Priča reprezentativca Luksemburga: Večiti nisu opcija od kada sam u Vojvodini

Jedna polusezona u dresu Vojvodine bila Vam je dovoljna da postanete miljenik navijača. Kako je došlo do takve konekcije, za tako kratko vreme?
“Jednostavno dajem sve od sebe na utakmicama i treninzima, uvek mi je pobeda primarna. Mislim da to ceni svaki normalan navijač. Više volim kada se priča o mojim saigračima nego o meni, ali tako se poklopilo u Vojvodini da su me brzo zavoleli. Mnogo mi je drago zbog toga“, sa osmehom na licu ističe Korać i dodaje da uvek uživa u interakciji sa vojvodinašima:
“Često me zaustavljaju na ulici, čisto da pitaju kako sam. Bude im drago da pričaju sa mnom i naravno, meni znači podrška. Bio sam skoro sa jednom grupom navijača, njih 5,6, na kafi. Uvek sam voljan da poklonim dres kada me ljudi zamole. Nekad ne mogu i bude mi žao, ali kada god mogu - ja im učinim, iako to ide iz mog džepa. To je moj način da im vratim nekako za ukazano poverenje.“

Poznato je da ste rođeni i odrasli u Luksemburgu, ali mnogo vas toga veže za Srbiju. Vaša porodica je rodom iz Novog Pazara...
“Da. Često sam išao tamo kao dete i sada odem kad god uhvatim vremena – da vidim svoje. Nema lepšeg osećaja, nego kada sednem sa prijateljima u Novom Pazaru da popijemo piće.“

Kako se Novi Sad kotira na listi omiljenih gradova?
“Pa i on je sada u samom vrhu. Ali to ću tek osetiti jednog dana kad napustim grad, obično tada tek shvatimo koliko nam nešto fali. Za sada sam prezadovoljan sa životom u Novom Sadu.“

NIJE SRAMOTA GREŠITI, SRAMOTA JE NEMATI ŽELJU ZA NAPRETKOM

Prve fudbalske korake ste napravili u Luksemburgu, državi koja je poznata po svojim dvorcima, muzejima, restoranima, ali ne i po fudbalu. Koliko je bilo izazovno graditi fudbalsku karijeru u takvoj sredini?
“Bilo je mnogo teško. Kao prvo, nema tog kvaliteta u omladinskim školama, koji imaš u drugim državama po Evropi. Zbog toga je mnogo teško da te uopšte neko vidi. Pre desetak godina su fudblaske škole u Luksemburgu pretvorili u reprezentativne selekcije. Najbolji mladi igrači do 12 godina iz čitave države, zajedno treniraju i onda samo vikendom odu da igraju za svoj klub. Mislim da je ovo jedinstven primer u svetu fudbala. Ali pošto je Luksemburg mala država, to nekako funkcioniše. Ja sam od svoje 13. godine bio deo te reprezentacije. Na svaki utorak i sredu smo igrali mečeve sa ekipama iz okoline – Keln, Anderleht, Mec... Sećam se, imali bi školu do dva sata popodne i onda bi putovali četiri sata u inostranstvo na utakmicu. Dešavalo bi se da se oko dva časa ujutru vratimo kući, a da u osam časova opet kreće škola. Tako da praktično ne postoje uslovi za mlade fudbalere. Kasnije sam sa 17 godina otišao u Nirnberg i upoznao totalno drugačiji sistem, gde je sve podređeno sportistima. Mnogo je teže uspeti kao sportista u Luksemburgu, nego bilo gde drugde u Evropi, to se vidi i po mojoj karijeri“, objašnjava Korać i nastavlja:
“Mnogo sam putovao, svuda sam išao da igram. Samo da igram, to mi je jedino bilo važno – da naučim, da napredujem, da se dokažem! Nisam nikad gledao novac. Imao sam samo da platim stan, hranu i to je to. Ništa nisam mogao da ostavim sa strane. Uvek kažem i momcima ovde sa kojima treniram – ’idi igraj, nebitno da li to bilo u Kabelu ili u Mladosti Gat. Idi igraj, nema šta da te bude sramota. Nije sramota igrati tamo, nije sramota ni grešiti, sramota je nemati želju za napretkom. Posle samo godinu dana konstantnog igranja ti ćeš da se vratiš kao totalno novi igrač, koji će moći da pomogne svojoj ekipi.’ Ja sam uvek tako radio. Sa 17 godina sam otišao od kuće, pa igrao i u Danskoj, Švedskoj, na Kipru – sve samo da bih napredovao. Ja gledam i na prvih šest meseci u Vojvodini, kao na veliku školu. Iako sam prepoznat od strane navijača za jednog od boljih igrača, ja znam da sam i tada grešio. Te greške sam ispravio sada ove sezone i sasvim sam siguran da ću u narednih šest meseci još bolje da igram.“

