Šabanadžović: Svi slave, a meni Osim govori kako ću čuvati Dijega...

Leto 1990. godine. Ponovo se oseća da će balkansko bure baruta pući u staroj Jugoslaviji. Međutim, država od Vardara, pa do Triglava ima razloga da slavi. Da mnogo slavi. Ručni rad Dragana Stojkovića Piksija protiv Španije doveo je četu Ivice Osima do četvrtfinala Mundijala u Italiji. Oseća se euforija, ima onih koji tvrde da je sudbina to tako uredila, da država u izumiranju podigne Zlatnu Boginju.

Samo jedan čovak je imao razloga da bude zabrinut. Zvezdin specijalac i član šampionske generacije iz Barija 1991. godine, znao je da će mu se na Artemiju Frankiju putevi ukrstiti sa Dijegom Maradonom. El Pibe nije bio na nivou igara sa Mundijala u Meksiku, ai je nosio patriotizmom zadojenu ekpu Gaučosa.

Neko bi rekao ništo novo u karijeri Refika Šabanadžovića, i u Zvezdi je imao ulogu specijalca, nekog ko će otupeti glavno oružje rivala. Ali Maradona je bio nešto sasvim drugačije, čovek koji će i Refikovoj karijeri dati posebnu crtu.

„Sećam se kao danas kada mi je Ivica Osim rekao da ću imati zadatak da čuvam Maradonu. Bio sam iskusan igrač, sa ogromnim iskustvom u evropskim mečevima u Zvezdinom dresu. Ali opet – MARADONA! Nije mi baš bilo do slavlja, da se tako malo našalim. Znao sam da dirbla u pokretu, da ga je nemoguće skautirati, da sakriva loptu... Eto, svi kažu da sam ga čuvao odlično do tog crvenog kartona“, počinje priču za MOZZART Sport Refik Šabanadžović.

Dejo Savićević o Maradoni: Moj idol sa druge planete

Tog popodneva na Artemiju Frankiju nije bilo ni daška vetra. Meteorolozi su izmerili 35 stepeni, ali je u glavi Zvezdinog veziste kuvalo. Mešao mu se impresionizam i profesionalizam.

„Odmah da vam kažem, Maradona, bar u toj našoj utakmici, nije pokazivao trikove tipične za južnoameričke igrače. Igrao je čisto, bez trikova, udaranja dok ne gleda sudija. Kao da je želeo da oda priznanje i meni i celoj jugoslovenskoj reprezentaciji, da nam stavi do znanja da nas poštuje. Pre toga smo pobedili selekciju Španije, ali to znate... Fokus je na Maradoni. Imam utisak da je u tom periodu cela Italija bila ljubomorna na njega, on je sa malim Napolijem osvojio dve titule, sam ih je doneo. Uzeli su Kup UEFA. Nisu mu to oprostili. Zviždala mu je Firenca, koliko Milan i Rim, samo je u Napulju imao podršku“.

To ne znači da Italijani nisu poštovali Maradonu.

„Dobro se sećam zagrevanja za to četvrtfinale protiv Argentine. Gaučosi na jednoj, mi na drugoj strani. Samo Maradona na trećoj. Uzima loptu, žonglira, pipluje je glavom, prebacuje je preko ramena. Pokazuje da je najveći. A meni kuva u glavi i dalje. Sad je treba da njega čuvam... Sa ove vremenske distance shvatam koliko sam i ja postigao u karijeri, Osim mi je verovao“.

Jugoslavija je igrala odlično taj meč. Bila bolji rival, El Pibe se tražio po terenu i kada je Šabanadžović isključen.

„Najprljaviji na toj utakmici je bio sudija Rotlizberger. Dao mi je prvi karton, zbog izlaska iz živog zida. A nas sedmorica je stajalo tu. Želeo je da me optereti, jer je znao da se sudaram sa Maradonom. I da neću izdržati da čuvam takvog igrača pod pritiskom žutog kartona. Niko ne može da me ubedi da to švajcarski arbitar nije namerno uradio. Ali da ne kvarimo priču o Maradoni“.

Priznao je Šabanadžović da bolje nije čuvao.

„Ne znam šta bih novo rekao o njemu, što drugi nisu. Jedan od dvojice najvećih, ako ne i najveći. I to iz prostog razloga: bio je više od fudbalera. Bio je majstor, rođen za fudbal i odupirao se savremenom profesionalizmu. Kada mi je žena rekla da je umro, nisam mogao da verujem. Pravi fudbalski boem. I šteta što nismo pobedili Maradoninu Argentinu. Još mi je u glavi onaj Dejova šansa iz produžetaka kada je Piksi zaljuljao dvojicu rivala lažnjakom“, dodaje Šabanadžović.