Prvi golman iz BiH u LŠ: Iz malog mesta i praznih džepova u Srpskoj do Old Traforda i Amsterdama

Medalja je uvek imala dva lica. Onu lepu, sjajnu, besprekornu. I onu drugu. Mutnu, ne toliko lepu i sjajnu, ali definitivno bez ove druge ne bi bilo ni prve. Tako je i u fudbalu. U ovom slučaju, karijeri Branka Grahovca. Golmana koji je uspio da sa četiri kluba ispiše istoriju: Zetom iz Golubovaca, Borcem iz Čačka, Ocelulom iz Galatija te Politehnikom Jaši. Čoveka koji je od blatnjavih i niželigaških terena dosegao da se oproba na besprekorno pedantnom travnjaku Old Traforda, amsterdamske Johan Krojf Arene, lisabonskog Luža… Čoveka koji definitivno ima šta da ispriča..

A sve je krenulo iz malog mesta u Republici Srpskoj. Srpca i matične Sloge.

"Odmah da kažem, ja sam za fudbal bio antitalenat. Svi moji drugari su tada igrali fudbal, trenirali, bili poprilično talentovani, a ja sam bio najgori. I da bih nastavio da se družim sa njima, odlučio sam da stanem na gol, jer su moj otac i stariji brat svojevremeno takođe bili golmani. To je bilo početkom rata 1992. godine u ekipi Sloge iz rodnog grada Srpca. Imao sam sreću da sa 16 godina branim u Prvoj ligi Republike Srpske. U to vreme, to je kod nas bio najveći rang jer još nije bila oformljena Premijer liga Bosne i Hercegovine. Igrom slučaja, zapazio me je bivši golman Sloge Radenko Vujadinović, i koji mi je non-stop govorio da sam talentovan i da mogu daleko dogurati. Iskreno, ja nisam tako razmišljao u tom momentu i nisam sebe video kao nekog ekstrakvalitetnog. Međutim, on je stvarno bio uporan u tome i uspeo je da me ubedi da ja imam kvalitet. Na njegovu preporuku sam sa 17 godina otišao u ekipu Zete iz Crne Gore, koja se tada takmičila u Prvoj ligi Jugoslavije. Vrlo brzo sam zadovoljio ukuse stručnog štaba na čelu sa Nikolom Pecom Rakojevićem i potpisao sam svoj prvi profesionalni ugovor", započinje 39-godišnji Grahovac razgovor za Mozzart Sport.

Potom je nastavio priču o svom trnovitom fudbalskom putu koji ga je doveo do najlepših evropskih metroplola.

"Nije dugo trebalo da skrenem pažnju na sebe kao najmlađi golman u tadašnjoj ligi, zajedno sa Vladimirom Stojkovićem, koji je tada branio u Zemunu. Mi smo bili dva najmlađa golmana. Tu sam se zadržao neke dve godine i onda sam otišao u sarajevski Željezničar, gde se nisam baš najbolje uklopio. Tražio sam priliku da se fudbalski oživim i odlučim se za Kozaru iz Gradiške koja je u to vreme nastupala u Prvoj ligi Republike Srpske. Za tih godinu dana sam vratio samopouzdanje, branio odlično i onda sam dobio poziv Borca iz Čačka".

Ono što se definitivno može smatrati pravim potezom i ključnom stvari u uspešnoj karijeri, jeste upravo prelazak u čačanski klub, čiji je Grahovac bio član u najsjajnijim danima, kada su popularne Zebre igrale Kup Uefa sa holandskim velikanom, Ajaksom iz Amsterdama.

"Taj period je bio fantastičan. Ispisali smo istoriju, igrali Kup UEFA, dvomeč sa Ajaksom. Tada su u Borcu bili Boban Dmitrović, Boban Stojanović, koji je došao iz Crvene zvezde, a izdvojio bih Darka Lazovića koji je tada bio klinac od 17 godina i već pokazivao veliki talenat. Pride, bio je jako skroman dečko i videlo se da može napraviti lepu karijeru, što se na koncu i ispostavilo", priča Grahovac o tom periodu dotakavši se dvomeča sa Ajaksom, u septembru i oktobru 2008. godine.

