Priča crveno-belog Juventusa - Garinča, Veron, Valderama i Kartel de la Kosta

Prethodne noći dobili smo i prve učesnike polufinala plej-ofa kolumbijske Primere. La Ekidad je uspeo da eliminiše Deportivo Kali, dok su Đavoli iz istoimenog grada uspeli da se revanširaju za poraz kod kuće od 2:1 i bukvalno su ponizili Atletiko Nasional usred Medeljina sa 3:0. Večeras su na kolumbijskom meniju preostala dva četvrtfinalna susreta. Najpre će Santa Fe da pokuša da nadoknadi gol minusa protiv Deportivo Pasta, a potom Deportes Tolima dočekuje Junior, koji iz prvog susreta dolazi sa minimalnom prednošću 1:0. A, upravo taj meč zadobio je našu pažnju, jer je jedan od protagnosta ima veoma živopisnu istoriju.

Barankilja. Grad čije obale zapljuskuje Karipsko more. Grad sunca, muzike i karnevala. Lučki centar Kolumbije. Grad koji je proslavio najpoznatiju frizuru Zelenog kontinenta, mesto odakle je neki sumnjiv tovar odlazio u svet i segment koji ih je sve spajao - Klub Atletiko Junior.

Jednostavno poznat samo kao Junior, sa 91 godinom postojanja, treći je najstariji klub u državi i sa devet titula šampiona peti je po uspešnosti, tačnije na deobi je petog mesta sa Deportivom iz Kalija.

Klub popularno nazivaju Los Tiburones, odnosno, Ajkule ili El Equipo Tiburón, Tim ajkula. Nadimak je tokom devedesetih ponela najpoznatija generacija ovog kluba. Kao domaćin crveno-beli svoje mečeve igraju na stadionu Metropolitano Roberto Melendes, kapaciteta nešto više od 49.000 mesta, a klasičan rival im je Union Magdalena iz susednog grada Santa Marta. Njihovi okršaji se karakterišu kao Clásico Costeño.

Ideja da se osnuje klub pojavila se 1923. godine, kada su se mladi iz okruga San Roke i Rebolo u gradu Barankilja okupljali da bi igrali fudbal. Kako je u ovim krajevima stanovništvo bilo uglavnom italijanskog porekla, klub je dobio ime Juventus. Ipak, u narodu širom Kolumbije, pa i samog grada, postao je poznatiji pod uticajem španskog jezika kao Huventud.

Kao predvodnik omladine jedna dama, Mikaela Laval de Mehija, zvanično je osnovala tim godinu dana kasnije, tačnije 7. avgusta 1924. godine. Tadašnji klub Huventud zvanično je nastupao u regionalnoj ligi sve do 1948. godine, kada je sa još devet klubova iz ostalih većih centara osnovana profesionalna liga Kolumbije. Iste godine klub prvi put nastupa pod imenom Junior i završava kao vicešampion sa samo četiri boda zaostatka za prvoplasiranim Independijenteom iz Santa Fea.

U Primeri su Ajkule igrale sve do 1953. godine kada je klub upao u finansijske probleme, zbog čega je bio primoran da se povuče u Primeru B, koja je tih godina bila na amaterskom nivou. Tamo su provele punih 13 godina. Povratk u elitu kolumbijskog fudbala usledio je 1966. godine u sezoni u kojoj je Junior završio na osmom mestu sa 53 osvojena boda.

PREMOTAVANJE: Ptičica Garinča

Kako je dekada šezdesetih u kolumbijskom fudbalu bila obeležena dolaskom igrača van granica ove Južnoameričke države, ni Junior nije zaostajao u trendovima. Pojačanja je nalazio u susednom Brazilu, odakle je uposlio reprezentativni trio Garinča - Dida - Karentinja, ruku na srce, sa pozamašnim godinama. Iz tog razloga rezultati nisu bili ništa bolji od prethodne sezone, jer je klub završio kao peti na tabeli sa 59 bodova, a iste sezone brazilski internacionalci napustili su ekipu iz Barankilje.

