Put Nenada Cvetkovića: Od kaljuge Srpske lige do blještavila Beča

Mnogi ljudi nekada moraju da idu zaobilazim putem kako bi došli do uspeha. Pred njih nije bio prostrt crveni tepih, nisu bili okruženi glamurom, niti blicevima fotoaparata. Oni su svoj put krčili u tišini, daleko od očiju javnosti i onih bajkovitih priča "ima jedan mali, znaš kakav je, biće čudo". Za svaki minut proveden na terenu, morali su krvavo da rade, prođu kroz razne nedaće, očvrsnu kako bi tek kasnije dobili ono što zaslužuju.

U grupu tih i takvih fudbalera spada i Nenad Cvetković. Momak rodom iz Užica prošao je sve mlađe kateogorije Crvene zvezde, pa onda preko kaljuge Srpske lige i igranja u jednom od najlepših mesta u Izraelu uspeo da dođe do toga da nosi dres slavnog Rapida iz Beča, kluba koji je 32 puta bio šampion Austrije, po čemu je, naravno - rekorder. Ali kao i uvek, treba krenuti od početka.

"Pripadam generaciji Zvezdinih igrača rođenih 1996. godine. Tu su bili Marko Grujić, Mihailo Ristić, Vukašin Jovanović, Filip Manojlović. Svi smo napravili dobre karijere, naravno, najviše se ističu Gruja i Ristić. Baš je bilo teško tada, radnici u klubu nisu dobijali plate, nismo imali struju, ali ja kao klinac nisam bio svestan toga. Bilo nam je bitno samo da imamo loptu i da izađemo na teren. Imali smo odlične trenere u Tomi Milićeviću, Zoranu Perkoviću, Miletu Jovinu, Nebojši Maksimoviću i pravili dobre rezultate. Ceo taj period pamtim samo po najboljem, iako nije bilo lako. Kad pogledam nazad, mislim da je dolaskom te generacije na scenu, ponovo počeo uspon Zvezde. Terzić je napravio sjajne stvari za klub, što govori i činjenica da redovno igra Ligu šampiona", počinje priču za Mozzart sport Nenad Cvetković.

Za tebe nije bilo mesta u prvom timu Zvezde, morao si da kreneš obilaznim putem. Srpska liga, prvo IM Rakovica, pa onda Radnički s Novog Beograda?

"Prelazak iz omladinskog fudbala u seniorski je uvek najteži, tu najviše igrača otpada. Nisam imao sreću da odmah budem u seniorskom timu negde u Super ligi ili u Zvezdi, kao neki moji saigrači. Morao sam da idem težim putem i mislim da me je to dosta oblikovalo kao igrača kakav sam sad. Uslovi u Srpskoj ligi nisu bili na zavidnom nivou, tereni su loši, često igraš protiv dosta starijih igrača. To mi je u neku ruku pomoglo, pogotovo što sam prethodno naučio da cenim te uslove koje sam imao u Zvezdi. Uvek sam se prisećao tog perioda kad nije bilo lako, to mi je pomoglo da budem zadovoljan, gde god da sam bio. Verujem da svaki igrač to mora da ima kako bi mogao da bude na svom najvišem nivou".

Usledio je period u Zemunu, tu si prvi put osetio barut igranja u elitnom rangu?

"Igrao sam godinu i po dana. Ceo ta period mi je mnogo pomogao da sazrim kao igrač, pored toga što sam dobio priliku da igram u Superligi. Imao sam veliku pomoć iskusnijih igrača poput Marka Đalovića, Branislava Trajkovića, Nikole Petkovića. Imao sam od koga da naučim, od svakog sam uzeo po malo i to koristio u svojoj igri".

Daleko od toga da je sve bilo idealno?

"Sezonu 2017/18 sam propustio zbog povrede kolena i baš tad se desilo da Zemun ispadne iz društva najboljih. Da stvar bude gora - ostajem bez kluba. To je bio mnogo težak period u mojoj karijeri, ja sa teškom povredom treba da pronađem klub, što je jako nezgodno, pogotovo ako imate povredu koju sam ja imao. Posle svega, kontaktirao me Voždovac".

Dolazak u Zaplanjsku ulicu se pokazao kao pun pogodak za tebe?

