PRELAZZI: Vremenska kapsula

Šta kad bi jednog dana samo nestao internet? Nema ni televizije, nema ni štampe, ni tekstova, nema ničega, sem naših sećanja, naravno, dok je nas, da svedoče o velikim događajima, velikim imenima, velikim stvarima.

Zvuči bizarno i nemoguće, ali tehnologija je to, a ona nekad zakaže, ošteti se ili se samo menja. Koliko li je samo utakmica snimljenih na filmsku traku nestalo u požarima, nezgodama i ratovima; koliko je VHS-ova, potom i CD-ova, završilo na nekoj deponiji, a na njima je bio jedan jedini primerak nekog gola, centaršuta, poteza, odbrane.

Ne mora da bude nikakvo veliko zlo, tek kakva solarna oluja i – paf! – nema Јutjuba. Nema Tvitera. Nema klipa na vašem telefonu.

Nije iznebuha crni scenario, o ovome naučnici razmišljaju prilično često. Čovečanstvo je krhko, i oni pametniji među nama shvataju da je važno sačuvati nešto za buduće generacije.

I ne samo za njih: na svemirski brod “Vojadžer”, poslat u duboki svemir, svojevremeno su ukrcane dve zlatne ploče, koje bi našoj vanzemaljskoj braći mogle da dočaraju šta su to ljudi i kakva je to Zemlja. (Vasionom, iako smo odrasli na tom mitu, ne plovi Beli anđeo, najlepša srpska freska. Ali lepo je zvučalo.)

Ima nečeg lepog, umirujućeg, ponositog u svesti da neka svemirska letelica, napravljena našim rukama, sa nečim što je važno nekoj tamo plavoj planeti, možda stigne u nečije ruke... ako to budu ruke.

Natrag na Zemlju, kao jedan od načina, još pride teatralan i medijski zahvalan, da se “prave vrednosti” sačuvaju za neke buduće generacije, bez obzira na to kakav ćemo im svet ostaviti, sve popularnija je takozvana “vremenska kapsula”.

U kutiju, neku od najizdržljivijeg materijala koji postoji, spakuje se poneka informacija, poneka đakonija, neki memento, i onda to zakopa i zalije cementom, da ga niko ne otvori u narednih pedeset, stotinu, hiljadu godina; mesto se obeleži pločicom i to je to.

Dve “vremenske kapsule” bile su aktuelne prošle sedmice: prvo se Liverpul preselio u svoj novi dom, umesto istorijskog Melvuda sada će igrači trenirati u mnogo modernijem AXA trening centru, sve sa sponzorskim imenom, a da bi ovekovečili događaj, napravili su vremensku kapsulu.

U nju su stavljene i naočare Jirgena Klopa, i potpisani dres iz finala Lige šampiona 2019, kopačke Virdžila Van Dajka, rukavice Alisona Bekera, te knjige, fotografije (između ostalog, Kenija Dalgliša), podsećanje na tragično preminule na Hilzbrou, ploča sa navijačkim pesmama iz 1969... Kakva prošlost, takva i kapsula – bogato, dakle.

Na drugu nas je, onim majstorskim poređenjem, podsetio izveštaj Mozzart Sporta sa Pirove pobede Srbije protiv Rusije. Narečena žaba iz crtanog filma, koja peva samo kad je ne vide, takođe potiče iz vremenske kapsule, i u nju je i vraćaju.

Eto teme za vikend-razmišljanje: kada biste dobili zadatak da sastavite jednu sportsku vremensku kapsulu, da odaberete svega nekoliko sećanja, golova, proslava, emocija koje možete da sačuvate za buduće naraštaje, i recimo samo jednu utakmicu koju želite da otrgnete od zaborava, ma šta da se desi planeti ili internetu, koliko biste se, realno, preznojili?

Od Liverpula smo krenuli, ali i tu bi bilo “milion selektora”: jeste Istanbul najveći meč u ovom veku, ali da li, ako je izbor ograničen, zbog Enfilda i zato što je to neponovljivo, umesto toga zapamtiti onu utakmicu protiv Barselone? Ili neku sasvim običnu iz sezone u kojoj je zaustavljeno krvarenje na otvorenom srcu dugo tri decenije?

