Reprezentacija Lige Evrope: Koliko su naši igrači zaista daleko od vrhunskog fudbala?

Da se odmah razumemo: niti je ovo što sledi pledoaje za Dragana Stojkovića Piksija, niti predstavlja atak na momke što su u potonjoj reprezentativnoj akciji na grudima poneli državna obeležja. Možda će najpre biti kofa hladne vode na glavu najvećem delu Srbije. Ili bolje reći fudbalskim fanaticima ubeđenim da smo mogli više i bolje; ne samo protiv Španije i Danske, nego i u Kataru i u Nemačkoj; da smo mogli više i bolje – samo da je neko drugi sedeo na klupi.     

A da li je baš tako?

Pošto je srpski fudbalski basen do te mere osiromašio da više nemamo nekadašnjih “problema” oko samog izbora nacionalnog tima (mada je očito da su sada su tu neke druge muke, pre svega ove što se odnose na neodazivanje pojedinih zvezda), već neko vreme kritike se uglavnom odnose na taktiku, strategiju, filozofiju koju naprečac menjamo.

I istina je da Piksi zaslužuje mnoge kritike (isto kao što je za neke stvari zasluživao pohvale onomad), samo je problem što ga nekako najmanje “gađasmo” tamo gde je trebalo. I to s debelim zakašnjenjem. U sujetu, dašta. U vražju sujetu, koja mu je došla glave.

Čak i u vreme najboljih rezultata, najboljeg ambijenta oko državnog tima, kad gotovo da nije skidao osmeh s lica i na dnevnom nivou pred novinare prosipao fore i fazone (neretko garnirane simpatičnim doskočicima iz kojih je samo tako vrcalo zarazno samopouzdanje), dobro smo znali da onih 2:2 (posle 0:2) protiv Portugalije na Marakani nije plod njegovog briljatnog taktičkog uma; baš kao ni onih 2:1 u Lisabonu. Plivao je Piksi na talasu svog grandioznog autoriteta što ga je još imao među među onim najautoritativnijim reprezentativcima. Plivao na snagu mangupskog šarma velikog asa i najveće zvezde u timu, zanemarivši pritom svoj osnovni zadatak – da bude trener.

(Istina je i ovo: krivi smo i mi - mediji. U zdravom društvu korektivni faktor, neretko sredstvo edukacije. U nas je kritičko mišljenje kao ćopavi starac u trci s preponama. Nije alibi, nego činjenica. I još jednom: da, krivi smo i mi. Piksiju je više nego bilo kome bila potrebna pomoć – ne podrška – nego pomoć medija, da shvati gde greši. Nismo se usudili da kvarimo lažnu idilu. I zato smo krivi. No o tome bismo tek mogli naširoko.)

Ludačka i neobjašnjiva želja za apsolutizmom u svim porama fudbalske organizacije kao da se prenela i na teren. Mada je to često umeo onako šerertski da nabaci u razgovoru sa novinarima (doduše sve manje simpatično kako mu je mandat odmicao), selektor kao da nije shvatio da u aktuelnoj generaciji ne raspolaže talentom koji je on gajio samo u jednoj svojoj nozi (verovatno u onoj slabijoj), te da Dušana Tadića, kao njega, ne okružuju Dejo Savićević, Vlada Jugović, Peđa Mijatović, Siniša Mihajlović i društvo, nego da je tim novim momcima potrebna podrška ozbiljnih stručnjaka. Da im neke stvari treba objasniti, da dosta toga treba dovesti u red, da se protiv ozbiljnih ekipa ne može igrati samo na instinkt i “razumevanje fudbala” u njegovoj biti. Što niko ne može da mu ospori.  

Ali zato i te kako može da mu se zameri što se olako odrekao svojih odanih prijatelja, nekadašnjih saigrača i saradnika, s kojima je pravio lepe rezultate radeći u Japanu i Kini. Radi se o Bošku Đurovskom i Žarku Đuroviću. Malo je reći neoprostiv kiks...

Na kraju bi šta bi. Treneri i selektori što na takav način ustroje svoju vladavinu i okruže se ljudima koji ne mogu da se uskopiste i stanu u odbranu svog stava, dugoročno ne mogu da budu uspešni. U ovom našem slučaju, od ćutanja nije bilo selameta.

Prvo je potrošena sreća, onda su se izlizali motivacioni govori, a kad smo u Kataru izašli da se igramo fudbala, a ne da igramo fudbal, dogodilo se da je Piksi izgubio poverenje fudbalera. Onih najuticajnijih u svlačionici. I više nije bilo povratka.

Sve ono što će se događati narednih meseci samo je logičan sled događaja. Posledica težnje za apsolutnom moći i selektorova nespremnost da određene segmente rada u državnom timu poveri stručnijima od sebe.

I ovde bismo mogli da podvučemo liniju. To bi, otprilike, bilo to što se tiče krivice Dragana Stojkovića.

Drugi deo priče odnosi se na samu ekipu. I verovatno je još važniji. U njemu se krije odgovor na ono pitanje sa starta: da li bismo možda prošli bolje da je neko drugi bio na klupi?

Odgovor je: mrka kapa! 

Razlog? Jednostavan.

Srbija nije fudbalska sila. Da se ne zanosimo i ne zavaravamo. Srbija više nije čak ni takozvana viša srednja klasa reprezentativnog fudbala. I to su činjenice. To pokazuju podaci malog istraživanja koje smo sproveli.

O čemu se radi?

Od 23 igrača koji su se našli na poslednjem (krnjem) spisku Dragana Stojkovića, više od polovine momaka nikada nije odigralo nijedan meč u Ligi šampiona?! A oni što su doživeli tu privilegiju, uglavnom su imali marginalne uloge.

Primera radi, Marko Grujić sakupio je daleko najviše mečeva u eliti (22), s tim da je od maksimalnih 1.920 minuta odigrao samo polovinu. Dvocifreni su još Luka Jović i Strahinja Pavlović, međutim treba imati na umu da je sadašnji napadač Milana u proseku beležio tek 26,6 minuta po meču u LŠ.

Sve ostalo gotovo da je na nivou statističke greške...

E sad, situacija je dramatično menja kada govorimo o Ligi Evrope. Pogotovo kada u statistiku uključimo uticajne igrače koji se ovoga puta nisu našli na spisku, poput Filipa Kostića, Sergeja Milinkovića Savića, Nemanje Gudelja...   

Među njih osam, gde definitivno spadaju naše najveće zvezde, zbirno ima 158 utakmica u Ligi Evrope i svega 55 u Ligi šampiona. Razliku u minutaži suludo je porediti. Sve će vam biti jasno iz priloženih tabela.

Zaključak: biće da smo mi definitivno reprezentacija nivoa Lige Evrope.

Preneseno na klupski fudbal i tekuću sezonu to bi, recimo, bili Rendžers, Ajntraht iz Frankfurta, Fener ili Galata, Dinamo Kijev, Lion... 

Višoj srednjoj klasi pripadaju RB Lajpcig, ili Benfika, uglavnom i Dortmund, koji su redovni u Ligi šampiona (ekvivalent Mundijalu ili Evropskom šampionatu), uz opasku da je svako od njih, tu i tamo, s vremena na vreme, napravio poneki izlet, prošao grupu, pa čak i otišao daleko. Poput Borusije prošle sezone. Srbija kao samostalna država nikada nije prošla grupu. Poslednji put tako nečem radovali smo se još dok je Piksi igrao – 2000. u Belgiji i Holandiji.

Dakle, mi više nismo taj nivo. I s tim moramo da se pomirimo.

Kada govorimo o uticaju u velikim klubovima opet “tanka pita”. Jasno vam je to iz kolone gde su trofeji. Trenutno imamo trojicu igrača s važnim peharima na klupskom nivou: Jovića, Gudelja i Kostića. Pa opet, Luka gotovo da nije video teren u Realovom pohodu na Ligu šampiona 2022, dok je u dve titule Madriđana ugradio 781 minut na terenu i tri pogotka.

Njegova jedina prava, vrhunska sezona, bila je ona u Ajtrahtu, kada je bio drugi strelac Lige Evrope i sa nemačkim sastavom dogurao do polufinala LE. Od tada, a ima tome pet godina, njegov fitilj dogoreva, a barut mokar... Sve su manje nade da će doći do nekakve “eksplozije”. 

Da smo “druga liga” reprezentativnog fudbala potvrđuje nam i protekli prelazni rok. Kakve su transfere napravili srpski igrači? Svaka čast Strahinji Pavloviću (mada nije to onaj Milan od pre petnaestak godina, to je valjda svima jasno), pa i Kosti Nedeljkoviću, retkost je da tako mlad igrač ode u Premijer ligu, no šta ćemo s ostalima? Istina, u Engleskoj je završio i kapiten Nikola Milenković, da napravi ugovor karijere. I tu stavljamo tačku.

Možda sledeći podatak najbolje oslikava situaciju: na listi od 100 igrača što su se letos najčešće pominjali u medijima širom sveta kao “zanimljiva roba”, mesto je pronašao samo Lazar Samardžić?! Na 43. mestu. Dosta poražavajuće, zar ne, s obzirom na to u kakav sopstevni status verujemo?

Pa kad se vratimo malo u prošlost, začeprkamo ko je poslednji Srbin što je igrao finale Lige šampiona, primera radi (Neven Subotić, 2013); ili koji je to srpski igrač odigrao poslednju veliku utakmicu u eliti (Dušan Tadić, 2019), ta ukupna slika srpskog fudbala dobija sve više elemenata skromnosti. Da ne kažemo prosečnosti.

Da li je Piksi bio pravi izbor?

Jeste.

Da li je mogao bolje?

Nije.

Možda eventualno da još neko vreme odgodi tu kofu hladne vode; da je bilo manje arogancije, a više mudrosti.