Priča o Samardžićima: Lazar nije mnogo interesovao Srbiju, ali sanja o pozivu Piksija, na čijim snimcima je odrastao

Iako je u leto 2020. godine imao samo pola sata bundesligaškog fudbala u nogama i tek tri meča na kojima je zaigrao za prvi tim Herte, Lazar Samardžić je bio vruća tema u sportskim medijima širom Evrope.

Madridski As je pisao da ga žele Ateltiko i Real Sosijedad, transfer guru Đanluka di Marcio tvrdio da je Barselona zagrizla za ofanzivnog vezistu Herte, Milan je hteo da menja Rikarda Rodrigeza za njega, a gomila klubova poput Čelsija, Bajerna, Juventusa, Benfike je takođe pokazala interes.

Na kraju je Lajpcig pobedio Bajern u finalnoj trci za Samardžićev potpis i parafirana je petogodišnja saradnja.

„Lazar je jedan od najvećih talenata Nemačke i drago nam je što je izabrao nas pre nekih drugih ponuda iz Nemačke inostranstva“, rekao je u septembru prošle godine Lajpcigov sportski direktor Markus Kreše.

I naravno da se u tom periodu povela priča o reprezentativnoj budućnosti Srbina rođenog u Berlinu. Iako je bio standardan u svim mlađim selekcijama Nemačke, iz Fudbalskog saveza Srbije su širili nadu da će Samardžić obući dres Orlova kada dođe momenat za A selekciju.

Ipak, priča Lajpciga i Samardžića je završena posle samo godinu dana i on je minulog leta pojačao Udineze. Pomalo iznenađujući izbor, s obzirom na Lajpcigovu reputaciju fabrike talenata. Ali posle devet odigranih mečeva za Lajpcig, Samardžić je želeo nešto više i ekipu u kojoj će mu više verovati i pružiti mu šansu za napredak.

Ipak, iznenađenje je manje ako se zna da je Udineze klub sa jednom od najboljih skauting mreža na svetu (Sančez, Kvadrado, Handanović, Murijel, Benatija, Zjelinski, De Pol, Muso su samo neka od otkrića) i da klub sa Frijulija godinama stoji na stabilnim nogama zahvaljujući ulaganjima u mlade talente.

Samardžić (19) polako se nameće u Udinezeu, igrao je na pet mečeva u Seriji A i dao gol za pobedu u 90. minutu na gostovanju Speciji. Vrlo lep gol ako se da primetiti. Odlaskom iz Nemačke je nestao sa spiska tamošnje mlade reprezentacije i sada je opet bliži očima ljudi koji vode srpski fudbal. Da li će taj poziv iz Srbije doći, pre svega zavisi od njega i njegovih igara, pa onda od srpskog selektora. 

„Reprezentacija je bonus. Moram prvo da igram u Udinezeu, da postanem standardan, da dajem i nameštam golove. I onda ako zaslužim poziv, da se odlučim za reprezentaciju. Još ne znam šta će da bude ako dođe do tog trenutka“, kaže Lazar Samardžić za MOZZART Sport.

A šta ako dođe poziv Dragana Stojkovića Piksija?

„Naravno da bih bio srećan. Ništa bolje ne bi moglo da mi se desi. To znači da sam napredovao i zaslužio poziv u reprezentaciju“.

Samardžićeva priča je slična mnogim drugim „srpskim sinovima“ iz inostranstva. Iako je rođen u Nemačkoj i igrao je za tamošnju reprezentaciju, poziv iz Srbije je onaj zbog kojeg bi zaigralo srce mnogima u njegovoj porodici. Njegov otac Mladen nam je ispričao celu priču o Samardžićima u Berlinu...

„Poreklom smo iz Crne Gore, iz mesta Krivošije kod Kotora, ali pre devet generacija smo se doselili u Bosnu. Rodio sam se u selu kod Živinica, ali sam već kao beba odselio za Nemačku. Odrastao sam i odškolovao se u Berlinu. Igrao sam fudbal u trećoj i četvrto ligi, u raznim klubovima iz Berlina. Paralelno sam studirao, završio arhitekturu i upoznao buduću suprugu koja je takođe doselila iz Bosne. Dobili smo tri sina od kojih je Lazar najstariji. Srednji Luka ima 17 godina i bavi se glumom, a najmlađi Tadija ima 12 i takođe trenira fudbal“, kaže Mladen Samardžić za naš portal.

