PRELAZZI: Vulkan zvani Bou

Čak i oni koji su, iz nekih razloga, upoznati sa geografijom Antila i Ostrva zavetrine, verovatno ne bi mogli prstom da ubodu Montserat. Zapravo, i ako bi znali gde je, trebalo bi im nešto mnogo manje od nokta, možda vrh igle, eto toliko je to ostrvo. Stotinu dva kvadratna kilometra; nema mnogo manjih država.

Montserat je skoro pa najdalje što možete da odete a da ste i dalje u Ujedinjenom Kraljevstvu, ali ni to, pa ni činjenica da su ga nekada davno, još u 17. veku, naselili Irci, i da njegovo stanovništvo – celih pet hiljada – čine potomci tih Iraca i robova iz Afrike, ne čini ga posebno zanimljivim.

Nešto je drugo, ono što se ne može kontrolisati, učinilo "Smaragdno ostrvo" zanimljivom, ako i tragičnom pričom.

Godine 1995, nakon što je vekovima bio miran, toliko da su svi zaboravili da je uopšte vulkan, proradio je Sufrije. U toj i u erupciji dve godine kasnije, u mešavini lave i vulkanskog pepela nestao je tadašnji glavni grad Plimut, sve sa zgradama podignutim još u doba kralja Džordža.

Polovina stanovnika bila je evakuisana, da bi se potom polako vraćali. Ali ne na jug ostrva: tamo i dalje brunda i preti Sufrije, tamo i dalje ima vulkanskog dima, a gde ima dima, i vatra nije daleko. Tamo su nekadašnja ognjišta koja polako preuzima priroda.

Ostrvo Montserat danas je podeljeno na severni i južni deo: na jugu je ono što je bilo nekada, na jugu su ostaci vatre i praha, na jugu je bes koji nije bilo moguće kontrolisati.

Na severu se i dalje živi. Na severu su ljudi koji su svesni da su na vulkanu, ali pokušavaju da nastave kao da se sve te strahote od pre četvrt veka nisu dogodile. Nadaju se da neće da proradi, i da će moći da nastave sa svojim životima. Na severu se, inače – Britanija je to, makar formalno – igra i fudbal.

A sve do ovog juna, tu je bio čovek koji je želeo sebi da pomogne time što bi pobegao najdalje što može, čovek čiji život neodoljivo liči na ostrvo čiji je selektor bio na celih 14 utakmica, u jednom od bizarnijih angažmana, bizarnih čak i za njega.

Li Bojer je, zakleće vam se taj bivši vezista Lids junajteda iz onih najslavnijih – i najnotornijih – dana čuvenog kluba, sada napokon na severnoj strani.

Svi oni piroklastični izlivi, sve one nasilne erupcije, sve to ostalo je ispod crvene linije koju, stvarno se kune, više nikada neće preći.

Danas Li Bojer, ne morate da guglate, biće vam lako da zamislite, izgleda baš kao što u vašoj glavi izgleda svaki sredovečni Englez koji voli popit', voli zagalamit'. I koji je to radio odmalena, i nikada nije stao.

Utakmica kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u KONKAKAF zoni, u kojoj Montserat – na neutralnom terenu, da l' na Trinidadu ili na Tobagu – dočekuje Belize, prvi put u poslednje dve godine bez rođenog Londonca na klupi, samo je jedan šlagvort za prisećanje na momka koji je često bio u naslovima, ali retko iz pravih razloga.

(Dobiti otkaz u nekom klubu iz Čempionšipa ili Lige jedan, to nije nikakvo čudo. Dobiti otkaz u jednoj od najgorih reprezentacija na svetu? Morate baš da se potrudite...)

Drugi i treći su, naravno, povratak Lidsa u Premijer ligu i Bojerovog dečačkog Čarltona (mada je on sam navijač Vest Hema) u Čempionšip; četvrti i konačni bio bi onaj da je, i bez dešavanja na terenu, priču o iskupljenju uvek lepo čuti.

Čak i ako morate da uteknete na milimetarsku tačku na mapi, pa da tek tu shvatite neke stvari.

Trenerska karijera Lija Bojera počela je, na zaprepašćenje mnogih – teško da bi iko uz njegovu sliku kako pijan nabada onog lika ispred diskoteke stavio opis "budući učitelj fudbala" – sasvim dobro: sa Čarltonom je izborio jednu promociju i borio se koliko je mogao da ovaj simpatični londonski klub održi u drugom rangu takmičenja.

Probao je u Birmingemu potom, još jednom svom bivšem klubu (pred sami kraj karijere osvojio je Liga kup sa Žigićem, Obafemijem Martinsom i Barijem Fergusonom), i neka bude da je to do Birmingema, pa su se brzo razišli.

A onda je, na mnogo načina, obrnuo igricu. Postao je selektor Montserata, ostrva, ponavljamo, toliko zabačenog da nema ni sopstveni aerodrom: na upoznavanje sa ekipom stigao je avionom do Arube, pa potom brodićem, jer nema drugog načina.