Naredne 1968. na mesto trenera kluba dolazi legendarni kolumbijski golman Efrain Elijas Sančez Kasemiro, poznat pod nadimkom El Caimán, koji se između ostalog proslavio odbranama u Junioru za kojeg je nastupao od 1952. do 1954, a branio je i za argentinski San Lorenco, meksički Atlas, Ameriku iz Kalija, Miljonarios i druge klubove u svojoj zemlji. Stvarao je tim na duže staze, a u debitantskoj sezoni za Junior uspeo je da ga dovede do trećeg mesta u prvenstvu. Iduće 1969. u redove dovoden je i reprezentativac Marko Tulio Kolj, najbolji kolumbijski igrač na Svetskom prvenstvu 1962. koji se održao u Čileu.

Stručnjak nije prestajao sa dovođenjem kvalitetnih igrača u svoj klub, pa je tako i 1970. godine došao Hesus Rubio poznatiji kao Toto, a klub je te sezone ušao u plej-of u kojem je došao do samog finala, ali titulu je ipak odneo Deportivo Kali. Uprkos gubitku u prvenstvu Ajkule su izborile prvi put učešće na Kopa Libertadores 1971. godine. Nažalost, prvo iskustvo u nekom internacionalnom takmičenju nije se dobro proveo, jer je završio poslednji u okviru grupe pored Barselone, Emeleka i sunarodnika Deportiva.

Tokom sedamdesetih u klub su pristizali igrači iz Argentine, a među njima su bili i Eduardo Solari, Alfredo El Maestrico Arango i daleko najpoznatiji iz tog vremena, predvodnik legendarne generacije Estudijantesa, Huan Ramon Veron, inače otac Huana Sebastijana Verona. "Ćale" je u Junioru imao ulogu igrača i pomoćnog trenera. Čini se da su Argentinci Junioru doneli ono što im je falilo proteklih sezona i konačno 1977. godine klub je postao šampion Kolumbije završivši sa dva boda više od drugoplasiranog Deportiva iz Kalija.

Fudbaleri Juniora (©AFP)

Druga šampionska titula za Junior usledila je tri godine kasnije. Sistem takmičenja bio je nešto izmenjeniji te godine, pa su takon nakon završenih formata Klausura i Apertura stvarane dve grupe sa po četiri kluba, a iz tih grupa dalje su prolazila dva kluba u finalnu grupu. Ona se igrala uobičajno dvokružnim sistemom, a grupu su činila oba kluba iz Kalija, Atletiko Nasional i Junior koji je izašao kao pobednik sa bodom više od Deportiva, što je bilo dovoljno da se na grb prišije i druga zvezdica.

Osamdesete godine prepuštene su već poznatim igrama i prepirkama između dva najsnažnija kartela iz Kalija i Medeljina, pa su tako dominaciju preuzeli Amerika, Miljonarios i Nasional, dok su ostali klubovi samo bili nemoćni posmatrači. Ali ne zadugo, jer su slične stvari početkom naredne decenije počele da se dešavaju i u Barankilji.

Generacija koja je stvorena početkom devedesetih, sigurno je najpoznatija u istoriji ekipe iz Barankilje. Sve je počelo 1993. godine dolaskom Hulija Komesanje, popularno zvanog Don Hulio. Razlog i zaduženje jednog od najboljih fudbalskih stručnjaka u Latinskoj Americi bilo je da Junior konačno postavi na šampionske staze i klubu vrati stari sjaj posle gotovo 13 godina bez bitnijeg i zapaženijeg uspeha u Primeri.

Don Hulio nije bio naročito zadovoljan tadašnjim sastavom ekipe, tvrdeći da bi sa tim što ima raspolaganju, izuzev par igrača, mogao sigurno da obezbedi opstanak u elitnom rangu i ništa više. Čelnici Juniora ovakav stav stručnjaka nisu shvatili kao uvredu, već kao kritiku realnog stanja, čime su mu dali odrešene ruke i "nešto" novca za pojačanja. E sad, taj novac nije, kako kažu pao sa neba, jer je javna tajna tih godina bila da je klub finansiran od strane Alberta Orlandeza Gamboe, vođe obalskog kartela, poznatijeg kao Kartel de la Kosta, inače tek u usponu, a trećeg po jačini u Kolumbiji. Tako je započeo projekat kasnije nazvan El Equipo Tiburón - Tim ajkula, koja je iznedrila generaciju koja je skrenula nejviše internacionalne pažnje na crveno-bele.

