Rođaci, kako je dobro videti vas opet

Reč derbi se originalno vezuje za utakmice rivala iz istog grada. Kasnije je prerasla u nacionalni, pa i u internacionalni domen. U istoriji najkvalitetnijeg evropskog klupskog takmičenja, samo tri grada su imala gradski derbi u Kupu evropskih/Ligi šampiona.

Madrid, Milano i London.

Samo jedan grad je svedočio evropskim okršajima dva kluba koji su bili prvaci Evrope. Milano. Samo dva grada imaju dvocifren broj evropskih titula. Madridskih 14 su sve Realove. Milanskih 10 je podeljeno na Milanovih sedam i Interove tri.

I zato Derbi dela Madonina nije najveći gradski derbi na svetu, dok je Boke i Rivera, ali u Evropi jeste. Kada i ako jednog dana porastu klubovi poput Atletika, Čelsija, Arsenala, Totenhema, Mančester Sitija, Rome ili Lacija, onda mogu da se mere sa Milanezima. Ali biće im potrebne decenije. I to se verovatno neće nikada ni desiti.

Derbi dela Madonina je nedostajao evropskom fudbalu prethodnih godina. Nedostajali su mu Milan i Inter. Čak i ne toliko u punom sjaju nekadašnje moći, koliko samim prisustvom utorkom i sredom jer evropske noći u jednom od hramova svetskog fudbala su drugačije i mnogo lepše od slika koje stižu Lajpciga, Sankt Peterburga, Monaka... Ma i Londona, Napulja, Sevilje, Pariza...

Madonina nosi sa sobom nešto šarmantno, glamurozno, svoje. Ide do sive zone sportskog i navijačkog rivalstva... Nije pozorište, ima tu i mržnje, huliganizma i nasilja. Uostalom, poslednji milanski derbi u Evropi nije ni završen zbog baklji i pirotehnike. Tada je nastala i fotografija Ruija Košte i Marka Materacija koja spada u red kultnih u istoriji fudbala.

Jedna od čuvenih koreografija na San Siru (©AFP)

Ali nema rasizma, fažizma, verske ili političke ideologije iako se „milanistima“ ponekad prilepi etiketa levičara, a „interistima“ desničara zbog manje grupe „Iridućubili“. Na milanskom derbiju nikada niko nije izgubio život. Velikom zaslugom i „pakta o nenapadanju“ koji su ultrasi dva kluba dogovorili sklopili 1983. godine kada je huliganizam bio u trendu. Zato i imaju zajednički nadimak. Rođaci. Čak i najusijanije glave među „rođacima“ ujedine snage kada dođe do pitanja ljudskosti, solidarnosti i nacionalnog interesa. 

Zato će se večeras oko 80.000 normalnih navijača vratiti kućama sigurno i slobodno. Momci i devojke u različitim dresovima, očevi i sinovi, muževi i žene... Hiljade ljudi u različitim dresovima će zajedno krenuti na poslednju stanicu ljubičaste metro linije, željno iščekujući novi susret za šest dana na istom mestu. Tada jednima neće biti do priče, drugima do spavanja... Biće zadirkivanja, provociranja i podbadanja. To je milanski stil. Tako su i nastale neke od najlepših navijačkih koreografija u Ligi šampiona. Počesto se „rođaci“ ismevaju jednim drugima na pažljivo isplaniranim porukama na „kurvama“ Nord i Sud. Jedni bez drugih ne mogu. Uostalom, tako su i nastali kada su se jedni malo bogatiji i nešto obrazovaniji odvojili od drugih nešto običnijih i skromnijih. Ali te podele više ne postoje, samo su davnašnji mit.

Neretko su „rođaci“ delili sličnu sportsku sudbinu. Dobru i lošu. Vremena uspeha i krize su često poklapala. Mnogo pre ostalih su Milan i Inter ugravirali svoja imena u istoriju evropskog fudbala. Još 60-ih godina su osvojili po dve titule prvaka Evrope. Bile su to godine fudbalskih mozgova Nerea Roka i Elenija Erere, epoha čuvenog „katenaća“. Juventus će evropski vrh videti tek dobrih dvadesetak godina kasnije.