Vaša braća Irfan i Kenan su takođe igrala fudbal u mlađim selekcijama Luksemburga. Koliko su oni zaslužni za Vaš „fajterski“ mentalitet na terenu?
“Mnogo, naravno. To je bila borba do krvi! Kada igramo fudbal zaboravimo da smo braća (smeh). Kada smo bili deca, oba brata su bila vrlo jaka za svoje godine, dok sam ja bio mali i mršav. Nisam imao ni neku tehniku, tako da naizgled nisam imao nikakvu šansu protiv njih. Onda sam shvatio da moram da udaram, grebem, ma da poginem ako treba – sve samo da pobedim! Uvek me je bilo sramota kada izgubim, nebitno da li igram šah, karte ili fudbal. Tako je bilo i na fudbalu sa braćom, prava bitka.“

Budući da vučete porodične korene sa ovih prostora, da li je ikada bilo šanse da zaigrate za neku od reprezentacija u regionu?
“Imao sam poziv da igram za mladu reprezentaciju Crne Gore. Dvaput sam ih odbio, jer me nikad nije zanimalo da ih predstavljam. Odrastao sam u Luksemburgu, igrao u omladinskoj školi i imam osećaj da tamo pripadam. Sa druge strane sa Srbijom nikad nisam imao kontakt. Što je i logično, budući da nisam igrao na nekoj većoj sceni, gde bi me neko primetio. Ali ja sam srećan što nastupam za Luksemburg, to mi je od malena bio cilj“, izričit je korpulentni štoper.

BIO SAM STUB VOJVODINE, A ONDA SU ME PRESELILI NA KLUPU

Seid Korać sa dopisnikom Mozzart Sporta

Red je da se dotaknemo Vojvodine. Sjajno ste igrali po dolasku u klub, na kraju sezone ste proglašeni i za najboljeg igrača od strane pristalica kluba. Ipak, početkom ove takmičarske godine, upali ste u drugi plan. Tadašnji trener Božidar Bandović vas je prvo ostavio na klupi za rezervne igrače u kvalifikacijama za Ligu Evrope protiv Ajaksa, da bi se kasnije ta praksa nastavila. Kako ste prebrodili taj period.
“Bilo mi je mnogo teško. Šokirala me je vest da ne počinjem u startnoj postavi u Amsterdamu. To sam saznao dva sata pre početka utakmice. Prethodno sam prošao čitave pripreme sa ekipom, odigrao odličan meč sa Tekstilcem, imao sam dobrih šest meseci iza sebe, bio sam stub ove ekipe i odjednom ja sedim na klupi, a momci koji su tek došli u klub, nisu ni prošli pripreme, počinju meč. Mesecima sam čekao tu utakmicu sa Ajaksom. Svako ko me poznaje zna koliko sam pričao o Evropi i koliko sam želeo da je igram. Čitavu prethodnu polusezonu sam se borio za tu priliku. To je kao da radiš čitav mesec i neko na kraju uzme tvoju platu. Nakon toga sam psihički potonuo. Bilo mi je teško da prihvatim kako su me sklonili. Niko meni prethodno nije prišao i rekao: ’Sejo, zbog toga i toga sediš na klupi’. Ništa! Posle su se još pojavljivale priče da nisam spreman. To apsolutno nije bilo tačno! Možda je samo neko izbacio tu informaciju u novine, kako bi opravdali odluku. Ni dan danas ne znam zašto sam sedeo na klupi tih nekoliko mečeva. Meni je bilo najteže što sedim na klupi, a mi gubimo mečeve. Napravio sam evidenciju – u 13 utakmica koje sam počeo na klupi, Vojvodina ima devet poraza i četiri nerešena rezultata. Mene najviše boli kada ne mogu da pomognem ekipi. Nakon dve, tri nedelje sam shvatio da moram da nastavim dalje da radim i da će sve doći na svoje. Tako je i bilo, došao je Nemanja Krtolica i odmah me vratio u prvu postavu. Ja sam mu uzvratio dobrim partijama i pokazao zašto treba da budem u startnih 11.“

ODBIO SAM PARTIZAN ZATO ŠTO CENIM VOJVODINU I NJENE NAVIJAČE

Tada se spekulisalo da biste mogli i da napustite Vojvodinu. Da li je bilo pregovora oko vašeg odlaska?
“Bio sam praktično na izlaznim vratima. Imao sam ponudu iz prve belgijske lige. Vojvodina bi dobila milionsko obeštećenje, ali predsednik Zbiljić ju je odbio. U tom trenutku sam ja želeo da idem. Sve se dešavalo pre utakmice sa Napretkom, dok je još Bandović bio trener. Dogovorio sam uslove sa tim klubom, ali uprava je rešila da uruči otkaz Bandoviću i da odbiju ponudu Belgijanaca, jer su želeli da zadrže stabilnost u ekipi.“

