Rasim Ljajić: Na žalost mrzitelja, Pazar će biti još uspešniji

Pazarski superligaš je četiri meseca bez rukovodećih organa, od napada grupe navijača na kapitena i golmana Filipa Kljajića u ugostiteljskom objektu u centru grada. Otišao je i počasni predsednik Rasim Ljajić, realno prvi čovek fudbalske družine sa obala Jošanice i Raške od 2010/11. i premijernog ulaska u elitu. U toj sezoni bio je i zvanično na čelu Upravnog odbora Novog Pazara, na funkciji koju bi za dva dana mogao da preuzme legendarni Bajro Župić.

Četa Dragana Aničića sprema se za nastupajuću sezonu, a trening na Atletskom stadionu sa strane posmatra i Ljajić. Poznat je odnos dugogodišnjeg ministra i potpredsednika Vlade Srbije prema “najpopularnijoj sporednoj stvari na svetu”, pa se nameće dilema da li je odluka o povlačenuju konačna i definitivna.

"Ostajem pri svakoj reči koju sam izgovorio nakon 'slučaja Kljajić'. Kao što vidite, sada sam to i ponovio, možda i otvorenije nego tada. Probleme ne bi trebalo gurati pod tepih, niti ih marginalizovati. Svoju decu kritikujete jer im želite dobro. Mane morate da ispravljate, ako mislite da budete uspešni. A, ja želim da Pazar bude još bolji u rezultatskom, sportskom, organizacionom, kadrovskom i svakom drugom smislu. I pomoći ću novom rukovodstvu koliko god mogu, kao što i sada pomažem”, počinje Ljajić priču za Mozzart Sport.

I najavljuje neke nove detalje, pre svega na stadionu kraj Jošanice.

“Videćete kako će stadion da izgleda za mesec dana. Posle velike rekonstrukcije, biće jedan od najlepših u zemlji. A sve to pomoću 'štapa i kanapa'. Uskoro će biti završen drugi deo hotela na Atletskom stadionu, sa spa centrom i otvorenim bazenom za igrače. Hoću da kažem da ću učiniti sve da Novi Pazar ima jednu od najboljih sportskih infrastruktura u zemlji, posebno za fudbal i atletiku. Mogu da radim za klub i bez bilo kakve funkcije. Kad god budem mogao pratiću i bodriti tim na gostovanjima, ali da sedim na istom mestu sa onima koji dolaze na stadion da leče svoje frustracije i pokazuju otvorenu mrznju prema klubu - niti hoću, niti moram, niti mogu. Jednostavno, nemam više stomak za to. Ali, na žalost tih mrzitelja, Pazar će u budućnosti biti još uspešniji. Samo lud čovek bi dopustio da zbog njih propadne višegodišnji trud. Klupski uspeh je najbolji i najefikasniji lek za njihovu akumuliranu mržnju".

Osvrnuo se Ljajić na prethodnu sezonu, u kojoj je Novi Pazar bio šesti u Mozzart Bet Superligi i prvi put dobacio do plej-ofa, uz učešće u četvrtfinalnoj fazi Kupa Srbije.   

"Bez ikakve sumnje, bila je to najuspešnija sezona u istoriji kluba. Najpre zbog plasmana na tabeli i činjenice da je plej-of izboren mnogo pre kraja osnovnog dela prvenstva, dok smo se tokom prethodne dve godine grčevito borili za opstanak. Ovakav uspeh ostvaren je sa najmanjim budžetom u Mozzart Bet Supeligi, a polovinu utakmica u prvenstvu odiigrali smo bez prisustva publike zbog disciplinskih kazni uzrokovanih ponašanjem 'navijača'. Kao drugo, bila je to godina stabilizacije kluba u svakom smislu. Nikada nije bila veća potražnja za igračima Novog Pazara. Eto, Stefan Lončar je postao reprezentativac Crne Gore i otišao u mađarski Debrecin, koji igra na evropskoj sceni. Slobodana Rubežića želi škotski Aberdin, Andriju Majdevca traži na desetine klubova, Bojica Nikčević se vratio u Čukarički i čekaju ga kvalifikacije za Ligu Evrope, Periša Pešukić sada igra za jermenskog prvaka Urartu, Kljajić je potpisao za Torpedo Kutaisi, rivala Sarajeva u kvalifikacijama za Ligu konferencija. Da li je to moglo da se zamisli pre samo dve ili tri godine, da ne govorimo o vremenima pre dve ili tri decenije".

O propuštenoj šansi da Novi Pazar ovog leta zaigra u nekom od takmičenja pod okriljem Evropske fudbalske unije govori sa realnog aspekta.    

