Prošlo vreme debelih krava u Seriji A

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Ukidanje fiskalnih olakšica u Italiji, u okviru dekreta nazvanog „crescita“(rast) za osobe od posebnog talenta koje se vraćaju ili prvi put dolaze na Apeninsko poluostrvo izazvalo je najžešće reakcije u klubovima Serije A. Štaviše, samo su oni reagovali na odluku italijanske Vlade donete na inicijativu potpredsednika Matea Salvinija, inače velikog navijača Milana, i uz veliko protivljenje Klaudija Lotita. Predsednik Lacija je veoma uticajni senator u italijanskom parlamentu i deo je vladajuće većine koja podržava vladu.

Podsetimo, italijanske vlasti su pre pet godina donele odluku da stimulišu tzv. povratak mozgova. Svake godine, već decenijama, Italiju napusti nekoliko desetina hiljada najobrazovanijih i najtalentovanijih građana jer u zapadnoj Evropi, Velikoj Britaniji SAD, Kanadi pa čak i u Australiji mnogo više da napreduju, više da zarade i da žive u društvima koja su manje korumpirana, manje podložna nepotizmu i gde ima mnogo više meritokratije nego u Drugoj republici.

Ideja dekreta je bila da italijanske elitne škole, univerziteti, bolnice, kompanije, agencije, laboratorije budu konkurentnije i da zahvaljujući fiskalnim olakšicama privuku Italijane u pečalbi da se vrate u otadžbinu. Broj Italijana koji se vratio zahvaljujući meri vlade je bio zanemarljivo mali. I pored olakšica, plate koje su se nudile lekarima, naučnicima, istraživačima, menadžerima i drugim pametnim ljudima bile su manje od onih koje su već zarađivali u zemljama koje su ih velikodušno primile.

Dakle, ironijom sudbine „decreto crescita“ nije doprineo povratku mozgova u Italiju, ali je stvorio uslove za invaziju „fudbalskih stopala“. Italijanski klubovi, pogotovo Inter, Milan ali i Roma su iskoristili obema rukama zakonsko rešenje koje nije bilo namenjeno njima, ali nije moglo da ih isključi i oni su profitirali u najboljem smislu maksime „carpe diem“.

Zakoni da bi bili zakoni moraju da deluju erga omnes (važe za sve) i budući da je Italija članica EU građani Unije ne smeju da budu diskriminisani po nacionalnoj osnovi, što će reći da se zakon nije odnosio samo na Italijane već na sve osobe sa pasošem EU, dakle idealno za ovdašnje klubove, menadžere i mešetare a njih u Italiji nikada nije manjkalo.

Dekret „crescita“ omogućio je klubovima Serije A da značajno poboljšaju svoju poziciju, odnosno platežnu moć na fudbalskoj pijaci. Drugim rečima, italijanski klubovi nisu mogli da kupe više od jednog igrača za veliku sumu novca u jednom prelaznom roku, ali su mogli da garantuju visoke plate zavaljujući poreskim olakšicama.

Tome valja dodati i već postojeće poreske pogodnosti za strance koji imaju dozvolu boravka, stalno radno mesto i odluče da u Italiji plaćaju poreze za ekstra zaradu. Najjača Juventusova karata oko angažovanja Kristijana Ronalda je upravo bila vrlo povoljna poreska politika. Portugalcu je Juventus plaćao porez i druge dažbine na platu, a na sve ostalo što je zarađivao od reklama i sponzorstva van Italije Ronaldo je plaćao paušalni porez od 100.000 evra, bez obzira na visinu prihoda, a ona se merila desetinama miliona evra.

Nije sa samo mali broj Italijana sa „velikim mozgom“ vratio motivisan dekretom. Fudbaleri i treneri Italijani koji su iskoristili tu pogodnost mogu da se izbroje na prstima jedne ruke. Najzvučnije ime među njima je bio Antonio Konte za koga je Inter dve godine plaćao tek 50 odsto nameta na platu.

Predsednik Lacija i senator Klaudio Lotito se borio do poslednjeg daha da spasi privilegovanu poziciju timova Serije A. I pored toga što je izvrstan političar i mešetar koji savršeno dobro zna kako da plete odnose unutar Parlamenta i u krugovima moći, Lotito je bio penalizovan činjenicom da on dolazi iz Forca Italije, tek treće snage u koaliconoj Vladi Đorđe Meloni, i na kraju nije uspeo da spreči svog kolegu Salvinija u nameri da stavi tačku na „decreto crescita“.

Nije iznenađenje što su generalni direktori Intera i Milana Bepe Marota i Đorđo Furlani bili najoštriji u kritikama odluke Vlade da ukine olakšice. Milanski klubovi su najviše profitirali od tih pogodnosti, zajedno sa Romom. Dan i Rajan Fridkin ćute od kada su preuzeli Romu, ali je svima jasno da bez poreskih olakšica ne bi mogli da angažuju Murinja i Lukakua kao i seriju drugih igrača koji su došli u Trigoriju u prethodne tri godine.

U Inter od proleća 2020. godine nije ušao jedan jedini evro od kineskih vlasnika. Poslednji igrač za koga su pare stigle iz Nanđina (sedište Suninga) bio je Hakimi, plaćen 40.000.000 evra. Od tada je sve finansirano iz tekućih prihoda. Marota i Auzilio su uspeli da sa trejdingom i visokim platama, zahvaljujući i dekretu „crescita“ privole igrače na isteku ugovora da izaberu Nerazure, primeri Lukakua i Tirama su najupečatljiviji.

