Rafael Varan i muke štopera: Dve od tri najgore utakmice sam igrao s potresom mozga (VIDEO)

Jeste jedan od tehnički potkovanijih štopera na svetu, ali na toj poziciji ozbiljnu tuču jednostavno ne možeš da izbegneš. I danas, sa svojih 30 godina, mada se nekad čini da je s nama čitavu večnost, Rafael Varan priznaje da oseća posledice. U otvorenom intervjuu za francuski L'Ekip, štoper Mančester junajteda otkriva da je više puta igrao sa potresom mozga i da je već poprilično naštetio telu.

Zato sada apeluje da se tome posveti veća pažnja, jer on sam je, kaže, neke od tih za nas nevidljivih povreda veoma teško podneo.

“Danas nam u Mančester junajtedu preporučuju da glavom ne udaramo loptu više od 10 puta po treningu. Moj sedmogodišnji sin igra fudbal i ja sam ga savetovao da ne udara loptu glavom“, iskreno će Varan za L'Ekip, sigurno svestan da će biti mnogo onih koji će ga kritikovati i reći da je to udaranje lopte glavom debelo naplatio.

I jeste, ali Varan objašnjava kako se čovek oseća posle ponovljenih udaraca u glavu. Umor traje danima, savladava organizam.

“Kao igrači, to ne razumemo, čak ne idemo ni na testove, pa je izazov i da shvatiš da si doživeo potres mozga i da počneš sa terapijama. To je zaista zdravstveni problem, može da bude i vitalan. Stvari se menjaju malo-pomalo, ali i dalje možemo da napredujemo u ovoj oblasti“.

Samom Varanu je značajano pomogao doktor Filip Malafos.

“Da, nekoliko puta sam doživeo potrese mozga. Ako se setimo tri moje najgore utakmice u karijeri, barem dve sam odigrao nakon što sam koji dan ranije imao potres mozga: protiv Nemačke u četvrtfinalu Svetskog prvenstva 2014. godine i u Realovom dresu protiv Mančester Sitija u osmini finala Lige šampiona 2020“, premotava film Rafael.

Setimo se prvo te Nemačke. Povredu je dobio u osmini finala, protiv Nigerije. Taj meč je, kako sam tvrdi, “završio na autopilotu“.

“Da mi se neko obratio u tom trenutku ne znam da li bih mogao uopšte da mu odgovorim. Utakmice se uopšte ne sećam“.

Kad je utakmica prošla...

“Osetio sam da mi je oko umorno. Sad kada se osvrnem, pitam se: da sam znao da je to potres mozga, da li bih rekao, čak i ako bi to značilo da neću da igram utakmicu? Ne znam ni da li je pre 10 godina bilo pravih testova. Uostalom, kako da izmerim trenutnu sposobnost da igram protiv Nemačke u četvrtfinalu Svetskog prvenstva? Ne možeš da kriviš ni doktore, komplikovana je situacija. Ne želim ni da pričam o tome, jer zvuči kao izvinjenje, a nije mi to ideja“.

Ali tvrdi da je posledice osećao.

“Osetio sam se slabo, mada sam na kraju odigrao prilično dobru utakmicu, iako sam izgubio taj duel sa Matsom Humelsom (za gol Nemačke, prim. aut.) o čemu sam pričao četiri godine, a-ha-ha. Nikad nećemo znati šta bi se desilo da sam tada dobio još jedan udarac. Kada se ti potresi ponavljaju potencijalno mogu da budu fatalni, onda počneš sebi da govoriš da stvari mogu da krenu po zlu. U to vreme nisam bio porodičan čovek, ali danas, sa 30 godina i troje dece, drugačije razmišljam“, iskren je Varan.

Neko će reći da to znači da se sada štedi, ali Varan ne želi u polemiku. Više nije ni važno. Dovoljno je zaradio, veliku karijeru je odavno napavio. Samo želi da ljudima objasni da i štoperi imaju svoje muke. Kada recimo govori o toj utakmici sa Sitijem iz 2020. godine mora da pomene i prethodni duel sa Hetafeom. Tada je jednu loptu iz kornera udario glavom, toliko jako da je morao van igre.

“Pratio sam petodnevni protokol oporavka i sve je bilo u redu. Onda smo dobili slobodan dan i sećam se da sam bio isrcepljen. Samo sam mislio da je to uobičajeno za kraj sezone, da sam se prosto izduvao. Kad smo nastavili sa treninzima nisam mogao da se oporavim od toga umora, a on je u vezi sa šokom koji sam pretrpeo. Bio sam bez energije uoči te utakmice sa Sitijem, samo nisam shvatao da je to zbog udarca. Možda, da sam uradio test da procenimo trenutne sposobnosti, možda bih odložio povratak na teren i normalno nastavio sezonu“.

Šta bi bilo kad bi bilo... Ovako, istrčao je na teren i Real je dva gola primio preko Varana.

“Osetio sam na zagrevanju, rekao sam sebi: ’Probudi se’. Samo što sam sebe nisam ošamario. Prve tri lopte su bile tehnički čiste, ali previše spore. Nisam mogao da se koncetrišem na svoju igru. Bio sam kao posmatrač. Sve je pošlo po zlu za mene. Sada shvatam da je to bilo u vezi sa pretrpljenim šokom. Dosta sam sebe preispitivao i na kraju shvatio da te neuobičajene greške nisu pale sa neba“.

U devetom minutu mu je Gabrijel Žezus oduzeo loptu u Realovom kaznenom prostoru i asistirao Rahimu Sterlingu za prvi gol. U 70. nije očistio jednu laku loptu, već ju je dodao Žezusu za 2:1. Posle utakmice je izašao pred novinare i pošteno prihvatio krivicu.

“Želeo sam da pokažem lice, jer ovo je moj poraz. Ja sam kriv i žao mi je saigrača“.

Danas shvata: jeste kriv, pitanje je da li je mogao bolje?