Da li su se za Vaše usluge interesovale i ekipe iz Mozzart Bet Superlige?
“Imao sam ponudu Partizana, gde su me jako želeli. To sam naravno odmah odbio, zato što cenim Vojvodinu i njene navijače. Jednostavno, Partizan i Crvena zvezda prestali su da budu opcija za mene, onog trenutka kada sam obukao dres Vojvodine. Meni je iskrenost i lojalnost nešto najbitnije u životu. To se vidi i na terenu. Ja ću uvek da dajem sve za klub u kojem igram i nikad im neću izneveriti poverenje. To je nešto što me je otac naučio – da nikad ne gubim obraz. Želim da uzvratim lojalnost navijačima. Klub je uvek druga priča, ali navijači... Pa kako ja nekom posle na ulici da objasnim zašto sam to uradio? Nije u redu. Neko će misliti da su ovo prazne priče, neki će se složiti sa mnom, neki neće. I ja sam tada osećao ogroman pritisak, prvo nisam dobijao minute, postojali su i neki drugi faktori sa strane, ali jednostavno odlazak tamo nikad neće biti opcija za mene“, izričit je Korać.

U dosadašnjem delu sezone ste se mahom Đorđe Crnomarković, Kolins Sičendže i Vi rotirali na tim štoperskim pozicijama. Praktično ste jedni drugima bili konkurentni za startnu postavu, da li je to uticalo na vaš međusobni odnos na terenu i van njega?
“Kada si na terenu, treba sve od sebe da daš, kako bi pobedio. Nebitno da li ste u tom trenutku jedan drugom konkurenti, morate da funkcionišete. Jer se u suprotnom obojici loše piše, primićete gol i gotova priča. Ali ja ne smatram ni Crnomarkovića ni Sičendžea konkurencijom. Pokušavam da im pomognem u svakom smislu i na terenu i van njega. Više na njih gledam kao na saigrače koji i meni pomažu da ja postanem bolji.“

LALATOVIĆ I JA IMAMO ISTU ENERGIJU

I da je bilo međusobne konkurencije, utisak je da će ona nestati nakon nove postavke trenera Nenada Lalatovića, koji planira da u budućnosti igra sa tri štopera u liniji. S tim u vezi, kako gledate na dosadašnji rad sa novim šefom stručnog štaba?
“Mislim da je promena formacije odlična za igrače koje mi trenutno imamo u ekipi. Neki će možda misliti da je to defanzivna formacija, jer igraš sa tri štopera, ali ona je maksimalno ofanzivna. Primorava napadače da uvek budu ofanzivni i praktično mi štoperi ostajemo jedan na jedan sa napadačima. Sad sam i u prijateljskim utakmicama, ja kao štoper igrao presing na 30 metara od gola protivnika, kako bi osvojili loptu što brže i odmah ugrozili njihovog golmana. Ali siguran sam da ćemo to u nastavku sezone dobro da iznesemo. Što se tiče Lalatovića, on je prema meni ispao i više nego korektan. Slični smo po energiji, pa smo se brzo uklopili. Imali smo iskren razgovor na kraju polusezone. Naravno, postoje određene ponude na stolu za mene, ali ja sam se dogovorio sa šefom da ću u narednim mesecima da dam sve za klub, šta god da se desi. Želja mi je da ponovimo uspeh iz prošle godine i igramo Evropu. Mogli bi da izborimo i bolji plasman na tabeli i naravno da osvojimo taj Kup.“

PRIPREME SA BANDOVIĆEM SU BILE PREVIŠE LAGANE

Kada smo kod rezultata, šta mislite da je nedostajalo u prvom delu sezone, da Vojvodina ostvari zacrtane ciljeve?
“Kao ekipa nismo bili dovoljno fizički spremni od samog starta. Letnje pripreme sa trenerom Bandovićem su bile previše lagane. Sada su možda preteške (smeh). Ovako nešto još nisam doživeo. Sada smo prespremni, što se videlo i na meču protiv Kizilžara. Sada je samo pitanje vremena, koliko nam treba da se priviknemo na novu formaciju. Potrebno je i da se zadrži jedan trener, barem do kraja sezone. Nije lako za igrače, kada se promene tri trenera u polusezoni. Ali nikada nije bilo bolje vreme nego sada, da se nešto postigne. Verujem da su odličnih šest meseci ispred nas.“

Prošle sezone ste upisali dva pogotka u Vošinom dresu, ove takmičarske godine navijači još uvek isčekuju da se upišete u listu strelaca...
“Čekam i ja, imao sam dosta prilika. Bila je prečka protiv IMT-a, često se nalazim u šansama. Dao sam jedan gol za reprezentaciju protiv Severne Irske, gde sam nas vratio u meč. Nije ni sve samo do mene, mora da bude dobar korner, dobar blok...“, sa osmehom je zakljičio Seid Korać razgovor za Mozzart Sport.