PRELAZZI: (Fud)bal pod maskama – “Zoro” iz Londona

Raznih predloga smo se ovih prethodnih nedelja naslušali, raznih “projekata restart” je bilo, ovo mu vreme dođe idealno da svaka budala dobije svojih sto lajkova i dvesta retvitova slave, bilo da drobi o 5G mreži ili o tome da bi fudbal mogao da se igra i na manje od 45 minuta po poluvremenu. Sad kad smo se valjda dogovorili da sa publikom ne može da se igra, i ko zna kad će moći.

Jedan je predlog bio, eto, pa valjda brzo odbačen, da bi fudbaleri mogli na teren i pod maskama.

I raznih smo se karijera ovih prethodnih nedelja nagledali, bilo je onih koji su nas opčinili svojim umećem, bilo je onih koji su ostali zauvek zapamćeni zbog golova u poslednjim sekundama, zbog visoko podignutih ruku i šaka koje čvrsto drže trofeje, a bilo je i onih koji bi ugrabili svojih pet minuta slave i onda nestali, ostavljajući nas da se pitamo šta je bilo posle i da ih se sećamo samo o posebnim prilikama.

Posebnije od ove jedva da ima: čim je neko neznaven pomenuo da bi fudbaleri mogli da ponesu maske, asocijacije su se namnožile ko, Bože nam oprosti, koronavirus u krcatom supermarketu, i nepogrešivo vodile do visokog, sporog, tromog, nezgrapnog tipa u belom dresu.

Premijer liga s početka milenijuma, i Fulam kojim gazduje Mohamed al Fajed, još u koroti zbog sina Dodija i, pre nego što su došli milijarderi, jedan od platežno sposobnijih vlasnika fudbalskih klubova na Ostrvu.

Na klupi je bio Žan Tigana, a ekipa baš šarena, kao da se neko malo zaigrao Menadžera, pa još našao šifru za skoro pa neograničen budžet. Edvin van der Sar, Luj Saha, Luis Boa Morte, Sted Malbrank...

I on, među svima, jedan od onih likova čiju statistiku i danas pogledate i sve vam je jasno sem kako su ga i zašto uopšte kupovali.

Zvao se Fakundo Sava, za ovu priču nije bitno ni što je bio najnevažniji među svim tim igračima koji bi se, zbog stasa, pasoša i kretnje u šesnaestercu, mogli strpati u kategoriju “Martin Palermo za siromašne”, niti što nije ostavio preterano dobar utisak skoro nigde gde je igrao, pa ni na Krejven Kotidžu koji je baš te sezone, 2002. na 2003, zbog renoviranja bio praktično izmešten na Loftus roud.

Važna je maska.

Okej, maska nije bila hirurška, četrdeset-ili-koliko-već dinara po komadu u bolje opremljenim apotekama, Fakundo Sava se ložio na Zoroa – svi smo mi, valjda, imali trenutak u kojem smo se ložili na Zoroa, bilo da nas je (starije) zakačila ona serija s početka devedesetih ili vas je (mlađe) sa u crno obučenim osvetnikom što se potpisuje rapirom upoznao triling Entoni Hopkins-Antonio Banderas-Ketrin Zita Džons – pa je i maska bila Zoroova, i sakrivao ju je u štucni, nadajući se da će doći trenutak kada će je ponosno izvaditi.

U sezoni u kojoj smo ga zapamtili i od koje je ostalo samo sećanje i upaljena sijalica kad neko u istu rečenicu stavi “fudbal” i “maske”, Fakundo Sava dao je svega šest golova.

Svega šest puta, dakle, posegnuo je za čarapom, u almanasima – dobro, to se tako nekad govorilo, sad je Vikipedija – ostaće da je odigrao 27 mečeva u Premijer ligi i postigao tih šest golova; i da je bio samo jedan, bilo bi dovoljno da ga zapamtimo, jer niko pre njega i niko posle njega (pa, možda, ali svakako ne originalno) nije imao takvo “radovanje”.