"Večno ću im biti zahvalan. Dali su mi poverenje iako sezonu ranije nisam odigrao ni minut. Kad sam došao u Voždovac, još uvek sam morao da radim na oporavku i trebalo je da prođe još vremena kako bi mogao da igram. Period proveden u Voždovcu bio je ključan za moju karijeru. Pod vođstvom sjajnih trenera Radeta Kokovića i Save Šašića sam najviše naučio o fudbalu. U svim ekipama u kojima sam prethodno igrao, osim Crvene zvezde, nije se cenila igra iz poslednje linije, a upravo to se forsiralo u Voždovcu. Mnogo sam napredovao u igri sa loptom u nogama. U Izraelu sam taj segment igre dodatno unapredio i sad mogu slobodno da kažem da se sa loptom u nogama osećam komforno, isto koliko i u duelima".

Posle toga, sledi prvi inostrani anagažman - Ašdod u kome provodiš tri vrlo dobre sezone.

"Prelep život, Izrael je zemlja za poželeti da budeš tamo. Žao mi je zbog svega što se trenutno dešava. Nemam takvu sliku o Izraelu, nego je to najlepše moguće sećanje. Nisam imao nikakvih problema, uživao sam u životu u fudbalu. Imao sam sreću da sam istog trenera imao sve tri godine - Rana Ben Šimona. On je u međuvremenu postao i selektor Izraela. Često se čujemo i to je prijateljstvo na koje sam ponosan. Imali smo super rezultate, pogotovo u prvoj sezoni kad smo završili treći i izborili kvalifikacije za Ligu konferencije gde smo ispali od Karabaga".

Koji teren u Izraelu je najvreliji?

"Makabi Haifa, ubedljivo. Tu je i Beitar Jerusalim, ali Makabi mi je baš ostao u sećanju. Oni su tad imali odličnu ekipu, beležili dobre rezultate. Na njihovim utakmicama uvek ima po 30.000 gledalaca. Vrlo su temperamentni i navijaju svih 90 minuta. Meni je najjači utisak to što su tribine u Haifi malo zamračene, a teren je jače osvetljen. To stvarno izgleda moćno i vredi doći videti tako nešto".

Po dolasku u Rapid iz Beča, brzo si se ustalio u startnih jedanaest, ali opet to koleno?

"Krenuo sam odlično, rezultati dobri, svi u klubu zadovoljni, navijači me obožavaju i posle me zadesi takav peh koji me bukvalno unazadi. Osam meseci nisam igrao, morao sam da prođem dosta toga pre oporavka. Propustio sam skoro celu sezonu, vratio sam se nekoliko dana pred meč finala domaćeg Kupa protiv Šturma. Trener, kao i kompletan stručni štab su pokazali da imaju poverenja u mene kad su me baš za tu utakmicu stavili da igram od početka, a ja pre toga odigrao jedno poluvreme".

Neobična priča Zvezdinog deteta - vukovac, student elektrotehnike i najbolji matematičar među fudbalerima

Sad sve izgled bolje, moglo bi se reći?

"Taj povratak za Šturm je bio samo uvod u ovo što se događa sada. Vratio sam se na pravi put, stekao sam sigurnost u pokretima i u kolenu, fizički sam se odlično spremio i to se sve vidi na terenu. Imamo odličnu ekipu, bolju nego prošle sezone, pobedili smo Salcburg, Šturm, derbi sa Austrijom koji je bio fantastičan i gde je stadion bio krcat. Ako ovako nastavimo, nema dileme da ćemo napraviti nešto veliko".

Jel postoji euforija među navijačima, igrate dobro, u vrhu ste tabele, nedavno je stigla i pobeda protiv Bašakšehira u Ligi konferencije?

"Euforija je prisutna od početka sezone. Svaku utakmicu koju smo igrali kod kuće od početka sezone . nema gde igla da padne. Još je rano pričati o tituli i osvajanju trofeja, ali svi se potajno nadamo tome. Ljudi mi stalno prilaze na ulici, prepoznavaju me, gde god da se pojavim u gradu. Traže da im potpišem autogram, da se slikam sa njima - sve je to normalno u Beču.

Kako gledaš na svoj fudbalski put, sa 28 godina prošao si kroz sve i svašta?

"Velika satisfakcija, samim tim što sam došao do ovog nivoa, znači da sam uspeo da napravim nešto. Ne vidim zašto bi sad stao. Igram dobro, mogu još više da napredujem u karijeri. Voleo bih da igram Ligu šampiona sa Rapidom i da jednog dana obučem dres reprezentacije Srbije. Crvena zvezda? Nedosanjani san, još uvek. Iako sam igrao u mlađim kategorijama, baš mi je krivo što nikad nisam istrčao na Marakanu kao prvotimac. Međutim, ko zna, najbolje godine tek dolaze. Imam 28 godina i još uvek se nadam da ću jednog dana obući Zvezdin dres", jasan je Cvetković.

Piše: Nemanja Rakanović