"U tom trenutku Ajaks je imao velike svetske zvezde. Klas Jan Huntelar, Luis Suarez, Tomas Vermalen, Miralem Sulejmani, Oleguer... Ja sam u oba susreta bio igrač utakmice, a pogotovo se sećam utakmice u Amsterdamu koja je definitivno obeležila moja karijeru, jer sam imao nekoliko fantastičnih odbrana".

Sa utakmice u Beogradu, gde je Ajaks trijumfovao sa 5:1 pamti se jedan detalj.

"Igrao se sam finiš susreta, Huntelar dobija jednu loptu na nekih 25 metara, a sa tribina se čuje 'ne zna levom-ne zna levom', čovek se okreće i šutira levom u rašlje ko iz topa. Ni pomerio se nisam. Huntelar je 20 dana posle naše utakmice sa njima u Amsterdamu potpisao za Real Madrid. Tada se uveliko pričalo da Huntelar prelazi u Real, i bukvalno skoro sve lopte su išle na njega. Izgledalo je kao da on mora dati pet golova da bi opravdao taj svoj transfer. Ja sam u tom susretu u Amsterdamu, njemu odbranio četiri ili pet zicera, i na kraju nije uspeo postići pogodak. Znam da su me u svlačionici nakon toga zezali, da ću umesto njega ja otići u Real, a-ha-ha-ha."

Definitivno, golmanski kvaliteti Branka Grahovca nikoga nisu ostavljali ravnodušnim, pa je plenio pažnju i klubova iz regiona i Evrope. Međutim, ostao je upamćen i po napadačkim sposobnostima, budući da je uspeo da postigne i gol u vremenu dok je nastupao za Borac.

"Igrali smo protiv OFK Beograda, a mi smo u to vreme važili za ekipu koja je jako dobra na domaćem terenu i mislim da nismo imali nijedan poraz. U prvom poluvremenu ja sam napravio penal iz kojeg je gost poveo. Tako je bilo sve do 90. minute kada je bio neki korner za nas. Niko nije ni video da ja idem u napad. Miloš Stojčev i Prtenjak su nešto kratko odigrali i nakon centaršuta, lopta se izodbijala u kaznenom prostoru i došla meni na nekih 14-15 metara. Uhvatio sam 'dropku' i uspeo da savladam Radišu Ilića koji je branio za OFK-u. Tada su me zezali da sam Alan Širer, a-ha-ha. Izjednačili smo, a onda smo dva minuta kasnije postigli još jedan gol preko Bobana Stojanovića i uspeli da pobedimo, tako da je praktično moj pogodak sve to pokrenuo", ističe Grahovac te nastavlja svoje evropsko putešestvije na gol-liniji.

"Vidite, ja se vodim mišljenjem da u svakom timu golman diktira tempo igre. I tako sam se i ponašao. Moje partije nisu prošle nezapaženo te su me zapazili skauti iz Rumunije. Prešao sam u Ocelul Galati, ekipu koja je dvadesetak godina bila standardan član najelitnijeg ranga Rumunije. Platili su obeštećenje Borcu i ja sam na zimu 2010. godine otišao tamo. To je bila jedna jako zdrava sredina. Osvojili smo prvenstvo i uspeli da po prvi put u istoriji kluba obezbedimo učešće u grupnoj fazi Lige šampiona."