Sa ove (društvene) distance gledano, neko se čudo nije moglo ni očekivati: Fakundo Sava stigao je u Fulam i Premijer ligu na pragu četvrte decenije života, plaćen je oko dva miliona funti, a u dotadašnjem CV-ju pisalo je da je golove davao isključivo u Himnaziji iz La Plate, dok u Boki Juniors nije uspeo nijednom da zatrese mrežu.

Bilo je među tih šest “Zorovih” golova i nekih koji su odskakali po značaju, ako ne po lepoti: recimo, dao je gol Liverpulu u pobedi od 3:2 nad sve lošijom ekipom Liverpula (to je ona sezona kada je doveden El-Hađi Dijuf i kada se ispalo u grupnoj fazi Lige šampiona), pa je onda na istoj utakmici dao još jedan gol Liverpulu, i to jedan dalekometni. A učestvovao je i u čudesnih 2:2 na Riversajdu, kada se za dva minuta duboko u nadoknadi Fulam pomokrio po debiju i paradi Masima Makaronea.

Opet, sve i da je bilo samo jednom – da li ste, recimo, znali da je Piter Krauč uradio onaj robotski ples jedan jedini put, iako bismo kolektivno mogli da stavimo ruku, sve s hirurškom rukavicom, na šipku gradskog prevoza, da je to činio redovno? – bilo bi dovoljno.

Nekim igračima je suđeno, ponavljamo, da se ušetaju u istoriju i kolektivno nesvesno kao od šale, neki drugi moraju dobro da se oznoje i da posle pričaju onu o deset posto talenta i devedeset posto napornog rada, oni treći ne urade mnogo, ali to urade sa stilom.

Bilo je nečeg toplog i iskrenog u njegovom “goal celebrationu”; nečeg posve ljudskog, simpatičnog, obećavajućeg u pripremama za svaku utakmicu.

Mora da je Fakundo Sava bio svestan da su šanse da će dati gol mnogo manje od šansi da neće dati gol – uostalom, statistika je nekad neumoljiva, čak i kad laže – pa ipak je, od predgrađa Buenos Ajresa, preko severa Londona, do kišovite Galicije i svetloplavog dresa Selte, pakovao masku u torbu, donosio je na utakmicu, pažljivo je stavljao u čarapu, nadajući se da će je upotrebiti baš tog dana...

Ali opet, to je i Fulam, klub koji je uveo one bicikle pored terena i spomenik Majklu Džeksonu, drugi posle Žitišta valjda, pa se nije trebalo mnogo ni čuditi.

Nije tu kraj priči o krakatom Argentincu kojeg su zbog crvenkaste nijanse kose zvali “El Kolorado”.

Fakundo Sava ni po ponašanju van terena nije bio baš običan čovek: još dok je igrao, zanimale su ga knjige i nauka – zlobnici bi rekli da ne bi to bio neki preterano veliki gubitak za fudbalsku igru – pa je stekao diplomu socijalnog psihologa, a onda se dao u trenerske vode. Kao što ga mesto nije držalo tokom karijere u kopačkama (i, heh, pod maskom), tako je i u novom pozivu doslovno svake godine menjao klubove (kao, heh, čarape), od San Martina, preko Rasinga, Tigrea i svoje Himnazije, s izletom u Čile, do novog povratka u Kilmes.

Kad god ne bi imao posao, Fakundo je provodio vreme sa Pepom Gvardiolom ili Žozeom Murinjom, prateći šta oni rade na treninzima, prikupljajući znanje.

Moraće da bude mnogo dobar, Bijelsa-dobar, Poketino-dobar, ukoliko želi da ga se pamti po nečem drugom, po nečemu što nije maska i zagrljaj; dotad, biće samo dobra priča, kul asocijacija, događaj koji pamtimo kao da smo bili tamo, i krunski dokaz da “fudbal” i “maske” ne moraju da podrazumevaju nešto loše.

Da može da bude toplo i zanimljivo, pa makar se desilo samo šest puta u Premijer ligi.

Ili, što bi rekli u onom filmu, kad Entoni Hopkins, najbolji glumac na svetu, kao matori Zoro priča sa Banderasom kao Zoroom juniorom:

“Imaš strast, Alehandro, ali ti nešto nedostaje... Šarm, Alehandro, šarm.”

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

Foto: Reuters