Ili Džerarda, kako daje gol Olimpijakosu; ili Džerarda, kako podiže ekipu iz mrtvih tamo na Bosforu; ili Džerarda, kako osvaja FA kup protiv Vest Hema; ili Džerarda, kako se kliza, baš to je tako liverpulski...

ZVEZDA IZ MINHENA ILI PENALI IZ NJUKASLA?

A najveći rivali, Mančester Junajted: logično je da bude Barselona 1999, ona apoteoza Tedija Šeringema i Ole Gunara Solskjera zbog kojeg mu se i danas prašta nešto što ne bi mnogima, kao početak vrhunca diktata ser Aleksa Fergusona na Old Trafordu, pledoaje za čitavu narednu deceniju.

U Engleskoj smo još, merimo najbolje utakmice Premijer lige svih vremena, kandidata ima napretek, možda Liverpul protiv Njukasla sa Širerom, pobeda koja je otela titulu crno-belima i uručila je mrskom Junajtedu; Aguero i drama na samom kraju, za prvu titulu Sitija u arapskoj eri; Arsenal – Mančester 3:2, kada smo prvi put čuli za Anelku, ali je odlučio Dejvid Plat, i Arsen Venger je te godine uzeo svoju prvu titulu...

Kapacitet je premali, žrtve se moraju podneti: da li bi navijač Crvene zvezde “spakovao” Bari, ili bi shvatio da Barija ne bi bilo bez loma Bajerna na “Marakani”? Ali kako ne spasti za naredni milenijum onaj prvi meč u Minhenu, možda najbolji koji je neki naš tim ikada odigrao u Evropi? Ili bi važnije bilo dočarati onaj huk na stadionu, euforiju kakva je bila i pred neke velike poraze, jednako kao pred pobede?

I kako ne poslati u vasionu ili u budućnost “večiti derbi”...

Dobra bi fora bila sačuvati neki od ovih loših, ovih gde se lopta muči i pati devedeset i kusur beogradskih minuta, jer kako bolje da neko ko, može biti, za Srbiju ili fudbal nikada nije čuo, shvati koliko je to jednoj zemlji bilo važno, nego da mu se odmah stavi do znanja da sa igrom nije imalo baš previše veze.

Kad smo kod derbija, koliko će se preznojiti navijač Partizana koji treba da odabere između Mančester Junajteda, Kvins Park Rendžersa ili serije penala u Njukaslu? A možda su važnije bile domaće borbe...

Da li bi srpsku, jugoslovensku reprezentaciju, kako vam volja, bolje predstavljali oni jedanaesterci protiv Argentine, koji su odsvirali kraj jednoj zemlji i jednoj generaciji, ili zloća Diter Miler, baš na našem najvećem stadionu, na Evropskom prvenstvu 1976... Dobro, znamo, ako se ne bismo ograničili na fudbal, morala bi tu da se nađe jedna košarkaška lopta i zvuk koji pravi kada uđe Saletova trojka, u Istanbulu, prvi ili drugi put, i slavlje na balkonu.

Koji bi to potez za stotinu, dve stotine godina rekao nekim ljudima koji će iskopati artefakt i zagledati ga kao da je pao s Marsa, da je fudbal, tako se zvao taj sport, sport je nešto što su ljudi voleli toliko da mu ni pandemija nije ništa mogla, da je fudbal s pravom dobio nadimak “najlepša igra”?

Ne možeš da spakuješ celog Ronaldinja, ali neka ide njegova kopačka, i dres Brazila, i ples protiv Čelsija; a onda bi se neko potukao oko te vremenske kapsule, verovatno oni koji drže stranu Mesiju i oni koji više vole Kristijana Ronalda, i armija koja bi “pravog” Ronalda, a gde su Maradona i Pele, gde je Krojf, nemate vi toliko betona za armaturu koliko mi imamo sećanja i ljubavi za fudbal...

Zamislite, stvarno, jednog se jutra probudite i nema interneta, nema ni televizije, nema tekstova, nema ničega sem naših sećanja; ali vi ste pametni, vi ste koliko sinoć zakopali kutiju, pažljivo ste odabrali po jedno sećanje, gol, proslavu, emociju, i samo jednu utakmicu koju želite da otrgnete od zaborava.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta