Rekordne prodaje, milionska pojačanja i šamar Pireju, Martins odgovara: Ostavka ne postoji u mom rečniku

Nije trebalo tako da bude. Niko to nije očekivao. Kad su veliki klubovi u pitanju emocije često nadvladaju razum, a posle skupocenih prodaja igrača u Premijer ligu navijači su bili ubeđeni da počinje nova era u Pireju i da se Olimpijakos polako bliži najvećim klubovima van liga petice: Ajaksu, Benfiki, Portu, Šahtjoru pre rata… Smatrali su da se grupna faza Lige šampiona podrazumeva.

Para je bilo. Danijel Podense je otišao u Vulverhempton za 19.600.000 evra, godinu kasnije Konstantinos Cimikas naredne sezone u Liverpul za 13.000.0000, potom Hose Sa, opet u Vulvse, za 8.000.000. Još ranije Luka Milivojević u Kristal Palas za 15.100.000. Olimpijakos je, sve do korone, redovno trošio dvadesetak miliona evra po sezoni za pojačanja.

Novajlije vredne oko 5.000.000 evra postala su uobičajena pojava. Stizali su igrači iz Engleske, Španije, Srbije naravno. I tu ipak dolazimo do prvog problema. Imena Marka Šćepovića, Uroša Đurđevića, Svetozara Markovića, Nikole Čumića i Lazara Ranđelovića govore o sistemskoj greški. Ne samo što oni u Atini nisu obavili što se od njih očekivalo, no im je Olimpijakos neplanskim radom poprilično usporio karijere. Svako od njih je morao dobrano da se preznoji ne bi li se vratio na kolosek. Neki se još muče.

I onda im je dopao taj Makabi i pobedom od 4:0 usred Atine opalio šamar crveno-beloj javnosti. A još jednom, kad su veliki klubovi u pitanju emocije često nadvladaju razum i sada se u Pireju ovaj poraz smatra kao fatalan, iako naravno to nije. Ne mora ni da bude, ako se krizi pristupi sistematski. U Grčkoj to često nije slučaj. Javnost traži glavu na panju. Mnogi traže ostavku trenera Pedra Martinsa.

“Reč ostavka ne postoji u mom rečniku. Nikada neću dati ostavku u Olimpijakosu. Nastaviću da radim. Osećam se jakim, sposobnim, neću sada prestati da verujem u ovaj tim i ove igrače. Verujem u sebe i verujem da možemo da prebrodimo teške trenutke”, odgovara Portugalac koji već četiri godine sedi na klupi Olimpijakosa i iza sebe ima tri titule prvaka.

Uzalud, javnost hoće odgovornost. Podseća da je Olimpijakos izgubio na desetine miliona evra koje bi mu sledovale na osnovu plasmana u Ligu šampiona. Podsećaju i da kriza nije nastala sinoć, da Oli već mesecima ne izgleda kao tim sa početka Martinsovog mandata. Nije više tako agresivan, tako brz. Ne tako davno Olimpijakos je u Ligi šampiona kao domaćin davio Totenhem, u kvalifikacijama tresao Plzenj i Krasnodar sa po 4:0.

Šefu struke se spočitava što je u najvažnijem meču na klupi držao Jana M’Vilu i Jusefa El Arabija, dvojicu ponajboljih igrača. Džaba što on kaže da su nespremni, nije to opravdanje kad i ovi “spremni” nisu izgledali tako na terenu. Uostalom, ako i nisu spremni, ko je za to kriv ako nije trener? Imali su odmor, prošli su cele pripreme, nisu imali povrede.

“Nemam šta da kažem. Sramota”, kratko je rekao Kostas Manolas.

Manolas, M’Vila, El Arabi, Filip Sinkernagel, Šime Vrsaljko, Sokratis Papastatopulos, Abubakar Kamara, Pjer Kunde, Ahmes Hasan Koka… Nije to tim koji bi sebi smeo da dozvoljava ovakva razočaranja. Ali očigledno nije više ni gladan tim. Dosade nekad i te pare i ta dominacija na domaćem tlu.