš polako, sa veoma sigurnim i stabilnim portfolijima koji donose manji prinos, ali vidiš da sistem funkcioniše, pa ideš dalje. Mene taj svet prilično zanima; nemam još dovoljno znanja da bih mnogo pričao o tome, ali volim da učim. Najvažnija lekcija koju sam naučio jeste da sačuvaš mirnu glavu i da ne stavljaš sve na jedno mesto, jer jedan loš dan može sve da ti sruši. Kad dođe kriza, važno je da ostaneš miran, jer iz tih loših dana na kraju možeš da izađeš kao pobednik“.

MITROVIĆU NE BIH DAO DA MI VODI FINANSIJE

(Star sport)

Veštačka inteligencija je procenila da si tokom karijere u Primeri izgradio bruto imovinu između 6.500.000 i 8.500.000 evra. Da li je to „toplo“ ili „hladno“?

„Bruto? Morao bih dobro da izračunam, ali... Hladno, hladno, dosta hladnije. Ispod toga je, sigurno dosta niže“.

Za kraj imamo kviz za tebe. Zamisli da ti damo 1.000.000 evra da pokreneš firmu. Novac je tvoj, ali moraš obavezno da izabereš jednog od ove trojice za partnera sa 50 odsto udela. Hoakina Sančesa, Ćimija Avilu ili Aleksandra Mitrovića. Koga biraš?

„Hoakina, sigurno! Bez ikakve dileme“.

Znači, njemu daješ 500.000 evra i ključeve firme?

„Da, od njih trojice svakako Hoakinu. Iako i Mitrović ima neverovatnu karijeru, znajući ga iz mlađih dana, ne bih mu dao da vodi finansije. Možda je sada drugačiji, ali ranije ne, ha-ha-ha“.

Sledeći scenario. Završio si karijeru i otvaraš firmu, a treba da zaposliš četvoricu ljudi iz svlačionica kroz koje si prošao. Ko je generalni direktor?

„Injigo Perez“ (sadašnji trener Viljareala i Darkov bivši saigrač iz Osasune, prim. aut.).

Finansijski direktor, kome daješ novac u ruke?

„Viktoru Garsiji iz Malage. Znam da je prilično upućen u investicije i finansije i mislim da se tu odlično snalazi“.

Komercijalni direktor, neko ko može da proda i pesak u pustinji?

„Hoakin bi sigurno bio sjajan prodavac!“

Šef ljudskih resursa, neko ko čini da niko ne želi da ode iz firme?

„Tu ih ima dosta, ali prvi mi na pamet pada Ojer Sanhurho“.

I poslednje pitanje. Odlaziš na godinu dana u Srbiju, bez telefona i interneta, i moraš da ostaviš celokupnu svoju imovinu na upravljanje jednom od ova tri trenera. Jagobi Arasateu, Pitu Abelardu ili Gustavu Pojetu. Kome najviše veruješ da će tvoj novac biti siguran kad se vratiš?

„Jagobi, jer sam s njim proveo najviše vremena. Svoj trojici bih verovao, ali najviše Jagobi“.

A kod koga bi se plašio da se vratiš i zatekneš da je na svoju ruku otvorio tri ili četiri nove firme?

„Ne znam, ali ako moram da biram između Pita i Pojeta, neka bude Pojet, jer njega od njih trojice najkraće poznajem i najmanje sam radio s njim, pa bi mogao da me iznenadi“, nasmejao se još jednom Darko Brašanac.