"Objektivno, to nije bilo moguće. Budžeti Vojvodine, Čukaričkog i TSC-a su šest do osam puta veći od našeg. Da nam je neko pre početka minulog šampionata ponudio opstanak, poljubili bismo ga kao najrođenijeg, a za plej-of ga i nosili na rukama. Treba reći i da je ekipa Novog Pazara do 19 godina ostala u Omladinskoj ligi Srbije, da je Jošanice ostvarila plasman u Srpsku ligu Zapad. Zaista, to je bila godina pazarskog fudbalskog preporoda, koju je na neki način zasenio incident sa Kljajićem. Umesto da pričamo o neverovatnim rezultatima, punili smo stranice štampe s tim i drugim izgredima. O igračima Pazara i fudbalskoj atmosferi u gradu pisalo se i izvan granica Srbije. Postali smo regionalni fenomen, nesto slično Hajduku u bivšoj SFRJ. A onda, posle tog nemilog događaja, sve je krenulo nizbrdo, kako rezultatski, tako i po pitanju marketinga".

Komentarisao je Ljajić razloge ponašanja pojedinih pristalica popularnog fudbalskog kolektiva.

"Svakako, ima ih više. Kod navijačkih grupa to je potreba da oponašaju i imitiraju takve grupe velikih klubova i tako od navijajanja naprave zanimanje na određeni način naplativo kroz različite vrste usluga. Drugim rečima, žele uticaj kakav imaju navijači u nekim drugim klubovima. Ipak, to su iz više razloga neuporedive kategorije. Ovde se to, na svu sreću, nikada neće dogoditi, nevezano ko bude u klubu. Objektivno, oni nisu glavni problem. Specifična je ta mržnja pojedinaca prema Novom Pazaru i klupskim uspesima, a razlozi su sasvim lični i najprizemniji. Oni, uglavnom, sede na zapadnoj tribini. Radi se o ljudima koji su, recimo, nekada bili angažovani u klubu. Sadašnji uspesi na najbolji način ih podsećaju na njihove neuspehe, a oni bi hteli da se to zaboravi".

Proširio je priču...

"Druga stvar je da imate grupice pripadnika jedne političke stranke, koja navodno voli fudbal. Oni se iskreno raduju svakom porazu Novog Pazara kako bi imali razloga da pljuju i blate one koji trenutno vode klub. Dok su 'njihovi' vodili Pazar, igrali smo po srpskoligaškim livadama i njivama. Treća grupa su treneri, bivši igrači i sportski radnici ubeđeni da bi zbog starih razloga trebalo da budu angažovani u klubu i da zbog toga primaju plate, a platni fond čitave radne zajednice je 6.800 evra. Ne postoji jedan fudbalski čovek u Srbiji spreman da poveruje u to, što je činjenica i lako se da proveriti. Naravno, to je bez plata trenera i stručnog staba. O stepenu mržnje tih ljudi najbolje svedoči i nedavni primer jednog stranačkog aktiviste i novinara, koji je komentarisao rekonstrukciju krova na zapadnoj tribini pitajući se koliko je to koštalo, a zapravo je aludirao na kriminal. Nesrećnik i ne zna da smo bukvalno radili 'na mobu', kao nekada. Sami smo kupovali farbu. Zahvaljujući Marku Plavšiću, umesto 10.000 evra za korišćenje krana izdvojili smo samo 2.000. Snalazimo se kako znamo, da bismo uštedeli svaki dinar”.

Tu nije kraj listi onih koji plavima ne žele dobro, kaže Ljajić.

“Četvrtu grupaciju mrzitelja kluba čine pojedini roditelji dečaka i mladića što negde treniraju fudbal, a koji misle da bi ta deca trebalo da igraju za Novi Pazar samo zato što su odavde. To je nemoguće. Ustvari, moguće je, ali onda igrate Srpsku ligu ili čak zonu. To nije slučaj samo s Pazarom, već je tako u bilo kojem klubu u Evropi. U starnoj postavi Crvene zvezde na nedavnoj prijateljskoj utakmici pojavila se se svega trojica igrača iz Srbije. Savremeni fudbal i profesionalizam ne trpe tu lažnu lokalpatriotsku, a suštinski mahalsku logiku. Sreća u nesreći je što su sve te grupe u ogromnoj manjini u odnosu na armiju pravih, iskrenih i poštenih navijača, po kojima se Pazar razlikuje u odnosu na druge i prepoznaje u čitavom regionu", zaključio je Rasim Ljajić.