Milan je zahvaljujući dekretu, berićetnim prelaznim rokovima i odličnim rezultatima u poslednje četiri godine uspeo da izađe iz minusa i da prethodnu godinu zatvori u plusu. Furlani je konstatovao da je Serija A u opasnosti, da će svi biti siromašniji i da je tužno što je Vlada donele odluku da ukine dekret.

Koliko je Marota bio rezigniran odlukom ukazuje činjenica da je izgubio njegovu poslovičnu mirnoću i racionalnost u iznošenju sudova. Generalni direktor je otišao toliko daleko da je izjavio da će mlađe kategorije u fudbalskim klubovima biti dovedeni u pitanje jer neće biti novca za njihovo finansiranje.

Izjava Marote ne odgovara istini, jer je brojevi demantuju a primeri Juventusa i Atalante, jedina dva velika tima u Seriji A koji su iskoristili mogućnost da formiraju drugi tim i upišu ga u Seriju C (Lega Pro).

Ruku na srce, od poreskih olakšica su najviše profitirali menadžeri, mešetari i posrednici u transferima fudbalera. Serija A je zasuta strancima lošeg kvaliteta i bez perspektive. Samo u ovom prvenstvu imamo 78 stranaca koji su odigrali manje od pet minuta u proseku po utakmici a njim treba dodati još 28 koji nisu dobacili do 20 minuta u proseku po meču. Dakle, više od sto fudbalera je došlo na „Čizmu“ samo zato što je to finansijski odgovaralo klubovima, menadžerima i samim igračima. Tih 106 fubdalera guši čitave generacije mladih igrača, „kradu“ im i mesto i minutažu u timovima koje bi oni, verovatno, bolje iskoristili, barem bi postojala nada da će od njih postati ozbiljni igrači.

Naravno, niko ovde nema ništa protiv stranaca. Nije problem odakle su došli već što se ne vidi motiv zašto su došli: nisu doprineli ni minimalno podizanju vrednosti Serije A a uživaju olakšice u ime podizanja kvaliteta takmičenja. Valja podvući i da je u prve dve godine primene dekreta o poreskim olakšicama vladala klima totalne anarhije jer nisu postojali limiti, tek pre dve godine je uvedeno ograničenje da poreske olakšice mogu da se primenjuju samo na plate veće od 1.000.000 evra.

Stadion Olimpiko (© AFP)

Juventus i Atalanta su najmirnije prihvatili odluku Vlade, jer su krenuli hrabro putem konstruisanja fudbalera i rezultati se već vide. Dok su drugi ulagali novac u plate fudbalera, Stara dama i Boginja su investirale u podmladak, budućnost, u kreiranje drugog tima po uzoru na Real Madrid i Barselonu.

Rezultati su pred očima svih. Budući da mladi igrači Juvea i Atalante igraju u Seriji C, koja je daleko ozbiljnija i mnogo više korisnija za razvoj perspektivnih igrača od omladinska prvenstava, brže sazrevaju i dobijaju šansu da debituju u Seriji A. U poslednje dve i po sezone Alegri i Gasperini se nisu samo oslanjali na igrače iz tima U23 već su klubovi mogli da prodaju ili koriste igrače iz podmlatka za sklapanje poslova sa drugim klubovima.

Dvojica od trojice igrača u elitnoj italijanskoj ligi su stranci, odnosno ne mogu da budu selektovani od strane Lučana Spaletija, što bolje od bilo čega objašnjava zašto je Italija gledala poslednja dva Mundijala na malim ekranima. Nešto što se nikada nije dogodilo u istoriji fudbala.

Država, ako zaista želi da pomogne italijanskom fudbalu, morala bi da preusmeri pomoć na izgradnju stadiona. Fudbalske arene na Apeninskom polulostrvu, izuzev stadiona Juventusa i Udinezea, su stare, nefunkcionalne i u vlasništvu gradova i opština na čijoj teritoriji se nalaze. Čak 93 odsto stadiona je u državnom vlasništvu u Italiji. Primera radi u Nemačkoj su samo dva od pet stadiona u državnim rukama a u Engleskoj samo jedan od pet. Samo u Londonu ima više stadiona u vlasništvu klubova nego u celoj Italiji.

Pred birokratskim Levijatanom su se nasukali projekti za izgradnju stadiona Rome, Lacija, Milana, Intera, Napolija, Fjorentine. Juventusu je trebalo čak deset godina da dobije sve dozvole i izgradi stadion i ako je sve bilo čisto i jednostavno, od lokacije do vlasništva nad terenom gde je nikao novi stadion.

Koji god klub popoželi da konstruiše svoj stadion, u bilo kom delu Italije, suoči se sa serijom neprelaznih birokratskih zidova. Na stadionu, sportskom centru i podmlatku se bazira budućnost fudbala a ne na poreskim olakšicama i platama fudbalera mediokriteta (ne vrhunskih igrača, kvalitet uvek treba platiti) koje vređaju zdrav razum.

SERIJA A – 19. KOLO

Petak

Bolonja - Đenova 1:1 (0:1)

/De Silvestri 90+5 - Gudmundson 20/

Subota

12.30: (1,20) Inter (7,75) Verona (16,0)

15.00: (2,70) Frozinone (3,30) Monca (2,85)

18.00: (2,30) Leče (3,35) Kaljari (3,40)

20.45: (3,15) Sasuolo (3,45) Fjorentina (2,25)

Nedelja

12.30: (5,60) Empoli (3,70) Milan (1,65)

15.00: (2,95) Torino (3,30) Napoli (2,60)

15.00: (3,40) Udineze (3,35) Lacio (2,30)

18.00: (8,00) Salernitana (4,40) Juventus (1,43)

20.45: (2,50) Roma (3,35) Atalanta (3,05)

***Kvote su podložne promenama