Da li je tamo, zagledan u liniju koja razdvaja smrt i život, pustoš i zelenilo, napokon shvatio?

Nema veze što nakon sjajnog početka (tukli su Barbados sa 3:2, a Barbados ima okruglo 60 puta više stanovnika od Montserata) nije išlo, što su ispali iz Lige nacija a na početku ovog kvalifikacionog ciklusa upisali dva poraza nakon kojih se Bojer oprostio od ove egzotične avanture.

Iz ugla ljudi u privremenoj prestonici Brejdzu, makar onih koji za fudbal mare, bilo je dovoljno što ih je malo stavio na mapu, i što su zbog njega brojni igrači iz profesionalnih, poluprofesionalnih i potpuno amaterskih engleskih liga i livadskih okršaja odlučili da stanu pod zastavu i zapevaju "God Save the King".

A za Lija Bojera, bio je dokaz da je napokon sazreo.

Sa 45 i kusur, pa šta?

Imao je dovoljno i da obradi. Jer, malo je bilo uzbudljivijih timova od tog Lids junajteda na prelazu vekova, što će dogurati i do polufinala Lige šampiona: Hari Kjuel, Alan Smit, Li Bojer, pa Mark Viduka napred, Ijan Hart, Rio Ferdinand, Dani Mils, Olivije Dakur i Džonatan Vudgejt u odbrani. Trošilo se mnogo, sve dok se nije sve potrošilo, a onda su svi bežali glavom bez obzira, često za siću u odnosu na novac koji je za njih izdvojen.

A tek što se pilo...

Bila je to jorkširska verzija "Lude družine", ili onog tima Dalas Kaubojsa od pre deceniju ranije, koji je ogrezao u svaki greh, ali je vikendom izlazio na teren i pobedama lečio mamurluk.

Jedna od boljih rečenica iz tabloida Dejli mejl u to doba glasila je: "Igrači Lidsa ne nose rukavice kad izađu u grad zbog neke mode. Oni to rade da ne bi ostavljali otiske..."

Malo je mahnitijih, čak i u takvom Lidsu, bilo od Lija Bojera, čak i ako je Vudgejt mogao više da popije, čak i ako je defanzivac imao bolji automobil (žuti "Robin Reliant", onaj koji su vozili Del Boj i Rodni).

Još kao klinac je na trening dolazio naduvan, a kada je prestao da bude travopuš, nastavio je sa alkoholom. Sa nepunih 20 prvi put je priveden zbog nasilničkog ponašanja, a nasilno se, bogme, ponašao i na terenu: udarao je rivale laktovima, gazio ih brutalno kada su na zemlji, psovao sudije...

Pamtiće ga, ipak, po dva slučaja: prvi je šorka ispred jednog noćnog kluba, kada su Vudgejt, on i još jedan saigrač pretukli studenta Sarfraza Nadžiba (tužilaštvo je tvrdilo da je Bojer započeo incident pogrdnim rečima "Hoćeš i ti malo, Paki?"), a drugi je ona legendarna, sada samo smešna scena kada su se na terenu, u dresu Njukasla, potukli Li Bojer i Kijeron Dajer.

Da, saigrači. Da, razdvajao ih je protivnički igrač, Garet Bari...

Malo-malo pa bi Bojer bio u sudu, malo-malo pa bi na trening stigao mamuran ili čak pijan, malo-malo pa bi se opet posvađao s nekim i samo što šake ne bi poletele.

Ipak, na terenu se to nije primećivalo, i daleko od toga da je bio "kenselovan": tog čuvenog proleća koje će se završiti (ne)očekivanim krahom u Valensiji, onda kada je ceo tim obrijao glave uoči revanša polufinala Lige šampiona, Li Bojer je proglašen za igrača sezone. Upisivao se protiv Barselone, protiv Milana (tada je to bilo mnogo teže nego sada), umeo je da je opali sa dvadeset metara pravo u rašlje.

"Bou", kako su ga zvali na Eland roudu, nije bio vrhunski fudbaler, i daleko od toga da je bio dobar čovek – dobro, nismo pitali striptizete iz Lidsa, čija je redovna mušterija bio – ali vremena se menjaju.

A tek ljudi...

O svemu tome imao je vremena da razmišlja i onih godina kada je bio van fudbala, i na na dugim putovanjima do Montserata, i sada, kada opet nema posao, ali će jednim okom pratiti šta se događa u dalekom KONKAKAF-u.

I znaće da se ovih dana na tom ostrvu, bogu iza levog tregera, opet priča o fudbalu – mada ih ima toliko da bi svi mogli da stanu u jedan omanji novobeogradski blok, i da im ne bude tesno – ali i o Liju Bojeru, nekada blesavom i nasilnom Londoncu, danas samo čoveku koji je svestan svojih grehova, o kratkotrajnom selektoru sa vulkanom u sebi.