Dečački san je tada postao stvarnost. Kada kao klinac na šljaci iza zgrade, sa drugarima iz ne tako elitnog kraja, pikaš loptu i maštaš da jednog dana uživo slušaš himnu Lige šampiona. I dođeš do ostvarenja svog sna. Sezona je 2011/12, a Branko Grahovac na golu svog Ocelula igra u grupi najelitnijeg klupskog takmičenja sa Mančester Junajtedom, Benfikom i Bazelom, postavši tada prvi golman iz BiH koji je uspeo da upiše nastup u Ligi šampiona. Kasnije je to pošlo za rukom još samo Asmiru Begoviću. Rumunski predstavnik je tada upisao sve poraze protiv kvalitetnih rivala, ali definitivno iskustva koja su doživljena teško se mogu opisati.

"Moram reći da sam tada imao jako unosnih ponuda, ali sam ih odbio upravo zbog prilike da branim u elitnom takmičenju. Grupa opasna, ali odlična za nekoga ko prvi put nastupa jer je to definitivno iskustvo koje nećete doživeti puno puta u životu. Svakako, izdvojio bih utakmice sa Mančester Junajtedom. Sve ono što sam kao klinac gledao na TV-u, imao sam prilike da vidim uživo. Prvo što mi je zapalo za oči jeste žvaka ser Aleksa Fergusona, koja je jako upečatljiva. Čovek koji pleni u svakom trenutku i ne možete ostati imuni na njega. Međutim, kada sam se rukovao sa njim , imao sam osećaj da ga poznajem celi život. Na Old Trafordu su klupe za rezervne igrače jako blizu terena, tako da se u par navrata mogla čuti njegova žestoka reakcija, i mogu vam reći da sam u tom trenutku bio jako ponosan na sebe i saigrače. Oni su bili brutalna ekipa, nema potrebe ni govoriti o imenima", istakao je Grahovac te otkrio ko je u toj paklenoj ekipi sa Old Traforda na njega ostavio najbolji utisak.

"Definitivno, Majkl Kerik. Ja sam već ranije govorio o tome i mnogi su me gledali sa čuđenjem i pitanjem što baš on pored svih ostalih zvezda. Majkl Kerik je tada igrao zadnjeg veznog i tada je nama zadavao najviše problema. Bio je čovek od zadatka i takozvani fudbalski vojnik. U pojedinim trenucima sam imao momenat kao da su trojica Kerika na terenu. Mislim da je presekao jedno stotinu lopti i njegova igra je delovala iritantno, jer si stvarno nemoćan pored njega. I onda sam shvatio zašto je on uživao toliko poverenje od Aleksa Fergusona", priča Grahovac i dotiče se anegdota sa tog meča

"Desio se jedan trenutak u drugom poluvremenu. Mi smo gubili sa 0:1, i taman kada pomisliš da možda možeš nešto napraviti i iznenaditi, sa klupe ulazi Rajan Gigs, a-ha-ha. Onda shvatite da i nemate baš toliko šanse, a eto na kraju su nam postigli još jedan gol."

Dotakao se Grahovac i tadašnjeg kapitena Crvenih đavola, Nemanje Vidića, protiv kojeg je imao priliku igrati i ranije.

"Nemanja i ja smo jedan protiv drugog igrali jedno desetak puta. On je igrao za Zvezdu kada sam ja igrao za Zetu. Pazite, on nikada nije pravio razliku da li igrao sa, ‘što bi naš narod rekao’, Tatabanjom ili Real Madridom. Njegov odnos na terenu je bio apsolutno isti. Dokaz za ovo što ja govorim jeste da je Nemanja u Bukureštu dobio direktan crveni karton početkom drugog poluvremena. Dakle, pored svih tih velikih utakmica koje je odigrao protiv Reala, Bajerna, Liverpula, Barselone, on dobije crveni karton protiv ‘malog’ Ocelula, koji je realno za njih bili rutinska utakmica. To dovoljno govori o njegovom profesionalnom odnosu. Ja sam i ranije slušao da je on i u svlačionici pravi lider i vođa, ali sam nekako u početku malo sumnjao u to, jer mi je delovalo nelogično da npr. galamite na jednog Runija ili Evru, ali kad sam tada video kako ga saigrači poštuju, sve što se priča o Nemanjinom profesionalizmu je istina."