Bili su i elita Italije i Evrope. Sa gazdama koji su znali da nabroje startnih 11 u pola noći za razliku od Glejzera, Al Tanija, Al Mubaraka i ostalih današnjih investitora... Berluskoni se kladio na Holanđane, Morati na Nemce. Točak istorije je okrenuo na Berluskonijevu stranu, u magli beogradske Marakane je rođen evropski Milan koji će do tada neviđenim fudbalom bacati Evropu pod noge još tri puta. Interu je ostao utešni Kup Uefa koji je osvojio tri puta za osam godina.

Nije bilo lako Alvaru Rekobi protiv Neste i Gatuza (©AFP)

Živeli su često i u senci domaće dominacije Juventusa, ali su u Evropi bili iznad njega. Sudbina ih je 13. maja  pre 20 godina prvi put namerila u Evropi jedne na druge. Ulog je bio isti kao večeras. Plasman u finale Lige šampiona. Bile su to timčine! Milanova ipak jača od Interove. U crveno-crnom Paolo Maldini, Sandro Nesta, Bili Kostakurta, Andrea Pirlo, Rino Gatuzo, Klarens Sedorf, Manuel Rui Košta, Pipo Inzagi, Andrij Ševčenko, a u crno-plavom Frančesko Toldo, Fabio Kanavaro, Materaci, Havijer i Kristijan Zaneti, Điđi Di Bjađo, Ivan Kordoba, Emre Belozoglu, Seržo Konseisao, Ćino Rekoba, Ernan Krespo... Doduše, Nerazurima je falio najbolji. Povređeni Bobo Vijeri koji je te sezone igrao fudbal života i dao u Seriji A više golova nego što je odigrao utakmica.

Na jednoj klupi „srećni“ Karlo Ančeloti kako vole da mu prilepe jer nije trendi laptop trener sa xG statistikama već neki šaljivdžija što eto priča viceve po svlačionici pa se tako „provlači“. Sa druge strane „ukleti“ Ektor Kuper koji je mnogo više zaslužio u životu i karijeri. Od tog dvomeča u Ligi šampiona, krenuo je uspon Karleta koji do tada nije imao nijedan trofej u karijeri ka statusu najuspešnijeg trenera u istoriji fudbala. Od tog derbija krenula je strmoglava spirala karijere Ektora Kupera od Maljorke i Betisa preko Gruzije, Grčke, Turske, Egipta, Uzbekistana, Konga do nesrećne Sirije čiji je danas selektor.

Ančelotijev Milan je bio jači, stvorio više šansi, bolje igrao, ali prošao je na gol u gostima posle 0:0 u prvom meču kada je Inter bio domaćin. U revanšu je Andrij Ševčenko po ko zna koji put pokazao da je protivotrov za Inter, mladi Obafemi Martins iskoristio jednu od retkih loših procena u karijeri Paola Maldinija, ali to nije bilo dovoljno. Mohamed Kalon je promašio šansu života. Ančeloti i Milan su kasnije preko Juventus odveli Milan na krov Evrope.

Dve godine kasnije je bila prilika za reprizu ili osvetu. Ovoga puta u četvrtfinalu. Milan sa svim onim šampionima od pre dve godine osim povređenog Inzagija. Ali jači za Pantera Didu, čarobnjaka Kaku, „zveri“ Kafua i Japa Stama i „preletača“ Ernana Krespa. Inter daleko jači nego dve godine ranije. Za „Vešticu“ Verona, kumove Stankovića i Mihajlovića, Kambijasa iz Reala, džokera Hulija Kruza... Na klupi je ovaj put bio Roberto Manćini. Imperator Adrijano u punoj snazi, ali je bio povređen.

Dida je čudesnim paradama vadio ispod prečke bombe Mihajlovića i Verona iz slobodnjaka, a onda je Kruz u nadoknadi prvog poluvremena napravio glup faul na centru i omogućio Metronomu Pirlu da pogodi u glavu Japa Stama za 1:0. Maldini, Nesta i Stam su imali defanzivni recital te večeri, a Mihajlović namernuo gurnuo Ševčenka i napravio faul iz kojeg je Pirlo ovoga puta pogodio u glavu Interovog najvećeg neprijatelja. Ukrajinac je doneo 2:0 Rosonerima pred revanš.

Šest dana kasnije je Manćini napao sa Adrijanom, ali je ostavio na klupi Vijeirja, Martinsa, Kruza... Ševčenku je bilo potrebno pola sata fudbala za novi gol i ukupnih 3:0. Inter se odbijao od Milanove odbrane sve do 71. minuta kada je Kambijaso napokon zatresao mrežu. Ali ga je čuveni Dr. Markus Merk poništio gol zbog navodnog faula Kruza. Kojeg nije bilo. Ništa taj gol ne bi krucijalno značio Interu protiv takvog Milana, bila su mu potrebna još tri. ali proključale su frustracije.

Dobrih 15-20 minuta sa tribina su letele baklje i sve što su navijači mogli da bace. Jedna je pogodila Didu u rame, dobro je prošao, a Merk je prekinuo meč. Tada je i nastala legendarna fotografija „rođaka“ Materacija i Rui Košte naslonjenih jedan na drugog.

„Eksplodiralo je kada su poništili gol Kambijasu. Kao da je počeo rat. Sve je bilo u dimu. Čak i da sam hteo da slikam taj kraj terena, ne bih ništa uhvatio. I odjednom sam ih video na centru. Materacijev nadimak je tada bio ’mesar’ ili tako nešto jer je bio grub igrač. Rui Košta je bio sušta suprotnost. Nežni umetnik. Tek nekoliko sekundi se ovaj naslonio na njega i shvatio sam kontrast i momenat koji imam. Brzo sam opalio nekoliko puta, ali samo jedna fotografija mi je uspela. Ona“, ispričao je kasnije fotoreporter Stefano Raldoni, autor umetničkog dela.

Legendarni sudar iz 2005. godine (©AFP)

Pauza je trajala skoro sat vremena i odlučeno je da se meč registruje sa službenih 3:0 za Milan. Ovoga puta Ančelotijev tim nije uzeo titulu, desili su im se Liverpul i „Kristanbul“ ali su osvetu isporučili dve godine kasnije u Atini. Ironija je da je taj tim iz 2005. bio najbolji koji je Ančeloti ikad imao u Milanu, a da nije uzeo titulu.

Ta vremena su prošla... Milan i Inter godinama nisu igrali bitnu uligu u evropskom fudbalu, a donedavno čak ni u italijanskom kada su ostajali i bez plasmana u Evropu. Izgubili su prvo finansijski korak za svojom prirodnom konkurencijom, a onda i takmičarski. Ni danas situacija nije „cveće i proleće“, ali je bolja. Mesto u polufinalu Lige šampiona to dokazuje. Koliko god se italijanska Seriji A osporavala, a put milanskih velikana kroz Ligu šampiona se unižavao.

Ipak su izbacili Barselonu, Porto, Totenhem, Benfiku, Napoli... Tri nova prvaka iz šest najjačih liga. To nešto znači i vredi. Milan od Totenhema u dva meča nije primio gol, protiv Napolija jeste onaj jedan beznačajan na kraju. Inter je mrežu sačuvao mirnom tri utakmice protiv Portugalaca i tek u revanšu protiv Benfike takođe primio neke golove koje ne bole. Nije baš „katenaćo“ ali Italijani su uvek sve postizali iz dobre defanzive.

Zato i večeras treba očekivati šah, a u revanšu pravu vatru. Ima tu igrača koji i te kako vrede i dostojan su poster završnice Lige šampiona. Golmani Menjan i Onana su fantastični ove sezone. Od Tea Ernandeza teško da postoji moćniji bek ofanzivno. Najveće pitanje je da li će igrati samo Teo ili „Teao“ kako galsi nadimak Milanovog pogonskog goriva, tandema Teo – Leao po levom boku. Obojica umeju da pretrče pola terena i daju gol ili ga nameste. Ovaj drugi se povredio za vikend i zbog njega trenera Stefana Piolija boli glava kao što je nekad Kupera zbog Vijerija ili Ančelotija zbog Inzagija. Portugalac nekada deluje nezaustavljivo sa onim dugim korakom kada ima dan. Uzda se Pioli i u Snadra Tonalija, miks Pirla i Gatuzo kako ga godinama najavljuju na Čizmi, plejmejkerske sposobnosti Ismaila Benasera, taktičku inteligenciju univerzalnog vojnika Radeta Krunića, veliko srce Davidea Kalabrije. Pa i u njuh starog lisca Olivjea Žirua i iskustvo Simona Kjara. Lucidnost talenta Braima Dijaza kojeg nisu doečkali Siti i Real, ali jeste Milan.

