PRELAZZI: Valensija i njeni ožiljci

Prokleti smo mi kontinentalci, prokleti ne samo zato što živimo daleko od mora, pa ovih dana gacamo po snegu i bljuzgi i odleđujemo kola koja verglaju verglaju verglaju i onda ne upale, nego i zato što ne možemo suštinski da razumemo one iz velikih primorskih gradova.

U našim glavama, sakrivenim iza šalova i kapa, onaj ko živi na suncu, tamo gde ni u januaru ne pada na ispod 15 stepeni gospodina Celzijusa, nema nikakve probleme u životu. Kao da se oni i ne razboljevaju, kao da svi žive stotinu godina, kao da se tamo ne pitaš kako da sastaviš kraj s krajem.

Mi smo samo turisti, prolazimo kroz takve gradove i smejemo se u njihovim kafanama i pijemo njihove koktele s pomorandžom i penušavim vinima i ostavljamo smeće po njihovim plažama i kažemo "pa dalo bi se ovde živeti"; evo, može da vam se desi da odete u Valensiju o kojoj svi onoliko pričaju, pa da stvarno pomislite da u njoj nema nervoze ni suzbijenog besa, ni strasti koja pokulja na površinu.

A onda vas put nanese pored tamošnjeg Skadra na Bojani, betonske karakondžule što stoji kao raščeprkani ožiljak na licu mesta sa onoliko zelenila i lepih novih građevina i čitavim gradom nauke, mesta na kojem se već skoro dvadeset godina gradi novi stadion i deluje da nikada neće biti sagrađen.

To je "Nou Mestalja", stalni i redovni podsetnik na ono što je fudbalski klub Valensija hteo da bude. Na ambiciju sa klimavim temeljima i bez fasade. Na "kvaku 22" usred prelepog Mediterana: ne mogu da prodaju plac sa starim stadionom, a bez toga ne mogu da nastave sa gradnjom novog, i dani tako teku, i godine tako prolaze.

A nije to obični fudbalski klub, makar ne za nas koji smo punoletstva slavili tamo na prelazu dva veka; Valensija, to je bila mirisna nota u možda najlepšoj deceniji evropskog fudbala. Valensija, to je bila pesmica koja se i danas zna napamet: Visente – Rufete, Mista – Baraha, Albelda – Ajala, Karboni – Kili, Angulo – Pelegrino...

 I još Kanjizares, Đukić, Huan Sančez, Kerju zvani Carev, neponovljivi Mendijeta i ostala bratija...

Pre "samo" dvadeset godina, kada je i osmišljen pa i započet projekat "Nove Mestalje", izgledalo je da ta Valensija može da izađe na crtu Realu i Barseloni, da ne igra samo jedno leto; dve osvojene titule i dva izgubljena finala Lige šampiona za četvrti po značaju španski klub delovala su kao zalog za budućnost.

Samo što ta budućnost nikada nije stigla, samo što bi danas malo ljudi, sem ako nisu pijani od "Agua de Valencia", stavilo "Slepe miševe" na četvrto mesto.

A onda vas možda put nanese, u zimu rane 2024, na stotinu godina staru Mestalju, na koju se i dalje ide kao na hodočašće: na prvom spratu tog dotrajalog, ali romantičnog zdanja i dalje su fotografije generacije što je donela toliko radosti, kroz kapije se može i mora i sa sendvičom i voćem i sokovima, jer gledati Valensiju, ma ceo španski fudbal, to je jednako veliki i jednako porodični doživljaj kao i izlet na neku od njenih plaža.

I tad shvatite – možda ne umiru kao mi kontinentalci, možda nemaju loš vazduh kao jedan daleki grad okovan snegom i bljuzgom, možda ih ne napada ni rak kao nas što zimi sunce vidimo samo ako damo velike pare da ga pojurimo, ali fudbal, fudbal im je problem.

I najveća ljubav, naravno, što ga čini samo još većim problemom.

Stadion je skoro krcat kad god igra Valensija, iza jednog gola su mladi navijači koji neprekidno pevaju, a onda svaka tribina, kao po komandi, razvuče žuti papir na kojem piše "Lim go home".

I večeras će, nema veze što je "samo" Kup kralja protiv Selte, poslednji trofej koji je Valensija osvojila i jedini kojem može da se nada, i večeras će biti tako na oronuloj Mestalji, i večeras će se gunđati i ogovarati na Avigunda de Suecia, a onda će ipak svi biti uz te momke koji nose isti dres kao nekada, samo što je to jedan drugi klub.

Utoliko više "drugi" što će danas aplauzom biti pozdravljen Rafael Benitez, za čijeg se vakta i ušlo u gradnju novog stadiona, i posle kojeg ništa više nije bilo isto.

I utoliko više "drugi" što je na klupi sa druge, sa "naše" strane, talisman iz magičnog doba Valensije.

Ruben Baraha u neku ruku jeste smicalica uprave oličene u Piteru Limu i predsednici Laj Hun, pošto je bio zaštitni znak i usvojeni sin – Kastiljanac je, iz Valjadolida, ali za razliku od "pravih" Katalonaca, ovim južnijima to nikada nije smetalo – one stare Valensije.

Protiv njega niko ništa neće nikada reći, a ni Baraha nije mogao da odbije poziv u pomoć prošlog proleća. S njim i njegovom energijom, slepi su miševi izborili opstanak, i danas se nalaze, eto, u gornjem delu tabele. Jedva, ali u gornjem. Samo što "gornji deo tabele", taman koliko ni ta tuga od novog stadiona – u međuvremenu, nova sala košarkaškog kluba raste li raste, da dodatno potcrta razliku između ideje i realizacije, između mudrog poslovanja i prodaje duše đavolu – ne mogu da zadovolje navijače koji su odrasli na nekim drugim snovima.

 Ni talentovani Pepelu, koji je za kratko vreme postao ljubimac Mestalje, ni Ugo Duro, ni Roman Jaremčuk, ali oni su tu, a neki drugi nisu i ne mogu biti.

Dvadeset i kusur godina nakon što je Ruben Baraha doneo jednu, pa drugu titulu, Valensija trči u mestu; i možda je pristup njihovih navijača – uz tim smo do kraja, uz klub smo dok timu to odgovara, uz trenera smo zauvek – nekima previše blag, ali blaga je i klima, i blagi su i ljudi tamo, pa ima logike da se sve svede na povremeni protest ispred stadiona, na pištaljke i na "Lim go home".

Ili, na španskom i katalonskom i valensijanskom i na svakom jeziku, "Peter Lim, iho de puta", pre nego što ih razglas nadjača sa "Amunt Valencia".