Nije mu bilo lako kada se prošle godine glasno govorilo o fudbalskoj budućnosti njegovog sina.

„Lazar je prošao sve selekcije Nemačke. Igrao je za njihove U17, U19, U20 timove. U suštini, tako smo izabrali, jer nam je to bilo mnogo lakše zbog škole, putovanja, organizacije... Zbog svega. Nije bilo dileme. Pogotovo što smo na početku imali loše iskustvo sa Srbijom“. 

Kakvo?

„Lazar je pre četiri godine pozvan u selekciju U15, na taj kamp FSS u Staroj Pazovi i proveo je tamo pet dana sa trenerima i vršnjacima. Posle toga više nije bilo nikakve reakcije. Nije ih interesovalo ni ko mu je roditelj, ni da li neko dolazi po njega. Samo su ga otpustili i to je bilo sve. Tu sam se malo razočarao. Da se uopšte ne zapitaju ko dolazi po dete koje je tu prvi put?! Berlin je ipak daleko... Nije ih zanimalo ni da uzmu neki broj telefona i da ostanu sa nama u kontaktu. Jednostavno su rekli doviđenja i to je to. Više se niko nije javljao iz Saveza. Dok nije počeo da igra za Nemačku“.

Tada su se iz FSS setili da igrač postoji...

„Mislim da je igrao na Evropskom prvenstvu za kadete. Pozvao nas je trener Milan Kocić. Našao je broj preko nekih ljudi iz Srbije. Kontaktirao je sa mnom i želeo da pozove Lazara. Međutim, on je tada već bio standardan u nemačkoj reprezentaciji. Kapiten, ’desetka’, igrao je na EP... Odnos sa FS Nemačke je bio baš dobar i odlučili smo da igra za njih dok je tamo. Napredovao je i vrlo brzo počeo da igra za starije selekcije U19 i U20. Onda je došla korona i sve se otkazalo. U međuvremenu je napustio Nemačku“.

Lazara nema na nemačkom spisku. Šta ako dođe poziv iz Srbije?

„Sad je druga priča. Najbitnije je da on igra u Udinezeu. To je cilj. Šta će biti dalje, videćemo... Da li će ga zvati Nemačka ili Srbije. Mi na reprezentaciju gledamo kao nešto što je kruna dobrog rada. Ako ne igraš dobro u klubu, onda te neće zvati nijedna reprezentacija“.

Dolaskom Dragana Stojkovića Piksija na mesto selektora, promenio se kurs u FSS i Srbija je počela da zove sve raspoložene snage poput Mileta Svilara, Save Aranđela Čestića... Novi selektor želi da vidi i iskoristi sve moguće resurse.

„Stvarno mi je drago što je Piksi selektor. Što se mene tiče, ja bih voleo da Lazar igra za Srbiju. Ali na kraju je to do njega da odluči. Najbitnije je kako se ko predstavi i ponaša. Kažem, imali smo to loše iskustvo sa FS Srbije. On je tada imao 15 godina. Ja sam ga doveo, ostavio tamo i posle pet dana treninga došao po njega. Otpustili su ga kao da je odrasli čovek. Niko nije pitao gde će on iz Pazove. Kako će do Beograda ili dokle već ide. Jednostavno je bilo: ’Ćao, snalazi se’. Razočaralo me je da ih nije interesovalo ko su otac ili majka, da nam kažu makar neku informaciju da li su zadovoljni ili ne, kako ga vide, hoće li ga zvati opet... Jednostavno, kao roditelj se razočarate. To su ipak deca. Makar da su ga pitali hoće li mama ili tata doći po njega i da li mu treba prevoz do Beograda. Loša organizacija i to je to“.

Sa druge strane, Nemci su tada bili mnogo ozbiljniji.

