PRELAZZI: Život je onaj ples, Papa

Previše je bilo smrti, svih ovih dana, čitave ove godine, smrti mladih ljudi, smrti velikih ljudi, smrt onog najvećeg; previše da bismo opet pisali o njoj.

O smrti više ni reči, zato slovo o radosti, o jednom dresu oko kojeg se pleše, o šarenom kontinentu punom nade i strepnje, o crnom čoveku koji odbacuje bukagije i postaje jednak onom belcu, belcu koji ga je nekada držao u šaci.

A onda, za gol ili dva, i bolji od njega...

O čoveku po imenu Papa Buba Diop, ponegde znanom kao Šifonjer, ili Trokrilni Ormar, kako god da prevodite "The Wardrobe", i Senegalu koji je opčinio sve, kao što su to Afrikanci umeli da urade u pravilnim vremenskim intervalima.

Samo što je to iz 2002. bilo drugačije, važnije od ostalog.

Jeste i Kamerun oborio na pleća svetske prvake dvanaest godina ranije, i to sa igračem ili dva manje, i jeste Nigerija pronosila fantaziju po kontinentu koji dotad nije znao koliko fudbal ume da bude dobar četiri godine nakon toga – i dva ciklusa pre onoga čemu smo nazočili u neko rano letnje po podne – ali ono kad je Senegal od fudbala odučio Francusku, nedodirljivu Francusku, moćnu Francusku, to je prvi put izgledalo kao da nije slučajno. Kao da će Afrika stvarno da sve pokori, kao što je Pele umeo da predvidi i pogreši.

Ona teška prevara – ali to ćemo saznati kasnije, u tom je trenutku bio veći od života – El Hađi Dijuf je nabacio loptu, a Papa Buba Diop obeležio, zanavek, i sebe, i svoju naciju, i taj dalekoistočni Mundijal.

I sve nas koji smo zinuli, prvo od šoka, potom od oduševljenja: pričali su nam, otkako znamo za sebe, da će Afrikanci doći i ostati, ali ovo su bili neki novi Afrikanci, nisu se plašili od džudžua, nisu imali kompleks niže vrednosti od belog čoveka – a protiv njih, u plavim dresovima, bili su beli ljudi čak i ako ih većina nije bile svetle puti – niti, a zbog čega je dobar deo planete bio uz njih, od svog bivšeg kolonizatora.

To što ih je vodio jedan Francuz, Bruno Mecu, i on je otišao mnogo rano, to je bila još samo jedna peripetija u tom fudbalsko-istorijskom zamešateljstvu.

To što su skoro svi Senegalci igrali u francuskom prvenstvu mnoge je nateralo da zamisle da su, kao u špijunskim filmovima, a bogme i na javi hladnoratovskih osamdesetih, u stvari sve vreme bili "agenti spavači", poslati godinama unatrag samo zbog te jedne utakmice, najveće u njihovim i životima nekih dvadesetak miliona ljudi koji vode poreklo iz Senegala.

Neka od njihovih prezimena dobro ćemo zapamtiti u narednim godinama, neka od imena još bolje: Pape Buba Diop, Pape Malik Diop, Anri Kamara, El Hađi Dijuf, Kalidu Sisoko, Aliju Sise, Kalilu Fadiga, Pape Sar....

I svi su se ovih dana, iz razloga koje nećemo podvlačiti, jer želimo da Papa Buba Diop i dalje pleše oko onog dresa, nakon što je iz drugog pokušaja savladao Fabijena Barteza, svi su se setili tog gola, koji je označio i početak snova dotad anonimne republike na zapadu Crnog kontinenta, što kad je pogledate na mapi liči na nekog Pakmena (saznaćemo uskoro i da je moto čitave nacije "Un Peuple, Un But, Une Foi", što može da bude i "Jedan narod, jedan cilj, jedna vera", ali pre će biti da je to "Jedan narod, jedan gol, jedna vera".

Ali bila je ona naredna utakmica, pomalo zapostavljena, koja je stvarno saopštila da su tu, i da su zreli.

A tu je Papa Buba Diop bio još bolji.

Pape Buba Diop protiv Urugvaja (©Reuters)

Francuska je postiđena, posramljena, imaju svetski prvaci nekad tu ružnu naviku da se prerano oproste od krune, ali ovo je bio i kraj jedne generacije koja je uzela sve; naredna velika će imati takvu šansu dogodine; ali vratimo se Senegalu, oni su prvo tukli aktuelne prvake, a onda, u trećem kolu, u tom čudu koje je skrajnuto u drugi plan samo zato što je došlo posle jednog još većeg čuda, izbacili i one prve, večne prvake.

