Preminuo Ivica Osim

Jedan od najvećih fudbalera SFRJ, selektor Jugoslavije i trener Partizana Ivica Osim (81), preminuo je jutros u Cirihu, gradu u kom je proveo poslednje godine života.

Osim je rođen u Sarajevu, odrastao na Grbavici, igrao za Željezničar više od jedne decenije. Za to vreme odigrao je 465 utakmica u svim takmičenjima i postigao 186 golova.

Štraus ili Švabo, kako su ga prozvali zbog izrazito plave kose, lako je upadao u oči ljubiteljima fudbala zbog nekarakteristične pojave za ono vreme. Bio je visok, vešt dribler, spretan pred golom; tehnički izvanredno potokovan, sklon solo akcijama koje su trajale i po desetak-petnaest sekundi. Ostao je zanavek otrgnut od zaborava komentar iz čuvene emisije "Vreme sporta i razonode", kada radio reporter kaže: 'Osim prolazi jednog, drugog, trećeg igrača, dribla Ivica Osim, dribla i dalje... Poštovani slušaoci, dok Osimu ne oduzmu loptu da proverimo rezultate na ostalim stadionima'...

Švabo je internacionalnu karijeru gradio u Francuskoj. Branio je boje Strazbura, Sedana, Valensijana... Dres sa "pet buktinja" nosio je samo pet godina (1964-1969), jer poput mnogih fudbalera iz onog vremena nakon odlaska u inostranstvo poziv u nacionalni tim više nije dolazio u obzir. Debitovao je protiv Maroka (3:1) 13. oktobra 1964, poslednji meč odigrao 30. aparila 1969. protiv Španije (1:2) u Barseloni.

Učestvovao je na finalnom turniru Kupa evropskih nacija u Italiji 1968, međutim zbog povrede u polufinalu, u susretu sa Englezima, nije bio u mogućnosti da igra finale protiv domaćina.

Nakon što je završio igračku karijeru 1978. Osim je postao trener. Ispostaviće se veoma uspešan. Svoj Željo vodio je sve do 1986. Godinu dana ranije stigao je do polufinala UEFA kupa, gde ga je zaustavio Videoton. U Mađarskoj poraz 1:3, u Sarajevu 2:0 sve do 87. minuta. I onda gol gostiju koji je utišao skoro 30.000 ljudi na Grbavici, sprečivši veliko finale Željo - Real.

Sa Partizanom je 1992. uzeo Kup Jugoslavije, godinu dana kasnije isti uspeh ponovio u Grčkoj sa Panatinaikosom, a najviše uspeha imao je u austrijskom Šturmu - dve titule šampiona i učešće u Ligi šampiona sredinom devedesetih.

Ivica Osim predvodio je Jugoslaviju na poslednjem velikom takmičenju pred raspad države. Bilo je to na Mundijalu u Italiji 1990, gde su Plavi ispali od Argentine u četvrtfinalu na penale.

"Poznato je da se o meni svašta pisalo, pa i to da sam jedne noći tokom Svetskog prvenstva u Italiji popio 12 boca viskija. Nije da ne mogu popiti, mogu i volim, ali to je već previše. A i nije lepo dobiti etiketu pijanca na Svetskom prvenstvu", govorio je u jednom od intervjua o problemima koji su pratili ekipu na tom turniru. "Mediji su krivi što sam u Italiji došao u konflikt sa nekim svojim igračima. Recimo, novinari nagovore Baljića da na sastanak dođe sa diktafonom u džepu, 'šatro' da snima šta se priča. Sve da bi meni naštetili. Ali, 'provalio' sam ga, imao sam i ja svoje špijune. Bilo je to nakon poraza od Nemačke 1:4. Baljić je ispao naivan, valjda je posle shvatio da je samo iskorišćen".

Čuvena je i netrpeljivost između njega i Dejana Savićevića...

"Imao sam probleme i sa Dejom. On je bio 'nahajcan', mislio je da mora da igra. Šta je trebalo?! Da sklonim Zlatka Vujovića koga bi poželeo svaki trener, a da stavim Savićevića, koji je možda i bolji, ali nikad ne znaš kako će odigrati. Dejo je jedan od najboljih igrača koje sam vodio, ali i on je tada bio pogrešno savetovan. S njim imam vrlo korektan odnos, pričali smo o svemu... Meni se, nakon tih hladnih sukoba sa Savićevićem, nije ni radilo više. Bilo mi je muka da idem na trening, jer znam da ću ga videti, da ćemo se gledati, da će njemu biti krivo jer ne igra. A i meni krivo."

Čuvena je i konferencija za novinare na kojoj je Osim saopštio da napušta selektorsko mesto usled granatiranja njegovog rodnog grada...

Ivica Osim s velikim je uspehom radio u Japanu od 2003. do 2007. godine, kada je doživeo možda udar i povukao se.

Medijima širom stare zemlje ostao je zanimljiv do kraja. U jednom od poslednih intervjua govorio je o Crvenoj zvezdi i Partizanu:

"Ta dva kluba su najduže živela na lovorikama, na staroj slavi. To su dva velika kluba, koji su prvi osetili pritisak navijača, i to davno, početkom devedesetih. Šta očekujem od njih? Očekujem da se izleče, iako znam da je teško. Nema para, a Evropa je daleko otišla. Dok smo mi stajali, oni su išli brzo napred. Mislim da bi neka regionalna liga svima koristila. Ima ovde dobrih igrača. Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina nemaju ligu da bi mogli nešto da urade na velikoj sceni. Ovo jeste trusno, opasno područje, bilo je ratova, bilo je svega, ali mislim da su ta strašna vremena prošla. Treba nešto raditi, probati, ne valja čekati neke Arape koji će dati novac na lepe oči".