Veliki utisak iz pomenutih mečeva i svih tih igračkih veličina, Grahovac nije mogao izostaviti impresije koje je na njega ostavio Nemanja Matić.

"Pored svih igračkih veličina koje sam video, kada je reč o ljudstvu i harizmi, definitivno to je Nemanja Matić. On je tada igrao za Benfiku. I tada je igrački odskakao od ostalih. Neverovatno koliko je skroman čovek i koliko ima razumevanja za igrače koji dolaze iz manjih klubova. U tom trenutku kad smo mi igrali protiv Benfike, nas je bilo četvorica sa ovih prostora Ljubinković, Punoševac, Perendija i ja. Nemanja se toliko angažovao da nam svima donese po dres, to je neverovatno. Benfika je u tom trenutku imala četiri garniture. On je doneo tri dresa i rekao, 'Ljudi ja moram u jednom da igram, šta ću?' Ja sam prepustio njima dresove, i žao mi je što nemam danas tu uspomenu. Ponudio nam je da ostanemo u Lisabonu nekoliko dana, da budemo njegovi gosti, da bukvalno sve troškove snosi on. Poznate su priče da on u svom rodnom selu radi jako dobre stvari za svoje komšije, i tada sam se uverio da je to istina 100 odsto. Nemanja je ljudina."

Posle istorijskih rezultata došlo je vreme za rastanak sa klubom gde je ostavio veliki pečat, koji ni dan-danas niko nije uspeo da prevaziđe.

"Ocelul je 20 godina funkcionisao na jedan način i nikad nije bilo nekih finansijskih problema. U jednom trenutku došla je nova garnitura ljudi, koja je nakon te Lige šampiona, gde je klub zaradio 25.000.000 evra, insistirala da se smanje ugovori. To je bilo sasvim nelogično i veliki broj igrača, zajedno sa mnom, nije pristao na to jer smo mi praktično bili zaslužni za tu 'vanrednu' zaradu i onda odjednom dolazi do smanjenja budžeta. Mi smo tu bili kolateralna šteta, jer se klub kasnije i ugasio", priča Grahovac i nastavlja:

"Otišao sam u Tursku u Kahramanmaraš. Bila je to finansijski unosna ponuda koju tada nisam mogao da odbijem, ali iskreno ne nosim neke lepe utiske, ispali smo iz lige. Usledio je poziv iz Politehnike Jaši, gde je klub u to vreme sa mnom na golu ostvario takođe najbolje rezultate u istoriji kluba, na šta sam jako ponosan".

Posle 10 godina Evrope, došlo je vreme za povratak u rodni Srbac i privremenog kačenja rukavica o klin.

"Ja sam odlučio da završim sa Evropom i verujte mi u tom trenutku sam mogao da biram mesto gde ću živeti. Pogotovo u BiH. Ali iskren da budem, ljubav je presudila. Prema klubu, gradu, građanima, svemu... Nekako sam osetio moralnu i ljudsku obavezu da, kao neko ko je imao lepu karijeru, pomognem klubu gde sam napravio prve korake. Ja sam već ranije odlučio da više ne branim, te sam bio predsednik kluba", ističe Grahovac kojem su ipak poslednji golmanski dani iznenadno bili u dresu matičnog kluba.