„Da vam ne pričam kako to oni organizuju... Sve se unapred dogovori. Pitaju da li hoćeš da dođeš autom, avionom, vozom... Ko dolazi po tebe. Treba roditelj da se potpiše i da kaže da li dete sme samo da ide. Sve je to puno bolje organizovano“.

Veruje Samardžić senior da će i u Srbiji neke stvari nabolje da se promene.

„Ja sebe smatram patriotom. Predsednik sam FK Srbija koji je osnovan u Berlinu pre 11 godina i okuplja brojne Srbe. Na neke stvari gledam malo drugačije. Mi kao narod imamo neke druge osobine koje Nemci nemaju. Imamo to ljudsko nešto više i stvari u kojima smo puno bolji od Nemaca. Oni su mnogo hladni. Kad pričaš sa nemačkim trenerom ili direktorom, oni su surovi profesionalci koji samo rade svoje posao. Ne zanima ih mnogo ta ljudska strana. Ali mi nismo takvi i imamo te vrline koje bi trebalo više da koristimo. Treba pokušati da priđemo našim igračima iz Evrope. Moj Lazar je rođen u Nemačkoj, ali on nije Švabo. Naš narod misli ako je neko negde otišao ili rodio se u drugoj državi da je on Švabo, Francuz ili šta već... Nije, ljudi. To su naša deca, imaju naš karakter i naše osobine. Ti geni se ne gube tako lako. Možda za pet-šest generacija“.

Samaradžić se nada da je Dragan Stojković Piksi taj čovek koji će promeniti srpski fudbal.

„Piksi je legenda! Ja sam ga obožavao. Kao igrač mi je bio idol. Taj Piksi može da pokrene dosta dobrih stvari, ali treba mu dati vremena i da ostane na funkciji duže. Ne samo da ga iskoristimo dve godine i da mu daju otkaz ako se ne kvalifikuje. Ne možemo uvek kretati iz početka. Mi odmah hoćemo rezultate i da igramo kao Brazil ili Španija, ali treba vremena da se to sve složi. Piksi je na dobrom putu i nadamo se da će sve na kraju ispasti pozitivno“.

Lazar Samardžić i pored nemara u FSS pre nekoliko godina, kaže da je to bilo lepo iskustvo da upozna vršnjake iz Srbije.

„Bilo je lepo u Staroj Pazovi, uslovi za rad su bili odlični. Bio sam tamo sa drugom iz Berlina koji je takođe bio pozvan na tu reprezentativnu akciju. Bili smo baš mladi i svidelo nam se to druženje“.

Kada se prošle godine pročulo da Herta ne može da zadrži Samardžića i kada su počeli da se pominju svi ti veliki klubovi koji su se interesovali, Samardžić je bio pozitivno iznenađen. I odlučio se za Lajpcig.

„Ne krijem da je bilo lepo slušati kada su se pominjali svi ti klubovi. Izabrali smo Lajpcig, jer je to dobar fudbalski projekat. Igrali su polufinale Lige šampiona. Pričao sam sa trenerom Nagelsmanom i dogovorili smo se. Naravno, još je bolje je kad znaš jezik i kad nije daleko od kuće. Sve je bilo super organizovano. Trener Nagelsman je taktički bio sjajan. Bio sam u kadru za Ligu šampiona i doživeo sjajno iskustvo. Treninzi su bili baš dobri, jaki i mnogo sam naučio i napredovao samo trenirajući sa tim igračima. Fizički sam ojačao“, kaže Lazar Samardžić.

Otac Mladen se nadovezuje na epizodu o Lajpcigu.

„Plan je bio da prve dve godine ostane u Lajpcigu i da ojača, pa da onda vidimo gde smo stigli. Jaka je to konkurencija. Međutim, došlo je do promena u klubu. Sportski direktor Markus Kreše koji je doveo Lazara je napustio klub i otišao u Frankfurt, a trener Nagelsman koji ga je takođe želeo, je otišao u Bajern“.  

Iako je imao još četiri godine ugovora sa Lajpcigom, Lazar je odlučio da napusti Red Bulov klub. Zašto?