Za klub su u periodu od 1993. do 1995. godine između ostalih nastupali Aleksis Mendoza, Migel Gerero, Osvaldo Makenzi, Horhe Bolanjo i verovatno najpoznatiji među svima Karlos Valderama. Klub je te 1993. po treći put postao šampion Kolumbije i ponovo izborio učešće u Kopa Libertadores. Sezona 1994. u najprestižnijem klupskom takmičenju za Južnu Ameriku bila je najuspešnija za Junior, koji je uspeo da dođe do polufinala, na tom putu izbacivši Kolo Kolo, sunarodnike Deportivo Independijente Medeljin, sve dok nije bio zaustavljen od argentinskog Veleza. Tim iz Sarsfilda bio je predvođen Buldogom među stativama, Hoseom Luisom Čilavertom, i to tek nakon njihove specijalnosti, penal završnice sa 5:4. Uspešna misija ove generacije okončana je 1995. četvrtom titulom.

Nakon poslednje osvojene titule 1995. klub je čekao na trofej šampiona gotovo 10 godina, sve do 2004. kada su Ajkule dospele u finale sa Atletiko Nasionalom. Fantastičan dvomeč završen je rezultatom 5:5 (prvi meč 3:0, drugi meč 5:2), a posle izvođenja jedanaesteraca Junior je bio uspešniji sa 5:4.

Junior je narednih godina nastavio da pruža odlične partije predvođen mladim talentom iz omladisnke škole Teofilom Gutijerezom, osvojio je još dve šampionske titule 2010. godine u formatu Apertura i 2011. u Klausuri savladavši Onse Kaldas posle penala 4:2 (dvomeč 4:4).

Osma titula stigla je 2018. godine, nakon što su crveno-beli iz Barankilje u finalu Klausure ukupnim rezultatom 5:4 (4:1, 1:3) savldali Independijente iz Medeljina. Iste godine Ajkule su uspele da doplivaju do finala drugog po jačini klupskog takmičenja Zelenog kontinenta, Kopa Sudamerikane. Tamo ih je čekala brazilska ekipa Atletiko Paranaensea. Posle prvog meča u Barankilji koji je završen 1:1 i drugog u Kuritibi koji se takođe završio istim rezultatom, Junior je pokleknuo u penal seriji sa 4:3, propuštajući tako mogućnost za prvu internacionalnu titulu u klupskoj istoriji.

Poslednja zvanična i deveta titula Juniora osvojena je u prošlogodišnjoj Aperturi, gde je u finalu bio bolji nakon jedanaesteraca sa 5:4 od Deportivo Pasta, (dvomeč 1:1). Takođe u prošlogodišnjem izdanju Klausure došao je do finala u kom je poražen sa 2:0 (0:0, prvi meč) od Amerike iz Kalija.

Pobednik večerašnjeg dela žreba ide upravo na Crvene đavole, i eto dodatne motivacije i prilike za Ajkule da se osvete...

KOLUMBIJA 1, APERTURA, PLEJ-OF - ČETVRTFINALE (REVANŠ MEČEVI)

Subota

Deportivo Kali - La Ekidad 0:1 (0:0) /prvi meč 1:1/

Nedelja

Atletiko Nasional - Amerika Kali 0:3 (0:2) /prvi meč 2:1/

23.30: (1,77) Santa Fe (3,30) Deportivo Pasto (4,70) /prvi meč 0:1/

Ponedeljak

02.00: (2,60) Deportivo Tolima (2,85) Junior (2,90) /prvi meč 0:1/

*** kvote su podložne promenama

Piše: Đorđe RADONJIĆ