Sašina razglednica iz Pukovca: Sva ova frka oko struje i gasa je za nas ništa, mi smo odrasli uz sveće

Italijani bi rekli: senator. Pride i jedini Nišlija među iskusnijim igračima Radničkog. I to sa zavidnim "si-vijem". Mogao bi Saša Marjanović da digne nos i ponaša se kao velika zvezda, ali u svom gradu - nema svrhe da se folira da je nešto što nije. Saša je miran, tih, spreman i da se našali, a i da primi šalu na svoj račun. Na jugu je to valjda i neizbežno, pa u intervjuu za Mozzart Sport jedan od vođa ove generacije Radničkog priča i o turbulentnom početku sezone na Čairu, ali i o odrastanju u Pukovcu, selu koje je na lokalu čuveno po specifičnom mentalitetu.

Krenimo ipak od fudbala i Radničkog. Nije bilo ni lako naći slobodan termin za jednu na momente opušteniju priču u periiodu kada je na Čairu vladala tenzija. Srećom po Radnički, ambijent nešto povoljniji posle dve uzastopne pobede. Prvo na gostovanju kod Radnika, pa protiv Napretka koji je imao igrača više i prednost od 2:0, ali su Bastajićev crveni karton i dva gola Marjanovića, pa još jedan Štulića, situaciju okrenuli u korist Nišlija.

Pa ipak, Marjanović je svestan da će Radnički celu sezonu morati da se potvrđuje pole ispadanja od Gzire.

"Cele prošle sezone su se momci borili za tu Evrope, cilj je bio da prođemo to drugo kolo i onda ispadneš odmah. Nismo na pravi način predstavili ni klub ni grad. Gorak ukus, kroz celu sezone će nam se sad provlačiti da utakmica. Moramo sada da istrpimo to, nema nazad. Jedna utakmica može da sve promeni, ali bitno je da kad se ona dogodi ne bude samo jedna, pa opet dve loše. Ne treba sada da dozvolimo da se raspadnemo. Nešto se videlo dobro. Najbitniji je kraj. Sigurno ćemo da se dignemo", počinje Marjanović priču za Mozzart Sport.

Ono što je posebno razočaralo nišku pubiku je što je sezona krenula sasvim solidno. Barem što se tiče igre. Ali golovi primljeni u poslednjim minutima za pobedu nad Partizanom, pa na mečevima sa Gzirom, Lučanima...

"Kada ti se dešava na tri ili četiri utakmice - onda nije slučajno, onda je problem. Bilo je i dosta promena igrača i sigurno je sve to uticalo na sigurnost, na kvalitet. Svi su pričali o problemu u odbrani, ali ceo tim treba da se brani, ne samo defanzivci. Poremetio nas je i odlazak Stefana Mitrovića, mnogo je akcija išlo na njega. Videlo se još na pripremama koliko mu je nadošlo samopozdanje. On je išao na jednog, ne na dvojicu. Direktan je, super momak, nadam se da će imati minute u Crvenoj zvezdi, ali zavisiće i od njihovih rezultata. Ako ne budu dobri, oslanjaće se i oni na iskusnije igrače. Mora da bude strpljiv".

U PARTIZANU UVEK: JEDNA ILI DVE UTAKMICE I ODMAH LOMOVI I HAOS

Trebalo bi Mitrović da posluša savete dojučerašnjeg saigrača, jer Marjanović zna koliko je teško izboriti se za svetlo pod suncem u jednom od dva beogradska giganta. On sam je doduše igrao za Partizan, baš kada su crno-beli osvojili poslednju titulu kod Marka Nikolića. U Humskoj sada nije tako dobra situacija.

"Nije dobar momenat tamo. Dosta se toga promenilo, nov trener, novi igrači, možda su na početku malo silili sa tom nekom igrom koja za naše uslove i sa našim igračima nije baš uvek izvodljiva. Gledaju naši treneri te neke kolege sa te strane, pa pokušavaju nešto, a nismo mi na tom kvalitetu, čak ni ti igrači koji su u Partizanu. Možda dođe vremenom, ali Partizan ne daje puno vremena. Tamo su posle jedne ili dve utakmice lomovi i haosi. Tako je bilo i kada sam ja bio. Ispali smo prvo od Zaglebja, izgubili od Vojvodine, igrali nerešeno s Bačkom, otišao je Ivan Tomić, došao Nikolić, izgubio od Vojvodine... Nisam ni došao, a već nisam znao gde se nalazim. Onda smo zaređali 30 i nešto utakmica bez poraza i oosvojili smo titulu. Tako nešto vidim i kod nas u Radničkom sad, ali iskreno verujem u dobar kraj".

Napadački bar ekipa izgleda potentno?