Sandro Tonali i Nikolo Barela (©AFP)

Inter ima još više aduta na raspolaganju. Sandro Bastoni je izrastao u vrhunskog štopera, bivši Milanov igrač i navijač Frančesko Ačerbi je razoružao sve skeptike, a Marcelo Brozović je sa reprezentacijom Hrvatske odigrao mnoštvo ovakvih utakmica. Lautaro Martinez je otrov za Milan kao što je nekada Ševčenko bio za Inter, a Edin Džeko proživljava drugu mladost posle i došao je do 400 golova u karijeri. Romelu Lukaku će verovatno krenuti sa klupe.

Poseban je ovo meč i za još dvojicu Interovih igrača. Otkriće sezone, levi bek Federiko Dimarko je zakleti „interista“ od malih nogu.

„Bio sam na tribinama 2003. godine i nemam lepe uspomene kao navijač. I dalje mi je neverovatno da sam pre 20 godina bio navijač, a sada ću igrati polufinale Lige šampiona protiv Milana. Ne treba ovo gledati kao priliku za osvetu već kao normalan meč u kojem treba izvući što bolji rezultat“, rekao je Dimarko.

Treći član štoperske trojke Mateo Darmijan nije bio na tribinama 2003. ali jeste u svlačionici Milana 2007. godine kao najtalentovaniji omladinac Rosonera. Te sezone je debitovao za prvi tim, odigrao dva meča, ali u Milanu se nikada nije nametnuo pored Maldinija, Neste, kasnije Tijaga Silve. Upisao je samo sedam mečeva za Rosonere i 12 godina kasnije došao u Inter.

Ali nije to ništa neobično u milanskom i italijanskom fudbalu. Gomila velikih igrača ali i nekih neslavnih imena je nosila dres oba kluba. Od Ibrahimovića, preko Sedorfa, Pirla, Ronalda, Roberta Bađa, Krespa, Vijerija, Balotellija, Vijere, Davidsa, Šimića, Čalhanoglua do promašaja poput Gulija, Umita Davale, Mansinija, Silvestrea, Destra i anonimnog Hrvata Dražena Brnčića. Činjenica je da je Milan češće bolje prolazio sa „preletačima“.

A ima ih i koji su sedeli na obe klupe. Sedmorica. Od legendarnog Trapatonija, preko Zakeronija, Leonarda do aktuelnog stratega Milana Stafana Piolija.  

Lautaro Martinez daje gol – kvota 3,50

Rafael Leao daje gol – kvota 4,00

Pre tačno šest godina i jedan dan je dobio otkaz u Interu, pratio ga je imidž da sve dobro počne, ali ništa ne završi i da nije trener rezultata. Prošle sezone je Interu preoteo tron, ali sa Nerazurima na klupi Milana ima negativan skor od samo tri pobede i šest poraza u 11 mečeva. Tri puta je igrao protiv gradskog rivala u nokaut fazama (Kup i Superkup Italije) i tri puta ispadao. Simone Inzagi je sa druge strane do sada tri puta igrao u polufinalima Kupa Italije protiv Milana. I svaki put je prva utakmica dvomeča završena 0:0.

Obojici ovaj dvomeč i plasman u finale mogu da kupe mirne dane na klupama milanskih rivala jer u prvenstvu ozbiljno vise za plasman u Ligu šampiona i u ovim mečevima na neki način odgovaraju i za finansijsku budućnost kluba. Do sada su oba kluba od Lige šampiona zaradila po oko 100.000.000 evra u sezoni. Milan će večeras inkasirati preko 10.000.000 evra samo od prodaje karata, očekuje se krcat San Siro i preko 80.000 duša. Malo bi im bilo i 25 stadionskih džinova poput San Sira jer je Milanov sajt za prodaju karata zabeležio 2.000.000 zahteva za ulaznice!

Grad mode i finansijska prestonica Italije se opet vratio na evropsku fudbalsku mapu i šest dana će biti u groznici dok sve ne prođe. Posle toga će oko 4.000.000 navijača ostati u Italiji, a oko 4.000.000 njih će se radovati finalu u Istanbulu gde će njihov tim biti autsajder. Ali, Italijane nikada ne i niko ne sme otpisati kada su autsajderi. Pogtovo u jednoj utakmici.

Milano je opet u skupo skrojenom odelu Lige šampiona spreman da ponudi još dva spektakla za pamćenje. Lepo je videti ih opet. Falili su „rođaci“.

LIGA ŠAMPIONA, POLUFINALE

Utorak

Real Madrid - Mančester Siti 1:1 (1:0)

/Vinisijus 36 - De Brujne 67/

Sreda

21.00: (3,15) Milan (3,05) Inter (2,65)