Činilo se, posebno kada je Alvaro Rekoba pred sam kraj izjednačio na 3:3 u tom duelu koji zaslužuje epitet klasika, da će stare afričke boljke izaći na površinu. Ona sumnja u sebe, onaj nedostatak samopouzdanja, ona autosugestija da nisu dovoljno dobri, da nisu izdržljivi ni hrabri.

Senegal je na poluvremenu poslednje utakmice Grupe A imao 3:0 protiv Urugvaja, širom su otvorena, dok je Jon Dal Tomason odrađivao umorne i sluđene Francuze, bila vrata osmine finala, i to sa prve pozicije, samo da bi krenulo samoubistvo iz nehata.

Obično su Afrikanci, još jednom se dotaknimo stereotipa, bili naivni, svakako na Mundijalima je to važilo još od onog kada su dve germanske nacije prevarile hrabri Alžir, pa je činjenica da je prvi gol protiv Urugvaja bio iz penala koji nije trebalo da bude dosuđen, a treći posle čistog ofsajda u kojem se našao Papa Buba Diop, zapravo bila još frapantnija i još lepša. Eto, sudije su bile uz njih, ne samo sreća, ne samo magija.

(Čitav taj Mundijal, potpisniku ovih redova posebno drag jer ga je pratio tokom onog najdužeg leta, posle mature, kada ti se čini da je sve moguće i da će jun i jul zanavek potrajati, čitav taj Mundijal bio je obeležen sudijskim greškama. I lako bi bilo sada brzopleto napisati da je Urugvajce oštetio neki arbitar iz trećeg sveta, doveden tu po Fifinom ključu, ali evo, proveravamo, pravdom su se bavili Jan Vegeref, Holandija, te pomoćnici Jap Pol, Holandija i Ferenc Sekeli, Mađarska, a čak je i četvrti sudija bio nadaleko poznat, Grk Kiros Vasaras.)

Ričard Morales, malo ga se ko seća danas, jedan od onih nezgrapno visokih špiceva što na svom kontinentu budu strah i trepet, a u Evropi se ne naigraju – pomenimo samo Borgetija ili jednog Barkosa – promašio je duboko u nadoknadi šansu, odbitak glavom s jedno metar-dva, da okrene i da slomi srca Senegalu i svima nama koji smo strepeli da će se Diopu i njegovoj veseloj braći desiti baš da budu Afrikanci u nevreme.

Reprezentacija Senegala sa Mundijala 2002. godine (©Reuters)

Taj će zadatak obaviti tek Ilhan Manšiz, u četvrtfinalu, "zlatnim golom" (tom okrutnom idejom su Senegalci prethodno preskočili Švedsku), i ostaće na toj magičnoj granici koju nijedna afrička nacija još nije preskočila, i nikada kasnije neće biti blizu takvom uspehu, mada će uvek igrati makar jedan Mendi, makar jedan Diop, makar jedan Sar... Sada i Sadio Mane, naravno.

Jedanaest igrača, ceo tim, iz tog senegalskog leta 2002. stići će u jednom trenutku u Premijer ligu, ali najdublji trag, najveći osmeh, najveću emociju, i mimo ove poslednje vesti, zanavek će ostaviti Papa Buba Diop. To ime, taj stas, taj široki osmeh, niko neće moći da zaboravi.

Pomoglo je i što je igrao u jako uzbudljivom, ako ne i talentovanom Fulamu, sa Malbrankom, Boa Morteom, Klausom Jensenom, Džimijem Bulardom, sve sa epizodama Vinćenca Montele ili Fakunda Save; i što je osvojio FA kup sa Portsmutom, jednako zanimljivog sastava (Kanu, Kranjčar, Lasana Dijara, Sol Kempbel, Dejvid Džejms...).

Nije se isticao ničim sem svojom igrom i tim osmehom. I znate šta – bilo je dovoljno.

Te stvari, broj utakmica koje je odigrao, golova koje je dao, trofeja koje je osvojio, sve to može da se izmeri, da se izrazi brojkama; ono nemerljivo je, makar dok nas sve ne budu čipovali, koliko je ljudi zaplesalo sa Senegalcima tog juna 2002, koliko dece je u Africi baš tog trenutka, kada je svetski prvak ponižen, pobedilo džudžu i sve ostale kletve u sebi, i odlučilo da će postati fudbaleri, pa će i oni jednom plesati pred zabezeknutim belim čovekom.

A zar to nije, čak i danas, j...š smrt, preranu, svaka bi bila prerana, zar to nije razlog za osmeh i za igru, za slavljenje života i celog jednog kontinenta?

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta