Sarajevski šmeker o Zvezdi, “bolesnicima” na Marakani, Dinamu, Partizanu, komentarima protiv Đokovića…

Imalo je Sarajevo u toj staroj Jugoslaviji svoj šmek. Neki poseban smisao za humor, za druženje, za muziku. I fudbal im je bio poseban. Nisu Željo i Sarajevo bili sile kao “velika četvorka” iz Srbije i Hrvatske, ali su bili neophodan dekor bez kojeg tadašnji fudbal ne bi bio isti.

Ta vremena su odavno prošla, ništa više nije isto, ali ima primera koji podsete na te dane. Klasičan predstavnik te sarajvske raje koja je skoro pa “izumrla vrsta” je Amar Osim. Nekome poznat kao dugogodišnji trener u BiH fudbalu, ali ipak više poznatiji kao sin legendarnog fudbalera i trenera Ivice Osima.

Amar Osim je zadržao taj sarajveski šmek i poštovanje prema nekim slavnijim danima fudbala na ovim prostorima. Danas je već iskusan trener, broji treći mandat na klupi Željezničara u kojem je počeo i završio igračku karijeru. Dok bije bitke u BiH fudbalu, s posebnom pažnjom prati i na situaciju u regionu. Zanimljivo je čuti njegov neutralni sud lišen ovdašnjih pritisaka, klišea i toksičnosti.

Kada to Osim ispriča sarajevskim rečnikom i ubaci dozu humora i ljudskog poštovanja, dobije se zanimljiva priča.

U zanimljivom intervjuu za bosansku Elta TV, Osim je između ostalog pričao i o Crvenoj zvezdi, Partizanu, Dinamu, situaciji u BiH društvu i fudbalu, nekim slavnim danima jugoslovenskog fudbala, zatrovanosti koja se širi internetom i komentarima na njemu.

Ne gaji iluzije da fudbal u Bosni i Hercegovini može da dođe do nekog evropskog vrha, ali isto tako smatra da bi moglo da bude bolje kada bi bilo malo više pameti i strpljenja.

“Pogledajte oko nas… Neko ulaže u fudbal godinu, dve i onda to sve grohne. Ne ulažemo dovoljno. I ne mislim samo na novac. Nismo dovoljno posvećeni, nema podrške od institucija okolo. Sve krenemo pomalo i čim nema rezultata, batalimo odmah. Ali to je boljka BiH u svakom segmentu, ne samo u fudbalu. Mi smo neke stvari propustili u ratovima devedestih i sad bi da to nadoknadimo što pre. Ali ne ide ništa preko noći. Ono malo što smo imali kao narod, sada samo i to izugubili. I sada je sve ‘daj odmah ili nikako’. A pošto odmah ne može, onda je to nikako. Kada bi neko imao organizaciju i logistiku da par godina ulaže u nešto, verujem da bi rezultati došli. Nije bitno samo uložiti novac, već i kako ga uložiti. Ne vidim razlog zašto ne bismo i mi donekle dogurali. Ne govorim o nivou Dinama ili Zvezde koji imaju bolje preduslove svake moguće vrste, ali na nekakav nivo bismo mogli da dođemo. Imamo talenat i volimo fudbal. Ali nemamo osećaj da treba sačekati i strpiti se”.

Amar Osim je dolazio na utakmice Crvene zvezde u prošloj sezoni Lige šampiona. Nije hteo da propusti takav regionalni fudbalski događaj. Bio je na Marakani protiv Napolija, Liverpula i Pari Sen Žermena kao iskreni ljubitelj fudbala.

“Tek sam tada shvatio – i to nema veze sa kvalitetom fudbala – koliko su naši stadioni oronuli. Oni tamo (u Zvezdi op. a.) su se napeli da od Marakane koja je stara 40-50 godina naprave nekakav stadion na kojem će se igrati Liga šampiona. I onda je to patnja… Ne možeš ući, ne možeš izaći, ne možeš u WC… Baš kad je bila utakmica sa Liverpulom, krenuli smo sat pre utakmice iz jedne jako, jako dobre kafane na stadion. Sat vremena smo prelazili kilometar i 200 razdaljine?! Iako smo došli u kafanu na vreme. Za kilometar bi trebalo da ti je dovoljno 15 minuta, a mi smo išli nekakvom ulicom koju je policija pola sata pre utakmice totalna presekla?! Ne možeš da prođeš jer tada je trebalo da prođu navijači Liverpula svojim autobusima. Pa dok su oni prošli, dok su ih istovarili, iskontrolisali, pa dok su se autobusi vratili istim putem… Mi smo na utakmicu zakasnili 12 minuta. A bili smo na kilometar i 200 od stadiona. Uslovnost naših stadiona je haotična. Kao imaš nekakvu super kartu, ali džaba ti kad si u gužvi koja je strašna. Doduše, ima tu i do naših navika koje nisu baš najmodernije. Ali što se tiče kvaliteta, fino je to videti uživo”.

Na pitanje kako je videti Nejmara ili Mbapea uživo, Osim odgovara:

“Oni su bili prejaki. Videlo se u petom minutu da tu nema ništa. Ali i Zvezda je tada bila jača nego što je sada. Nekakav naboj je tada držao Zvezdu. Jači nego ove sezone u Ligi šampiona. Taj naboj ti daje drugačiji osećaj. Interesantno je. I ta Zvezdina publika... Verujte mi, nije lako igrati tamo. Bez obzira što gostuju igrači koji su navikli na pune stadione, ta vrsta energije koju naši navijači imaju je posebna. Kad kažem naši navijači, mislim na navijače s ovih prostore koji imaju ovu vrstu ljubavi. A Zvezda je baš sam vrh kad su te stvari u pitanju na ovim prostorima. Nije lako kad se pojaviš pa vidiš 60.000 ljudi koji su ludi na neki fin način”.

Zahvaljujući toj atmosferi na stadionu Rajko Mitić, Zvezda je na pleća oborila i kasnijeg šampiona Evrope. Priseća se Osim i te čudesne noći protiv Liverpula.

“To je jedan od razloga što je Liverpul izgubio. Jednostavno ga je pojela atmosfera. Osetilo se nešto u vazduhu i videlo se da i najbolji igrači na svetu mogu u datom trenutku da izgube rezone i da počnu da se ponašaju kako ne treba. Bilo je simpa, sve tri utakmice su mi na svoj način bile poučne”.  

Crvena zvezda i zagrebački Dinamo su ove sezone igrali u grupnoj fazi Lige šampiona i završili su poslednji u grupi zbog primljenih golova u poslednjim minutima. Da li je to neiskustvo?

“Dinamo je imao i Ligu šampiona. Da su prošli dalje, ne bi bilo korone. Ne bi bilo Atalante. Živa istina. Da li je to neiskustvo, ne znam… Imali su sreće na žrebu jer su dobili grupi u kojoj osim Mančester Sitija nije bilo najjačih. Šahtjor je jak, ali nije kao ranijih godina. I još Atalanta koja prvi put igra i koja je definitivno imala problema na početku da se prilagodi. Dinamo ih je glat dobio sa 4:0, imao je sve na tacni i onda su sve propustili nesrećno, nespretno, kako god… Šteta jer je Dinamo počeo da se diže sezonu ranije kada je ispao od Benfike na produžetke u Ligi Evrope. Ovo je mogla da bude kruna svega toga da su prošli grupu Ligu šampiona. To bi u ovim okolnostima bio veliki uspeh. Ali nisu imali sreće. A i sudija neki Nemac koji dosudi neki penal koji nije bio penal. Nije to neiskustvo, to je sreća… Imali su sreće do tada jer nije trebalo da bude ni 3:1 za njih, već drugačije. Ali bilo je 3:1 i mogli su da iskoriste tu šansu. U tom trenutku je to bila sreća, kakvo crno neiskustvo. E sad, nisi dovoljno dobar da izbegneš faktor sreće. Nisi toliko jak da ti ne treba sreće”.

Osim podseća da je sreća neophodna.

“Zvezda je prve godine u Ligi šampiona imala sreće. S Napolijem igra 0:0, a da ne pređe centar. Ali izvukla je 0:0 i taj rezultat je kasnije izbacio Napoli iz grupe”.

Podseća bosanski stručnjak da je bio šokiran nerealnim komentarima navijača oko sebe na stadionu.

“Pazi ovo, ljudi centrar nisu prešli i govore: ‘Idemo u Pariz po bod i onda ćemo pobediti Liverpul i klaćemo se za drugo mesto’. Ma to su 'bolesnici'! Ali OK. Razumljivo mi je i to da se desi taj Liverpul. I da nakon njega imaš nadu što je sasvim logično. Najlepše je kada se ljudi nadaju. To je fudbal. Stvarno je tako bilo. Oni su taj Liverpul zasluženo pobedili. Liverpul je pomašio nekakvu šansu na početku, Zvezda je dala dva brza gola… I to igrač koji nikad nije dao takva dva gola. Dobro, možda jeste glavom, ali nije nogom nikad pre tako. Posle toga je Liverpul jalovo napadao, vidiš da je kvalitetniji, ali nemaš šta da prigovoriš Zvezdi. Pobedila je sa 2:0 i ima četiri boda posle četiri kola. Ona je tu. U igri. Posle su ih malo ozbiljnije shvatili pa su malo drugačije prošli. Ali lepo je kad vidiš ljude oko sebe koji se raduju i imaju razlog da se raduju. Fino je kad izađeš sa stadiona i vidiš 60.000 ljudi koji su srećni. Iskonski srećni. Bez obzira za koga navijaš, to je lepo doživeti”.

U kontekstu nerealnih navijačkih očekivanja, Osim govori i o atmosferi među ljudima i negativnostima koje se najviše šire putem komentara na portalima.