"Posle Gzire smo mi ušli u problem. Odmah se sve drugačije gleda. Sad kad se nešto i uradi dobro - nije dobro. Moramo da preokrenemo tok sezone u našu korist. Ne možemo da se vidimo na lošu sreću i pehove, ako smo klub, ako smo tim, treba da istrpimo... Otišli su mnogi igrači, ali se otvorio prostor za druge. A u napadu imamo moćne, brze igrače pre svega. Evo, Štulić prošle godine ni gol nije postigao, sada već šest".

(©Rastko Šurdić/Mozzart Sport)

Marjanoviću bi možda i najviše značilo. Jer Radnički njemu ipak znači više nego drugima.

"Iskreno, otkako sam se vratio sa Kipra imao sam želju da se vratim u Niš. Nisam hteo na silu naravno, po svaku cenu, nije se nameštalo. Sad se namestilo. Radnički je veliki klub za naše uslove. Ko je sve tu igrao... Ja sam se stvarno divio tim igračima. Voleo bih da pomognem klubu da opet beleži uspehe. Voleo bih i publiku na tribinama. Sećam se utakmice sa Radom, mislim 2014, prvo kolo prolećnog dela sezone, na tribinama 9.000 ljudi. Mi smo bili peti, oni osmi ili deveti. I sad, posle Partizana, krenulo je malo... Čujem drugare, priča se o klubu. To je način da se vrati utisak. Pozitivan utisak je mnogo bitan na terenu. Ljudi prepoznaju kada se boriš na terenu. Ali mi treba da ih dobrim igrama zovemo da se vrate na tribine".

KAD "SESTRIĆI" KRENU NA UTAKMICU: VOZAČ UVEK PIJAN, ATMOSFERA - JUŽNOAMERIČKA

Kada bi se vratila, Niš bi zaista bio pakleno vruće gostovanje. Jer kad jug nešto voli - on obožava. I ne mora čak da to bude ni tako veliki klub. Atmosfera na tribinama FK Pukovac, popularnih "sestrića", jedna je od omiljenih tema u Nišu. Uostalom, Pukovac je po svemu jedinstveno selo. Po struji na primer. Tačnije, po tome štoo je dugo nije plaćao, rekoše nam. Zašto?

"Moje selo vam je poznato po ljudima, navijačima... A struju nismo dugo plaćali zato što.... Pa, ja sam detinjstvo proveo pod svećama. Struja je bila... Ne vidi se ništa. Čim uključiš frižider ili zamrzivač - nestane, pregori osigurač. Mnogo je slaba bila. I onda ljudi nisu hteli da plaćaju. Sva ova frka oko struje i gasa na svetu - to je za nas ništa. Mi smo navikli", smeje se Marjanović premotavajući film.

Struje nije bilo, uspomena - da se naježiš.

"Ljudi su tamo uvek bili složni. Sećam se kad smo išao na trening još tamo: nalete na kamion za struju - gurnu ga u reku. Svašta je bilo. Posle odem za Beograd, svi mi šalju članke, B92 je pisao kako neka baba stoji s puškom na ulici, svašta se pisao o mom selu".

Vaskrs Radničkog na Čairu: Od 0:2 sa igračem manje do pobede nad Kruševljanima

Nije ni samo struja bila povod za egzotične priče. Pukovac je u to vreme živeo za fudbal i "sestriće".

"Igrali smo treću ligu, dupli autobus ide na gostovanja, vozač uvek pijan. Ranije je bilo i baš dosta navijača, a atmosfera - južnnoamerička. Čim se krene sa centra svi ustaju, sa tribinica onih, pa na žice i odmah na sudije: Udari ga u grbinu, udari ga! Svakakve psovke možeš da čuješ tamo, to nema nigde. Još taj dijalekt, ja kad sam došao u Beograd, ja sam bio atrakcija zbog jezika. Smejali se ljudi, nisu bili bahati, nego im bilo zanimljivo".

Klub još postoji, igra zonu, ali kako nam Marjanović kaže sada nema više toliko lokalaca, igrači dolaze iz drugih sela. A bilo ih je u selu baš nadarenih.

"Andrija Živković iz Partizana, njegovi su iz Pukovca, samo se on rodio u Nišu. Otac i deda su mu iz Pukovca. Aleksandar Trajković isto, on je igrao u Nišu takođe. Nema nas puno, ali ljudi vole fudbal. Bio sam tamo pre nekih šest meseci na utakmici. Dolazili drugari, Vladimir Đilas, pa Nemanja Nikolić, ovaj pevač, rekoh: Idemo da gledamo. Aca Trajković i dalje igra, trener je i igra. Mada nema više te euforije. Verovatno nemaju ni para da pristojno plaćaju".

Nema euforije sada ni u Nišu. Ali u onih par nedelja pred Gziru videli smo kako priča za kratko vreme može da se okrene pa da ceo Niš počne da priča o Radničkom. Jug je to. Tamo se fudbal istinski voli. Samo im treba klub koji će iskreno da ih pozove na tribine.