„U klubu više bilo ljudi koji su inicirali Lazarev dolazak. Došao je trener Amerikanac iz Salcburga i njegov plan je bio odmah da pošalje Lazara na pozajmicu. Rekli smo da se slažemo jer je bitno da igra i da napreduje. Ali njihovo pravilo je da ne pozajmljuju igrače klubovima u Bundesligi i da ne pojačavaju konkurenciju, već da ih šalju u Cvajtu, drugu ligu. A ja dobro poznajem drugu ligu Nemačke i rekao sam im da to nije takmičenje za Lazara. To nije taj fudbal u kojem bi on mogao da napreduje. Tamo se igra više taj neki ’krkanski fudbal’ na snagu i agresiju. Lazaru, sa druge strane, treba fudbal koji je tehnički i na posed lopte. Zato Cvajta nije dolazila u obzir“ kaže Mladen Samardžić.

Kako ste izabrali baš Udineze?

„Sa menadžerom Vladom Lemićem smo pričali šta bi bilo najbolje i gde Lazar može da uči, napreduje i da igra. Tako smo došli do zaključka da bi Italija ili Španija bile najbolja opcija. Lajpcig nije bio za to, jer nije želeo da ga proda, već da ga pozajmi. Bili su ubeđeni da će Lazar napredovati u Nemačkoj i da će za koju godinu vredeti mnogo više. Dobili smo ponudu Udinezea i doneli je u klub. Udineze je bio baš voljan za pregovore i platio je obeštećenje oko 3.000.000 evra. Na kraju je Lajpcig zaradio, jer je Lazara godinu dana ranije platio oko pola miliona“.

Udineze je poznat kao klub koji ne troši mnogo na zvučna imena već ulaže pomalo u mlade talente. Samardžić je ovog leta bio najskuplji transfer popularnih Zebri.

„Prodali su Rodriga de Pola u Atletiko za 40.000.000 evra i baš su bili zagrizli da dovedu Lazara, jer je sličan tip igrača i slična pozicija. Rekli su da je on prava investicija i da će napraviti igrača od njega. I tako smo potpisali petogodišnju saradnju“, kaže Mladen Samardžić.

I Lazar je bio oduševljen idejom o igranju fudbala u Italiji.

„Zaista mnogo cenim italijansku ligu i hteo sam da dođem na ’čizmu’. Pričali smo sa klubom i odlučio sam se za Udineze posle svega što su mi predočili. U Italiji se se mnogo više pažnje poklanja taktici nego u Nemačkoj i više se radi na tehnici. Liga je jača i neizvesnija. U Nemačkoj od jakih klubova imate samo Bajern i Dortmund, a poslednjih godina evo i Lajpcig. Sa druge strane, u Italiji imate više jakih ekipa: Juve, Inter, Milan, Atalanta, Roma, Fjorentina, Lacio... To su sve jaki klubovi“, kaže Lazar.  

Gol protiv Specije je nagovestio da si igrač poteza i plemenite tehnika. Možeš li sebe da ukratko fudbalski opišeš? Kako igraš, šta su ti vrline i mane, ko ti je uzor...

„Pozicija na kojoj se najbolje snalazim je ’desetka’. Najviše mogu da pružim kada igram iza špica. Mogu da igram i ’osmicu’ i da pomognem u kreaciji igre. Najjače oružje mi je leva noga. Kažu da igram inteligentno, da imam dobar pas, dobar šut... Moram još fizički da ojačam, da popravim defanzivu i da više radim za tim u toj fazi. Svestan sam toga. Od igrača najviše volim Mesija. A od starijih je to Piksi, jer mi je tata najviše pokazivao njegove snimke, jer ga je obožavao. Volim takve vrste fudbalera“.

Pred Samardžićem je period teškog dokazivanja u Udinezeu i Seriji A. Ali za igrača koji ima samo 19 godina i igra na delikatnoj poziciji, zasad to dobro izgleda. Možda će na kraju stići i poziv čoveka na čijim video-snimcima je odrastao. A srećniji od Lazara bi verovatno bio samo njegov otac.