Šarlo Akrobata

Selektor Dragan Stojković u sebi je sve vreme pevušio “Niko, nikad, kao ja“. Cela Srbija se – dva puta već, posle onog Lisabona, a i sad opet nakon Španije – nadala uz stihove “Ona se budi“. A kompletan Piksijev mandat za kormilom Orlova zaličio je na kratku istoriju kultnog benda “Šarlo Akrobata“.

Bio je to novi talas u odnosu na ono što smo prethodno gledali protiv Škotske i bilo je tu hitova koji će se godinama prepričavati. Ali kako se kraj bliži sve je manje priče o muzici i plesu, a sve češće slušamo o razmiricama i otvorenom nezadovoljstvu, o tome ko bi koga zvao za ubuduće, ko nam više treba ili ne treba.

A kraj se bliži, to je neumitno. Jer iako je Stojković kao mačor preživljavao i situacije u kojima su ga svi već videli kao bivšeg deluje da je potrošio broj fudbalskih života na klupi Srbije. Kao cirkuski akrobata vešto je balansirao na konopcu između očekivanja javnosti, realnih dometa ekipe, pa i svih struja koje su mu želele pad, ljubomorne zbog njegove akumulirane moći u strukturama Fudbalskog saveza Srbije.

Negde na tom putu izgubio je ravnotežu tamo gde je najbitnije. Na terenu. Okliznuo se i pao. Ustao i opet pao. I tako nekoliko puta. Sinoć je već izgledao dobro ugruvan, umoran, poražen. Onaj defanzivni blesak protiv Španije nije bio dovoljan.

Jer moderan fudbal je dugo već sličniji računarskom kodu nego umetnosti, a Srbija kao da odbija da prihvati pravila novog doba. Nema nula i jedan. Ima samo nula ili samo jedan. Samo odbrana ili samo napad. U Kataru jedinica, u Nemačkoj – ništa. Sinoć ni toliko.

Nula je postala cilj, a nula može da bude samo sredstvo. Čarolija dolazi s nekog drugog mesta. Ne iz Piksijeve glave, ne više bar. Ne sa ovim igračima ili bar ne samo sa ovim igračima. A sa tim drugima selektor više nije na istoj talasnoj dužini.

“Šarlo Akrobata“ je znao da je kraj kad je do toga došlo. Milan Mladenović je napravio prvo Katarinu II pa EKV, tu mu se pridružio Ivica Vdović, a Dušan Kojić Koja je formirao Disciplinu kičme i hitovi su nastavili da se nižu, a sva trojica su ušli u legendu ovdašnjeg roka. Ali su prvo morali da shvate da je vreme da se siđe s konopca.

Ova vratolomija više ne prolazi.