Proces je trenutno u španskom selu

Sigurni smo da navijačima Crvene zvezde, posle svega viđenog u Luganu, nije ni do pošalica, ni do ironije, ni do sarkazma. Znamo samo da je ono što pokušava Albert Rijera da uradi sa srpskim šampionom, već odavno izranjavanim krivim evropskim putem, špansko selo za većinu fudbalskih poklonika u Srbiji. To možda govori o tome koliko je Majorčanin specifičan stručnjak, bolno tvrdoglav u svojim zamislima, ali i donekle otkriva suštinu o tome da smo jedva pismena fudbalska nacija.

SAVRŠENI “BILD AP“ KOJI NIKO NEĆE DA PAMTI

Nešto najbolje što je Crvena zvezda uradila pod komandom Alberta Rijera je akcija iz Švajcarske, kada sekundara nije obrnula ni pun krug. Juta Nakajama je odigrao za Vasilije Kostova, najmlađi reprezentativac Srbije odlično prepoznao situaciju i sa opterećenjem na leđima odigrao za Radeta Krunića, usledio je pas za Timija Maksa Elšnika, pa tačna lopta opet za Kostova. Deset sekundi progresivnih pasova, nedostajao je samo još jedan ka Bambi Dijengu. To se u trenerskim krugovima zove savršeni “build up“. I negde je nagoveštaj da je Crvena zvezda trenutno u tom začaranom krugu kada fanovima ne preostaje ništa drugo nego da veruju u proces. Ako im do tada sve vlasi ne posede.

Tačno je da je Crvena zvezda bila prilično zrela u Luganu... Čak i iznenađujuće dobra u polju, sa brojnim automatizmima. Tačno se znalo kako i kada se napada, u kojim trenucima se koristi duga lopta kao alternativno rešenje. Sve je dobro nacrtao Albert Rijera, ali se u toj partiji, koja je imala obrise dominacije iz Mozzart Bet Superlige, zaneo i previše porastao. Pre vremena. Jer je pogodio izborom startne postave u trenucima suženih rešenja, jer je Crvena zvezda, kao malo puta u novijoj istoriji, imala ozbiljan intenzitet igre u meču na međunarodnoj sceni. 

RIJERA HTEO DA JOŠ MALO ROMANTIZUJE SOPSTVENU REVOLUCIJU

Na kraju je uspeo Rijera da izgubi utakmicu od značajno slabijeg tima, koji verovatno na unutrašnju energiju i kratkotrajan trans trenutno vodi glavnu reč u švajcarskom fudbalu.

I tu je kraj svake priče. Ne sme niko da pomisli, počev od Alberta Rijere, pa na gore, da utakmicu u Luganu pogleda kroz ružičaste naočare. Poraz u Crvenoj zvezdi nikada ne sme da bude opcija, makar performans bio idealan. A ovaj u Luganu je bio daleko od toga.

Pre tri godine, kada je Crvena zvezda gostovala na Etihadu, rezultat je bio prihvatljiv. Ali i tada je bilo sedih glava koje su prenosile zaostavštinu uklesanu u zidine Marakane da i pored crnih nadanja, poraz u Ljutice Bogdana nikada ne sme da se slavi. Čak i protiv najboljeg tima na svetu u tom trenutku. Kada se porazi pravdaju, priziva se nesreća.

Lugano nije ni prvi, ni drugi, verovatno ni treći ešalon evropskog fudbala, i uspeo je da pobedi Crvenu zvezdu. Trener na klupi tog kluba je imao je cirkusku tačku tokom 90 minuta (a i kasnije na konferenciji za medije), jer ni sam nije verovao da sa glavom na panju, bez bilo kakve kontrole, može da pobedi Crvenu zvezdu. Sve dok Crvena zvezda nije nastavila meč iz Plzenja. Subjektivan utisak je da tim Alberta Rijere igra i dalje tu utakmicu, i da je režija ista. Sve ostalo su nijanse.