"U jednom trenutku smo, sticajem okolnosti, ostali bez golmana. Ja stvarno to nisam mogao da podnesem i morao sam stati na gol. I ispostavilo da sam morao još 50 puta. Znate kako je to: 'Daš dinar da uđeš u kolo, a šest da izađeš' a-ha-ha. Naravno, sve sam radio bez ikakve naknade i znam da sam se zezao sa ljudima u klubu: 'Boljeg, a za manje pare nećete naći,' a-ha-ha. Takođe, ono što je bilo važan faktor da me pokrene jeste činjenica da je Sloga tada bila zadnja na tabeli, a ja nisam mogao da dozvolim da u gradu Branka Grahovca, Sloga zbog manjka golmana ispadne iz lige. Uspeo sam čak i da postignem pogodak, kao što je to bio slučaj u Borcu iz Čačka, ali ovaj put je to bilo iz slobodnog udarca. Bilo je to finale Opštinskog kupa protiv petoligaša. Gubili smo sa 2:1, a pred kraj je bio slobodan udarac sa nekih 25 metara. Dao sam gol, izjednačili smo i na kraju pobedili. Vremenom sam uspeo da 'stvorim' jednog golmana i onda sam stvarno batalio rukavice i golmanski dres."

Međutim, sportsku opremu zamenio je odelom. Prvo predsedničkom foteljom srbačke Sloge, a potom i odborničkom klupom u svom rodnom gradu. Kako kaže, politika ga je uvek zanimala.

"Kasnije sam se samo posvetio tom 'predsedničkom' poslu, iako sam znao da su nižerazredni klubovi kod nas rupa bez dna. I to su novci koje ne možete vratiti. Definitivno. Ali smatram da ne možemo ostaviti fudbal na cedilu. Mislim da svi oni koji su imali neke koristi od fudbala, treba da pomažu. Olakšavajuća okolnost je svakako za mene bila što ja politiku volim. Zadnjih desetak godina karijere, ja sam se zanimao za politiku, kako kod nas tako i u svetu i bio sam siguran da ću se baviti time. Tu sam se sada pronašao i mislim da na ovaj način najbolje mogu pomoći ljudima".

Definitivno, cela ova priča ne bi dobila toliko na težini bez jedne anegdote sa početka karijere. Kaže Branko Grahovac, situacije koja je ponajviše uticala na njegov život i bila mu pokretačka snaga za sav trnovit put koji je uspešno savladao.

"Ja sam otišao u Azerbejdžan na probu. U Baku. Ostao sam duže nego što sam planirao, ali sam poneo novca za prvobitni plan. U to vreme, nisam imao neku preteranu karijeru i bio sam oženjen, pa sam morao da se 'stisnem'. Nažalost, nisam uspeo doći do ugovora, i morao sam nazad. Letio sam na relaciji Baku-Beč-Beograd. Vremenska razlika između Bakua i nas je tri sata unazad, tako da sam ja, mimo letova, na aerodromu u Beču morao da čekam nekih sedam sati. Pošto mi je taj klub platio onu jeftinu kartu, nisam imao obrok. U tom trenutku, ja sam u džepu imao tri evra. E sad zamislite, ja gladan, umoran, sam, na aerodromu u Beču sa tri evra u džepu, a–ha-ha. Nekoliko sati sam lutao po aerodromu, samo da nađem bilo šta da mogu da pojedem. Bio sam jako uplašen i nervozan. I uspem u jednom ćošku nekog free shopa da nađem jednu jedinu čokoladu Milku koja je koštala 2,99 evra. Ne mogu reći da mi je spasla život, ali sam ja na toj čokoladi od 300 grama živio narednih 15 sati. To mi je bila velika lekcija i u životu i u karijeri. Da moraš verovati u sebe, da će doći trenuci kada neće biti nigde nikoga i kada sam moraš da nađeš način da se izboriš za sve. Ja to nikada nisam rekao majci da se ne bi brinula, ali nakon nekih 10-15 godina kada sam već ostvario lepu karijeru, zadesio sam se na istom aerodromu i u istom free shopu kupio istu čokoladicu i tad sam je nazvao sve ispričao i rekao: 'Ne brini majko, sad imam šta da jedem' a-ha-ha. Verujte mi, to je priča koja mi je mnogo uticala na karijeru i život", završava Grahovac priču za Mozzart sport.