D. StankovićRadomir Koković, novi član uskog kruga srpske fudbalske moderne
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 5min | čet. 23.07.26. | 12:59
Sada će imati zadatak da se postara da ne bude samo čudo od jedne sezone
Tamo negde s prelazom iz 19. u 20. vek u književnom svetu razvila se „srpska moderna“. Oslonjena na uticaje sa zapada, posebno iz Francuske, insistirala je na savršenstvu forme i takozvanom „kultu lepog“. Početak treće decenije ovog 21. veka, možda bi mogao da se označi kao početak stvaranja uskog kruga “srpske fudbalske moderne“. Jer mlađa generacija stratega shvatila je da je vreme za radikalne rezove, za otklon od „soc-realizma“ u srpskom fudbalu i okretanje evropskim uzorima. Odavno nam je već odmakao i vreme je da se nešto učini povodom toga.
Taj krug još je poprilično uzak, jer iako je Marko Nikolić trenutno verovatno naš najuspešniji trener u inostranstvu, dok je Dejan Stanković sa Crvenom zvezdom nedodirljiv u domaćoj konkurenciji, ovaj prvi je na sceni već 15 godina, a drugi ipak živi i radi u svetu nezamislivom za kolege iz Mozzart Bet Superlige. Iz te garde mlađih stratega, onih ispod 50 godina, Veljko Paunović, koji se uhvatio u koštac s nagomilanim problemima u reprezentativnom fudbalu, te Miloš Milojević koji svoje znanje naplaćuje na Bliskom istoku, takođe su treneri sa već decenijskim stažom... Jovan Damjanović je imao neke zapažene periode, ali ne i kontinuitet da pokaže da mu je mesto za prestižnim stolom, možda ga dobije sada u OFK Beograd Mozzart Betu.
Izabrane vesti
„Srpska moderna“ tako bi možda mogla da se svede na dva imena. Prvo na Žarka Lazetića, koji je pre odlaska u saudijski Al Tavun osvojio triplu krunu u Izraelu i za ovu priču mnogo bitnije: napravio od TSC-a klub koji je godinama bio primer ostalima u Srbiji. Te od sinoć, i zvanično, Radomir Koković, na putu da nešto slično napravi od pančevačkog Železničara.
Ni njih dvojica nisu sasvim isti. Lazetić je u Srbiju doneo direktan fudbal, nama laicima možda najsličniji onom koji se igra u Belgiji ili Holandiji ili ako ćemo baš da preterujemo – nemačkoj Bundesligi. Od eksplozije Lazetićevog TSC-a prošlo je tek dve ili tri godine, ali fudbal se konstantno menja, a to vidimo i na primeru Kokovićevog Železničara.
Sumanuto bi odmah sad bilo praviti paralele sa onim što smo gledali od Španije na Svetskom prvenstvu, ali barem u jednom je ideja makar slična: Koković insistira na kontroli igre kroz posed. I Kokovićevi igrači moraju da u glavi promene čip po kome su mnoge naše ekipe ranije funkcionisale: samo nek je što dalje od gola. Od golmana Zorana Popovića, preko štopera Mirka Milikića i Nemanje Vidojevića, te bekova Uroša Tegeltije i Nikole Đuričića, svi su oni morali da u sebi beskonačno puta ponove: ja sam fudbaler i lopta mi nije neprijatelj. I da onda krenu da je šetaju od noge. Rizik? Apsolutno. Ali rizik sa svrhom. I rizik koji je Bragu ostavio bez šuta u okvir gola u prvom poluvremenu, a sa samo dva za 90 minuta igre na stadionu Mladost.
.jpg.webp)
Jednako izazovna je i žrtva koju su podneli ostali igrači. Svima njima je oduzeto pravo da odrađuju utakmice. U Kokovićevom timu nogama se igra mnogo, to je tačno, ali još više se igra glavom. Jer sva ta spuštanja vezista Janka Jevremovića ili Kristiana Šekularca među štopere, izletanja centralnih bekova napred, promena strana kojima su opterećeni procesori bekova i krila – a zbog svega toga nije uvek lako uhvatiti ni ko igra na kojoj poziciji – sve to bi preraslo u potpunu anarhiju i haos kada bi igrači na teren izlazili sa mislima na nekom drugom mestu. U Kokovićevom fudbalu mora da se razmišlja. Neprestano. I na utakmicama, i na treninzima. To nisu automatizmi koji se uče za mesec i po dana. Ali kada se steknu, kada se zaista shvate, onda Železničar igra barabar utakmicu sa polufinalistom Lige Evrope. Za takav podvig maksimalna investicija u svaki trening apsolutni je minimum.
Gde je maksimum? Verovatno nikada nećemo saznati, jer Pančevo su ovog leta već napustili Stefan Pirgić – sa napadača povučen na zadnjeg veznog što je još jedan Kokovićev izum – pa Kvaku Karikari, uskoro će izvesno i Silvester Džasper, a videćemo koliko će Železničar uspeti da odoleva napadima na Mirka Milikića. Četiri može biti glavna igrača iz prošle sezone, četiri koja su uspela da upiju svaki Kokovićev savet. Rekosmo već, to školovanje traje mesecima i koliko god dobri da budu njihovi naslednici neće moći da sve ovo ponavljaju posle 10 ili 20 treninga.
Železničar je, rekao je to i sam šef struke, razvojni klub u kome su prodaju cilj i način preživljavanja, a stalne promene u timu ta realnost sa početka teksta. U takvim okolnostima tek povremeno bi nas obradovao talas zadovoljstva kakav bi nas zapljusnuo posle nekog „čuda od jedne sezone“. Kakva su recimo bile generacije Vojvodina koje su izbacivale Bursu, pa kasnije Sampdoriju, Spartak kad je eliminisao prašku Slaviju, taj Lazetićev TSC (pamti se 2:2 protiv Olimpijakosa), pa i onaj Jovana Damjanovića (ostaje mu u amanet 4:1 u sudaru sa Luganom) što se na njega naslonio.
U tom srpskom vrtlogu stalnih promena – neretko i uprava – retki su poživeli dovoljno dugo da naplate mukotrpan rad. Vojvodina doduše jeste posle Burse osvojila Kup Srbije, mada ne sa Nikolićem na klupi, jer je on tada otišao u Partizan, a na njegovo mesto je seo Branko Sosa Babić. TSC jeste dva puta igrao grupnu fazu Evrope, mada koliko zbog toga što je jednom bio drugi u prvenstvu toliko i zbog toga što ga je pogurao nacionalni koeficijent, pa je do jeseni stizao bez uspeha u kvalifikacijama.
Ta su bezbrižna vremena davno prošla, pitanje je i koliko smo ih zaslužili, a koliko je sve bio splet srećnih okolnosti. Sada moramo iznova sve da gradimo. Na drugačijim, modernijim osnovama. Koković je svoje objašnjenje upravo ponudio u „srpskom fudbalskom glasniku“, a on na značaju dobija samo kad se objavi u Evropi. Sad je tu, da ga svi vide, pa da možda nešto i usvoje. Loptu na primer.