Psihički problemi Džesija Lingarda: Dođem na utakmicu i neću da igram, bio sam srećan što sam rezerva

Ne sudite o kjnizi na osnovu korica. Bivši igrač, propali talenat, izvikani Englez... Govorili su onda kad nije mogao da opepeli. Sad ga dižu u nebesa i smatraju adutom pred Prvenstvo Evrope, a samo Džesi Lingard zna kakve je prepreke morao da savlada kako bi igrao u skladu sa očekivanjima zahtevne i često nestrpljive ostrvske javnosti.

Sad blista u Vest Hemu, daje golove, asistira, uliva nadu da bi klub iz Londona mogao do Lige šampiona. Da čovek ne poveruje kako je to isti onaj ofanzivac koji se mučio u Mančester junajtedu.

Imao je debeo razlog. Demone s kojima se borio. Psihološke probleme. Ne krije ih, a javno priznanje je možda veće dostignuće od uspona forme u dresu Čekićara.

„Nije da sam hteo da 'batalim' fudbal, samo sam hteo malo da iskuliram. Na utakmice sam dolazio srećan što sam rezerva, a to nisam ja. Baš sam pre neki dan rekao bratu: 'Sećaš li se perioda kad sam samo sedeo na klupi?' Nisam želeo da igram, moj um nije bio koncentrisan na fudbal. Gubio sam fokus. Razmišljao sam o drugim stvarima, potiskivao sam probleme. Pokušavao sam da igram, a nije mi išlo“, jada se Lingard o mračnom periodu karijere.

Premijer liga, subota, 18.30: (4,10) Vest Hem (3,45) Čelsi (1,92)

Izjedalo ga je što ni na koji način nije mogao da pomogne majci, koja se skoro čitav život bori sa depresijom. Prošle godine je završila u psihijatrijskoj ustanovi u Londonu, pa je teret odgovornosti za brata i sestru pao na Džesijeva leđa. Porodica mu je bila na prvom mestu, za fudbal nije mario. Pogotovo što su se sve privilegije koje mu sport donosi ispostavile beskorisnim u pokušaju da popravi majčino mentalno zdravlje. I sam je pao pod taj uticaj.

„Godinama smo joj pomagali, ali meni je bilo teško da se nosim s tim, da potiskujem probleme. Osećao sam da nisam sav svoj, da nisam ista osoba, da nisam pravi Džesi Lingard. Čak i dok je utakmica trajala, sve bi se dešavalo mimo mene, nisam uopšte želeo da budem na stadionu. Ludilo! Otvorio sam se ljudima iz Mančestera, saopštio im kroz šta sam prolazio i s kakvim problemima se moja majka bori. Bili su sve vreme uz mene, podržali su me“.

Prelomnom tačkom Lingard smatra zatvaranje Velike Britanije i prekid Premijer lige prošlog proleća, usled pandemije virusa korona.

„Mogao sam 'ladno' da prestanem da igram fudbal dok je trajao lokdaun, da budem u fazonu: 'Ne zanima me'. Mogao sam da se predam, ali borac u meni me vratio u život. Dok smo bili zatvoreni bukvalno sam 'razvaljivao' teretanu, ubijao se od trčanja. Želeo sam da se vratim na teren spremniji i brži nego pre. Bolji od svih. Uspeo sam. Lokduan me je transformisao. Gledao sam snimke svojih utakmica, neke i sa Mundijala, i rekao sam sebi: 'E, to je pravi Džesi Lingard'. To kako sam igrao u međuvremenu nisam bio ja. Svi su to videli. Moj brat, koji živi sa mnom, najbolje je to mogao da uoči, zabeleživši snimak na kome ležim na kauču i tri minuta buljim u plafon. Pitao se dečko: 'Kroz šta li ti prolaziš? Ceo svet ti je pao na ramena.' Čak ni on nije tad mogao da zna šta mi je“.

Srećom, osvestio se. Shvatio da napred može samo pozitivnim mislima. I delima. Vratio se i uzleteo visoko.

„Shvatio sam da si lagan poput leptira samo ako se otvoriš. Kad napustiš čauru raširiš krila i letiš. Izvanredan osećaj. Sad konačno mogu da se posvetim porodici. I fudbalu. Naravno, biće uspona i padova, možda ćete u nekom trenutku dotaći najnižu tačku, međutim, tad morate da nađete nešto da vas pokreće, da iznova i iznova pokušavate. Nikad nisam bio onaj koji će odustati“, tvrdi Džesi Lingard.

Bolje što nije odustao.