“Ne čitam više komentare jer su generalno negativni na sve kod nas. Ali nekad moraš i kad nećeš, jer ti iskoči odmah ispod teksta. Baš pre neki dan čitam kako je Đoković dao neke velike pare za humanitarnu pomoć. I odmah neki tip na nekom sarajevskom portalu piše i ubeđuje ‘šta tu Đoković ima da daje pare nekoj bolnici u Srbiji’. A čovek dao milion?! Znate li vi koliko je milion! Ali neki tamo piše zašto Đoković nije ostao da živi u Srbiji i zašto njoj ne plaća porez nego živi u Monte Karlu. Pa je on nekako izračunao da bi Đoković od tog poreza morao da uplati Srbiji 30.000.000?! Ne znam ni kako je to sračunao... Ne mogu da verujem. Čovek dao milion evra?! Taj Đoković je dečko da stvarno ne možeš ništa loše reći za njega ni u kojem pogledu. Ali na svaku moguću vest ovde je više loših komentara nego dobrih. Valjda je to odraz situacije u kojoj se ljudi nalaze, neke muke i jada u kojem misle da su. Puno su raznovrsniji u negativi nego u pozitivi. To je strašno. Vidiš da su to ljudi koji su čak i učeni, koji znaju da pišu, ali kakvih tu konstrukcija ima… Strašno”.

Osim se dotakao i Partizana u kojem je njegov otac ostavio trag iako je proveo nepunih godinu dana u njemu. Da li bi prihvatio da jednog dana trenira Partizan?

“To je hipotetičko pitanje na koje ne volim da odgovaram. Ali istina je da smo mi kao klub više vezani za Partizan nego za Zvezdu. Željo je uvek bio bliži Partizanu, a Sarajevo bliže Zvezdi. Plus mi je otac vodio Partizan”.

Podsetio je i kako je legendarni Ivica došao na klupu Partizana.

“Tad su ga ‘premuntali’ da pored selektorskog posla vodi i Partizan. A Zvezda je tada bila baš prejaka za ostale klubove. Partizan nije bio jak kao Zvezda, ali je imao neku moć. Znali su da će Hrvati i Slovenci izaći iz lige i smislili su da moj otac dođe u Partizan i da ga malo digne. Da bi se na kraju malo digla i ta liga. Bilo je logike za to. ‘Muntali’ su ga mesec dana te 1991. da dođe. Sa druge strane imaš Zvezdu koja je prvak Evrope i dve godine je prvak države. Tu drugu godinu je lagano bežala 15 bodova i zato su hteli da dignu Partizan, zvali su mog oca, on im je odgovorio da ne može paralelno sa selektorskim poslom, oni njemu da može i na kraju ga ubedili. Obećali su mu kuću na Dedinju i stvarno su mu je kupili. Ali on tu kuću nikad nije uzeo jer je takav tip, već je živeo tih godinu dana kod moje tetke na Novom Beogradu. U porodici od petoro ljudi, on je bio šesti jer mu je tako bilo komotnije. A i tetka je kuvala dobro. Bio je tamo manje od godinu dana i dao je ostavku na obe funkcije. Ali bilo mu je jako lepo. Nikad ništa loše nije rekao o tom periodu, bez obzira što je kod nas tada bio rat. Uvek je insistrao da tome da su ga pazili i da mu se ništa loše nije desilo. Imao je top tretman. Verujem da je to tako”.

Amar kaže da je Ivica ostao u kontaktu sa nekim ljudima u Beogradu iako je od početka rata samo jedno posetio srpsku prestonicu.

“I dan-danas se čuje sa nekim tadašnjim prijateljima. Samo jednom je posle ovoga svega otišao u Beograd kad je Miljan umro. On je u glavi zamislio da više neće ići u Beograd posle rata, ali je ipak otišao tada. Znam da je hteo da ode i kad je Santrač umro jer mu je on bio pomoćnik u reprezentaciji, ali nije mogao jer je bio bolestan. To mu je baš teško palo jer je mnogo voleo Santrača”.

Amar Osim je poznat kao Ivanov sin, trener Željezničara, ali je imao i desetogodišnju igračku karijeru. I jedan zanimljiv detalj u njoj. Utakmica Dinamo – Željezničar pred raspad Jugoslavije.

“To je bila poslednja utakmica u istoriji prvenstva one Jugolsavije, a ja sam čak dao i poslednji gol u toj ligi. Gubili smo sa 0:2, ja sam ga dao za 1:2. Stadion je bio pun, skoro 40.000 ljudi jer je ulaz bio besplatan. Franjo Tuđman je došao na utakmicu negde u 25. minutu. Tada je to imalo veći efekat. Niti je došao što je ulaz bio besplatan, niti što ga naš fudbal zanima. Mada nije ni da ga nije skroz zanimao jer je pre bio i predsednik Partizana. Ali je pre svega došao da se pokaže i da ga svi vide. Mi smo stali na terenu jer smo videli da se nešto dešava”.

Kompletan intervju Amara Osima pogledajte u snimku ispod.